DECA I GEDŽETI: Biti ili ne biti!

Ulazimo u restoran da večeramo. Na sve strane porodice s decom. Svako dete zaronilo u neki ekran. Čak i ona koja ne umeju čestito da hodaju, starije da ne pominjem. Da bi sedela mirno i da ne smetaju roditeljima...

 

Roditelji se radosno odmaraju, a deca svoji staklenim okicama gledaju Pepu prase, Luntike, Maše i tako dalje. U nedostatku sličnih uređaja, naša deca prave buku, živahni su, ne smiruju se u restoranu naročito ako vide da stiže hrana.

Današnja dečica od ranog detinjstva traže od Deda Mraza tablet, a roditelji tu želju rado pretvaraju u stvarnost. Čak u nižim razredima osnovne škole mnoga deca ne nose telefone nego smartfone. Pa ti probaj da ne kupiš, kad već svi drugi imaju! U životu savremenog čoveka gedžeti se pojavljuju prerano. S godinu dana uveliko se gledaju crtaći, u istom uzrastu dobijaju tablet da se poigraju.

Nije loše za mamu i tatu – malo mira i tišine. Ali sve ima svoju cenu.

Dok su deca mala, to deluje slatko, izaziva ushićenje okoline, kao gledaj samo kako nam je dete napredno! A kad malo poraste, više ne možeš da ga izvadiš iz virtuelne realnosti i ni zabrane ne pomažu. Ukus je formiran i ne menja se tako lako.

Onomad je i kod nas bilo tako: najstariji je dobio iPad s pet godina (poklonila baka), srednji je imao dve i po kad smo mu mi kupili (da se ne svađa s bratom oko njegovog). I tačno, bilo je u tome nekog zadovoljstva. Sediš u kafeu i tišina. Možeš i da ručaš i da porazgovaraš. Ponekad gotovo da zaboraviš da su i deca tu – kao da smo sami, na romantičnom sastanku.

NEVEROVATNO OTKRIĆE: Zašto treba čuvati mlečne zube svoje dece?

Najstariji je razbijao Angry Birds, prelazeći najviše nivoe, srednji je hranio neku žabu bombonama. A mi smo mislili da je sve to lepo i ispravno. Takvo je vreme, bez toga se ne može, nikada i nikuda! Tableti su baš zgodni kad dete ide na šišanje ili u čekaonici kod lekara…

Dugo smo ubeđivali sebe da je to vrlo korisno:

-najstariji je upravo tako naučio sva slova

-odlično je za motivaciju – uradi to i to i dobijaš tablet

-ima mnogo sadržaja koji dobro utiču na razvoj

-ponekad neophodna tišina najlakše zavlada pomoću tableta

-ovo je tehnološka era, deca moraju biti spremna!

Tako smo živeli pola godine. Doduše, najstariji sin i nešto duže (prvi ga je dobio).

A onda se počela pokazivati i druga strana. Vrlo ozbiljni minusi. Pred kojima više nismo mogli da zatvaramo oči.

(FOTO) BORAC ZA DEČIJA PRAVA! Aleksandra Radović novi ambasador organizacija za najmlađe!

–ZAVISNOST. Deca nisu mogla bez tableta, kao mali narkomani. Histerisali su, ako im ne damo, vrištali. Tražili beskrajno i nisu ostavljali iako smo se dogovorili jedna igra i kraj.

–NAJBOLJI DRUG POSTAO IM JE TABLET. Ne mama, ne tata, ne brat, ne neko treći – već ta stvar bez koje se nikud nije smelo.

–EKRAN NE DOSAĐUJE. On naprosto usisava i trenutak da detetu dosadi te da ga samo ostavi – ne dešava se. Čak ako obrišete sve igre, dete će naći već neki razlog da ga ne ispušta iz ruku.

–GUBITAK INTERESOVANJA ZA REALAN ŽIVOT. Da – mogli su da bulje u ekrane a da pored njih prolazi ceo svet. Mogli su zbog tableta da ne plivaju u bazenu ili moru, ne penju se na drvo, ne jure bubice… Često gledam decu „u šetnji“ – naime izašli su napolje i bulje u ekrane „na svežem vazduhu“.

–LAŽNI USPEH. Lako je biti uspešan na tabletu. Samo naučiš gde treba da pritiskaš i navali – o svaka čast! U realnom životu stvari stoje drugačije, ima mnogo više varijanti. Put do uspeha vodi skroz drugim stazama, i „tabletozne“ navike ne pomažu, naprotiv – smetaju. U realnom životu deca počinju da odustaju pred bilo kakvom teškoćom.

–PREKID KOMUNIKACIJE U PORODICI. Da, to je najtužnije. Sedite za stolom i svako ima svoj gedžet. Pa nema ni potrebe ni teme za razgovor. Prvo im daš u ruke zabavu da ti ne bi smetali, a potom oni neće uopšte da komuniciraju.

–OŠTEĆUJE SE VID. Opterećenje za oči je preveliko. Ekran je preblizu. Nakon pola sata oči su veoma umorne.

–NAGOMILAVAJU SE OSEĆANJA. Za vreme buljenja u ekran mozak radi, rađaju se emocije, ali telo ne učestvuje. Zbog toga naknadno dolazi do pražnjenja, kada dete tu silinu osećanja proživljava za vrlo kratko vreme.

–NE DOŽIVLJAVAJU TELO KAO SVOJE. Dete prestaje da oseća sopstveno telo i signale koje ono šalje. Neka deca zaboravljaju da idu u WC. A mnoga naprosto ne osećaju sama sebe na telesnom nivou. Kao da imaju samo glavu i prste, jer su samo oni aktivni prilikom drndanja gedžeta.

–ŠTO RANIJE TO GORE. Što dete ranije dobije gedžete u ruke, to se brže i jače razvija zavisnost.

–TO JE VRLO LAKO BEŽANJE OD STVARNOSTI. Previše lako. Čak ne moraš da mrdneš s mesta. Čim naiđeš na stvarnu nevolju – samo kidneš u virtuelnu stvarnost.

(VIDEO) NJEGOVO IME JE SINONIM ZA SMEH! Kako je Čkalja dobio nadimak!

I tako smo odlučili da prestanemo da na taj način „zabavljamo“ decu. Totalno. Na našu sreću, tablet mlađeg sina se razbio. Nismo ga popravljali. Tablet starijeg je tata sasvim slučajno (???) polomio tako da nije ni mogao da se popravi. Nove „razonode“ nismo ni pomislili da kupujemo.

Premda je u početku delovalo lako, suočili smo se s nizom teškoća.

-Kako preživeti ovaj strašni preokret?

-Čime ih zabaviti kad je to potrebno? Na aerodromu, u kafeu? Kako sad da se ošiša onaj koji to ne podnosi?

-Kako se izboriti s napadima na naše telefone? Veoma liče, samo su malo manji…

-Kako im probuditi interesovanje za realnost?

-Kako bez gedžeta nastaviti tzv. učenje?

-I imamo li prava da im oduzimamo iPad ako se i sami često zabuljimo u iPhone?

Zadatak beše težak, ali stvaralački. Sa srednjim sinom bilo je lakše – tad je imao malo više od tri godine i polugodišnji „staž“. Najstariji je sa svojih sedam pružao ozbiljan otpor. Bilo je baš teško, ali je bilo vredno truda. Od tada su minule tri godine i sad sasvim lepo vidim da smo se s problemom dohvatili na vreme i da borba nije bila uzaludna.

A da je trajala trajala je: nastupilo je vreme kad u kući nikad nije bilo tišine, kad u restoranu znaš da nećeš sedeti na miru a bogami ni razgovarati, kad znaš da sve vreme moraš da smišljaš neke igre, da u torbi nosiš papire i bojice, kad shvatiš da ni za tebe nema drndanja po internetu i da zaboraviš na igrice (a svojevremeno smo muž i ja obarali rekorde), kad neke stvari, slova, brojeve, pesmice uzmeš da učiš i sam pa se pretvoriš u papagaja, kad tata odluči da ni sam sebi neće kupiti iPad. Ali sve to i te kako vredi!

O da, posebno treba naglasiti pitanje vaspitavanja samog sebe. Zato što deca mnoge modele preslikavaju od roditelja.

KONAČNO Čokolada koja sprečava starenje!

Kao što sam već rekla – i mi smo prestali da igramo igrice bez obzira što nam se to baš sviđalo. Počeli smo telefone da koristimo samo za posao. I sada dete može i samo da baci pogled na njih – na ekranu će videti neke cifre i slova, videće da mama radi tako što stavlja neke napomene, tata odgovara na poslovna pisma… To baš i nije nešto posebno interesantno i ne privlači ih. No čak i u slučaju korišćenja gedžeta na taj način, ipak se treba podsetiti da bi najbolje bilo baš u tom trenutku skloniti ih sa stola, s kreveta, tokom šetnje. Zato je vaspitavanje sebe – vrlo ozbiljna stavka.

Da upravljaju gedžetima – naučiće uvek, ali da li će na vreme steći i gajiti ljubav ka realnom životu? Ili stvarno mislite da babe i dede mogu da za nedelju dana nauče da koriste gedžete, a bojite se da vaš podmladak posle punoletstva nikako neće uspeti? Hoće li naučiti da komuniciraju, da vole život i žive u realnom svetu? Da li će naučiti da osluškuju sebe, da osećaju, da žive u skladu sa svojim osećanjima i sa svojim (zdravim – V.S.R.) telom? I ko će se baviti njihovim vaspitanjem? Mi? Ili komad gvožđa?

Prošle su tri godine. Luka, koji se u međuvremenu rodio, do dan-danas ne zna da se na iPhone može igrati, a do dve godine uopšte nije gledao crtaće. Uostalom i sada više voli da čeprka po pesku. Stariji mogu da isprobaju iPhone kad smo u nekoj prodavnici tehnike, ali ih spokojno ostavljaju i ne pada im na pamet da traže da ponesu kući nešto od ponuđenog.

PROGLAŠENA EPIDEMIJA VARIČELE u vrtiću koji je pohađala mala Julija iz Niša, koja je umrla u kolima Hitne pomoći!

A najbolji gedžet – to je priroda. Voda, drveće, pesak, trava, cveće, voće, zemlja, sunce, kiša, sneg, životinje… To je čista i trajna korist. Razvija kod dece toliko toga da se ne može pobrojati.

Doći će vreme, naravno, kada će svako od njih imati telefon.

Pitanje je samo u tome kako će gledati na njega – da li kao na najlakši način da pobegnu od stvarnosti? Ili kao na instrument pomoću kojeg se može raditi, neko pozvati, napisati poruka, fotografisati, biti u kontaktu s najbližima…

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.