(FOTO) LEKARI JOJ OTVORILI GLAVU Ispovest devojke koja je bila budna tokom operacije mozga!

Imala sam 25 godina kad su lekari otkrili da na mozgu imam tumor veličine maline. Naravno, tokom operacije sam želela da budem potpuno budna

Kad vam neko zaseče mozak, osećaj je gnjecav. Dok nož ulazi, gotovo da čujete zvuk kao kad sečete sočan odrezak. Sečenje, međutim, nije ništa u poređenju sa bušenjem. Kad neko počne da vam buši lobanju, to zvuči kao uzletanje aviona ili da vam se u glavu zabija građevinska bušilica.

Znam to zato što su mi operisali mozak da bi odstranili tumor dok sam bila budna.

Prvi put sam primetila da nešto nije u redu sa mnom kad su počele da mi ispadaju stvari. Za samo nedelju dana, razbila sam činiju sa supom u svojoj kuhinji i ispustila turu pića na pod kafića. Imala sam 25 godina i tražila sam novi posao. Obično sam veoma smirena, ali našla sam se pod velikim stresom i postala veoma osetljiva kad su u pitanju intervjui. Nisam to uzela za ozbiljno, osim što sam pomislila da se ponašam kao idiot. Potom mi je obamrla čitava leva strana tela.

Otišla sam kod lekara i tamo su mi rekli da mi je verovatno priklješten živac, ali nekoliko dana kasnije izjutra je počeo da mi se javlja tupi bol u glavi, kao da sam pila prethodno veče. Moja devojka me je odvela u Hitnu pomoć da me pregledaju i narednog dana sam hitno primljena u bolnicu. Uradili su mi CT glave i našli benigni tumor veličine maline iz koga mi je kapala krv u mozak. Mislila sam da ću umreti.

Provela sam u bolnici pet dana dok su mi davali steroide za zaustavljanje krvarenja. Potom sam se našla sa hirurgom da popričamo o odstranjivanju tumora. Kad mi je prvi put ponudila opciju da budem budna, bila sam u fazonu: Zaboga, šta priča ova?! Svega nekoliko bolnica izvodi tu operaciju, a ona ju je do tada radila samo 50 puta.

Objasnila mi je da, zbog položaja mog tumora, ako budem spavala tokom operacije postoji 25 odsto šanse da ću se probuditi s nekim defektom. Ako budem bila budna, šansa za to je samo jedan posto. Mnogi i dalje odbijaju zahvat zato što se boje da budu budni, ali ja sam ovako razmišljala: ako budem spavala, neću znati da umirem, a ako budem budna, možda ću moći nešto da preduzmem.

Plus, mislila sam da će to biti odličan materijal za priču. Navodno sam stalno pokazivala znak mira kad god me je pitala da li sam dobro.

Tokom četiri meseca pre nego što je trebalo da odem na operaciju, morala sam da se sretnem sa neuro-psihologom i radim testove na magnetnoj reznonanci koje ću ponavljati za vreme operacije da bi mogli da mi mapiraju mozak. Stavili bi knjigu pred mene na kompjuterskom ekranu i ja bih je čitala u sebi, ne naglas. Oni bi onda videli kojim delovima mozga je tumor blizu. Bilo je i testova pamćenja, koje radim i dan-danas: tražili su od mene da navedem imena običnih predmeta ili izrecitujem dane u nedelji.

Ne sećam se da sam bila nervozna ujutro na dan operacije, ali moja devojka kaže da sam bila. Morala sam da ležim postrance sa dignutim nogama da bi lekarka mogla da priđe tumoru. Na glavi mi je bio nacrtan X da obeleži tačno mesto.

U mozgu nemate receptore za bol, ali mi je anesteziolog dao sjajan opšti anestetik kako bi me opustio. Ubrizgao mi je neko sredstvo i u lice da mi bušenje ne bi bilo neprijatno. Toliko je bolelo da vam se kunem da nikad neću staviti botoks.

Čula sam kako neko kaže: "U redu, počinjemo!" i doktorka je počela da buši. Bušilica je verovatno bila veličine kompasa, ali je osećaj bio više kao da je veličine automobila. Imala sam osećaj da svake sekunde može da se omakne i ubije me.

Zato što sam ležala na strani, mogla sam da vidim samo neuropsihologa. Navodno sam stalno pokazivala znak mira kad god me je pitala da li sam dobro. Kad je hirurškinja stigla do mog mozga, postavila je elektrode na različite delove kako bi stimulisala tačke električnom strujom. Vodila me je kroz test koji smo vežbali, pazeći da su mi govor i pokreti pravilni.

Kad sam se probudila, zaboravila sam šta znači reč "šolja", ali sam se onda setila i nisam se više nervirala.

Moj tumor se nalazio blizu centara za motoriku i govor, tako da su postavili elektrode blizu tih tačaka. Kad su elektrode postavljene na različita mesta, više nisam mogla da se pomerim. Rekli su mi da brojim do 10 i kad sam stigla do sedam, više nisam mogla da govorim. To je značilo da znaju koje delove mog mozga ne smeju da diraju, što ne bi znali da sam bila uspavana. Stalno sam pitala: "Je li to normalno? Je li to normalno?"

Na kraju je doktorka podigla palac i rekla: "Kineta, izvadili smo tumor!" Ja sam bila u fazonu: "Juhu!" A onda sam osetila kako mi je nešto prostrujalo kroz levu ruku i imala osećaj da ne mogu da dišem, počelo sam da se tresem i zamračilo mi se pred očima. Dobila sam moždani udar i ostala bez svesti na pet minuta. To je jedna stvar od koje se verovatno nikad neću oporaviti. Mislila sam da umirem.

(VIDEO) OVOJ BEBI TRULI TELO Međutim, ona ne odustaje, puzi - bez ruku i nogu!

Moždani udari su navodno veoma česti tokom operacije na mozgu. Da ga nisam doživela, bila bih budna tokom zašivanja, ali ovako su morali da me uspavaju. Kad sam došla svesti, osetila sam ogromno olakšanje što je tumor izvađen, ali sam doživela još dva udara. Govor mi je bio oštećen. Počela bih da govorim: "bla, bla, bla" i brzo prešla u "bjvjopdjisf". A kad sam se prvi put probudila, zaboravila sam šta znači reč "šolja", ali sam se onda setila i više se oko toga nisam nervirala.

Što se tiče same bolesti, nije mi bilo fizički loše. Na neki čudan način gore mi je bilo tokom nekih prehlada. Glava mi je bila prilično ugruvana i svakog dana sam imala blage glavobolje, ali bila sam vezana za krevet zato što sam bila umorna, a ne bolesna. Takođe, mentalno sam se iscrpla. Više ti je zlo od razmišljanja o tumoru kao ubici, nego od samog tumora.

Da moram ponovo na operaciju, ne bih se plašila. Svi kažu: "Da sam ja bio na tvom mestu, totalno bih odlepio", ali kad se jednom vi nađete u toj situaciji, menja se vaš čitav pogled na svet. Zbog toga što sam bila budna, osećala sam se kao da kontrolišem stvari i zato bila smirenija.

Od moje operacije, počela sam da sakupljam sredstva za Humanitarnu organizaciju za pomoć obolelima od tumora na mozgu. Jedna žena mi je poslala mejl sa sledećim rečima: "Proživljavam istu stvar, toliko se bojim." Rekla sam joj da ne treba da se boji. Zato što sam bila budna, osećala sam da imam veću kontrolu nad svojom sudbinom. I na kraju je to ispala sjajna anegdota za prepričavanje u društvu. Čak sam htela i da tvitujem tokom operacije, ali mi bolnica nije dozvolila.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.