(FOTO) BOBOTOV KUK I SNEŠKO BELIĆ U AVGUSTU! E, ovo je prava Crna Gora i avantura koju NE SMETE PROPUSTITI NI PO KOJU CENU!

Kuda za vikend? Pa, na neko mirno mesto, da se čovek odmori od stresa, urbane psihoze. E, to! A ima li negde da se penješ visoko, tipa provalije, stene, sajle, šlemovi, vetar? Ima! Bobotov kuk! Idemooo...

Plavi bus nas vozi do Crne Gore, po beskrajnoj traci sivog metalnog tla. Usput skidam oklop svakodnevnog, dosadnog života i navlačim svoje najbolje odelo za slobodu, avanturu... Sati postaju vrhovi, a dani planine.

Ovoga puta dream team smo Jeca i ja. Moja drugarica s planina ima energiju poput moje, pa sam siguran da nam neće biti dosadno.

Stižemo naveče u Žabljak, gradić na Durmitoru. Prvo loza, naravno. Dobraaaa! Onda obilna klopa, jer treba nam energija za sutra. Ljubazni domaćini, gomila stranih turista, vrhovi Durmitora svuda okolo, ako je suditi po uvodu, biće ovo jedna lepa priča.

Rano ujutru busom stižemo do prevoja Sedlo, na 1.900 m.n.v., odakle kreće uspon. Ode bus, mi ostadosmo sami, mi i Durmitor. Zelena boja Žabljaka se polako izgubila, prelazeći u sivu boju stena, pa onda u sivo-crnu. Nebo se natmurilo, najavili kišu, sivo dole, sivo-crno gore, kao spotovi Laibacha iz rane faze. Uz to i hladno. Svaki čas očekujem onog iz Laibacha, s kapom, da proviri iza neke stene i sa ozbiljnom facom kaže: "Halt! Ovuda nećeš proći! Ne može dalje, kiša će i opasno je i visoko je! Vetar duva jako! Zuruck, zuruck".

Foto: M. Kuga

Ma, ko ne može! Life is life...

Naša vesela ekipa kreće uzbrdo, kamenom stazom. Hodamo, kamen po kamen, korak po korak. I ovaj put družina odlična, nas dvadesetak, od početka mnogo smeha, pozitive, što je možda i najbitnije. Sa nama tri planinara iz Hrvatske, naši gosti. Vodič Bojan odličan, isto nasmejan i pun duha.

Što se više penjemo, sve je manje vegetacije, a pogled pada na okolna jezera. Iza jednog prevoja se pojavljuju Zupci, kamene stene koje liče na - zupce. Umivam se na jezeru. Koristim svaki tren da što više dodirnem vodu, stenu, cvet. Oko nas samo izranjaju nove stene, sve jedna lepša od druge, ne znaš gde da pre pogledaš, slikaš. Planinsko cveće se bori za svaki pedalj zemlje, svaki sunčev zrak, svojim bojama na tren zavara, dodaje tinkturu žute, zelene, plave. Priroda se polako otvara, pokazuje svoju lepotu. Što si bliže vrhu, sve je teže, ali lepše, kao kad bereš trešnje ili osvajaš neku lepu devojku...

Stižemo do mesta odakle se vidi Bobotov kuk. Ogromna stena, vrh u magli. Samo kamen, kamen i kamen...

- A jesu ono gore planinari?

- Gde gore?

- Vidiš one sitne tačkice, što se kreću...

- Aaaaa...jesu, jesu! I mi ćemo biti gore za sat vremena.

Odatle, jedan deo staze se savlađuje četvoronoške. Poza naših predaka. Dolazimo do poslednjeg prevoja pre same stene i tu nas čeka prva nagrada.

Halt! Neupozoreni na lepotu! Čim ti glava proviri iza prevoja, ugledaš jezero zelene boje, i tako te jako pukne u glavu, da staneš... Škrčko jezero, na 1.700 metara, prizor iz bajke.

Close your eyes, pay the price for paradise

Stavljamo šlemove. Malo sam ljubomoran što Jeci šlem stoji lepše nego meni. Njoj baš lepo stoji, pa joj malo i kosa viri, onako sve kul, lepa ko lutka, kao reklama za neku sportsku opremu. A meni nekako navr' glave...Drugi put ću makar plavi uzeti.

Odatle počinju sajle, tanke, čelične, ušrafljene u stenu. Pomažu prilikom uspona, za njih se rukom pridržavaš dok hodaš, bez njih je mnogo rizično. Nekada i odmažu, ali to sam proceniš... Hodamo po samom rubu stene, ispod nas je provalija, velika, duboka. Na stazi je preko 100 planinara, jedni se penju, drugi silaze, sajla se cima... A vetar duva, odvaljuje, ne što duva, nego i nosi neku maglu, neki oblak valjda, sve nešto crno, sivo leti oko nas...

Malo me frka, a mnogo sam oprezan. Spremao sam se za ovo psihički prethodnih dana, ovaj tren tempiram koncentraciju. Prvi put se srećem sa sajlama i ovolikom visinom. Hodamo... Kamen po kamen, korak po korak, sajla po sajla... Držim sajlu, pa pustim, trudim se da što više gledam dole, u provaliju, pa pod noge, pa gore, ka vrhu. Upoznajem mozak s novom situacijom.

Strah je najbolji čovekov saveznik, samo ga treba znati slušati.

U trenu, strah popušta, povlači se u svoje odaje i prepušta mesto - zabavi. Ne da nema straha i opreza, nego je zabavno, ne može bolje. Visiš na tankoj sajli, vetar šiba, dole provalija, gužva ko u busu GSP-a, a ti na vrhu planine, kako je dobro.

Foto: M. Kuga

Am I always been here?

Svaki korak novi doživljaj, svaki kamen moj drug, svaki planinar svojom energijom doprinosi. Uživam u svakom trenu, u vetru, u pogledu naokolo, ne želim da ovo prestane.... Izlazim na vrh, 2.523 metra.

I onda me opet opali - ONO! Ne znam kako to da nazovem, ali dešava mi se svaki put, na svakom vrhu i što je vrh viši - to je jače. Neopisivo je to kada se gore popneš, da li je u pitanju adrenalin ili hemija koja se luči u mozgu od ovolikog prostranstva. Neki osećaj veličanstvenosti, odjednom osetim da sam živ i znam zašto sam živ i ne ide mi se odavde...sve je u redu i ja se super osećam... Valjda konekcija s prirodom, potpuna.

Its only one way to sooth my soul...

Na vrhu smo kratko, mnogo je ljudi, svi se fotkaju, šetaju, panorama 360 stepeni. Silazak opet istim putem, gužva, mnogi se penju. Treba biti oprezan, jedan korak može biti koban, a kada silaziš, oćeš-nećeš moraš gledati u provaliju. Ko se boji visine, neka i ne pomišlja da se penje ovde!

Meni silazak prelep, da ima vremena, rukama bih se obesio na sajlu i malo visio tako, čisto radi fore. I voleo bih da prespavam tu gore, u vreći... Ne silazi mi se!

Svi smo na okupu i u jednom komadu. Neki su odustali pre samog vrha, pa su nas sačekali. Pametno, treba znati koliko možeš i rizik svesti na minimum.

Idemo u pravcu Žabljaka, po dolinama je sneg, hrpice snega koji prkosi i neće da se otopi. Grudvamo se i pravimo Sneška. Sneško Belić u avgustu! More je na 60 km odavde, dole se ljudi kupaju, sunčaju, a mi ovde gazimo sneg, ko zna kada formiran. Tvrd je, ne možeš da ga zagrebeš, a kratki s vremenom, pa smo napravili malog, maleckog, najmanjeg Sneška na svetu...nešto kao kada je Đepeto pravio Pinokija. Slatkiš mali, ostavili smo ga teška srca, u naručju vremena, nadamo se da će porasti.

Ima i leda, ali zaboravili poneti viski, šta sve čovek zaboravi u žurbi. Druge godine J. Walker ide s nama. On je naš čovek, šetač. Za reklamu ako nas se sete, sete, na Dan šetača.

Foto: M. Kuga

Posle snežne bajke opet nizbrdo, ko padne - evro u kasu. Negde na pola puta do Žabljaka pravimo pauzu.

Halt!

E, to je zasigurno najlepša kafana u kojoj sam ikada bio! Zove se Lokvice. To je katun, znate, ona drvena koliba gde borave čobani. Čovek ovde prodaje pivo, kolu i fantu. I lepo piše BEER. Nema ovde ni struje ni vode, ali čovek radi od maja do oktobra, kuva na drva, a pivo hladi u zemlji. Iskopa rupu, namoči nakakav tepih vodom i tu stavi pivo...a ono hladno baš kako treba. Pivo stiže na konju, jer dovde ne mogu ni kola ni traktor. Natovare ga pivom u Žabljaku i on sam dođe do katuna. Upoznao sam se s konjem, fotkali smo se, a kada sam odlazio, zanjištao je. Da li mu je bilo drago ili krivo što ga ostavljam na miru, ne znam. Ulazna vrata su do pola presečena, pa dođu kao šank. Priđeš, poručiš, platiš... A mi žedni, sručismo se na katun ko tajfun. Ne pomaže voda, majko! Pivo Nikšićko u ruci, iz zemlje, sa konja, pored katuna, na blizu 2.000 metara visine, okolo vrhovi Durmitora... Kako da ne voliš ovu planinu, ovaj tren!

Dolazimo na Žabljak, klopa, tuš, spavanje...

Ujutru šetamo do Crnog jezera, nestvarno lepo mesto. Meditiram na steni pored vode, mir i tišina, pokušavam da smirim adrenalin od juče. Tišinu remete samo nekakve crvene ribice u jezeru koje skoče na površinu u grupi, da li se igraju ili love nešto, ne znam. Samo čuješ lagano buć buć, kao da hoće da me trgnu, vrate u stvarnost. Spokoj Durmitora, zen, sklad. Doručkujemo u restoranu pored jezera, kameni vrh gleda na nas. Kačamak sa sirom, jaja, pršut, hrana odlična, domaćini ljubazni.

Odlazim, a ne ide mi se, žao mi ostaviti svu ovu lepotu... Nekako, znam da nikada više tu neću doći, kao i na stotine, hiljade mesta na kojima sam do sada bio... Dođem, uzmem deo, ostavim deo i odem. Žao mi ovih sivih vrhova, jezera, ove prirode koja te tera da živiš, uliva snagu, onog vetra na vrhu, konja koji nosi pivo, divokoza koje nisam video, ovih ljudi koje sam upoznao, ali najviše mi žao malog Sneška Belića. Kako će on sada sam gore?

Wir gehen weiter, stein um stein, schritt um schritt...

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

Milan

pre 4 godine

Prelepo mesto...prelepo vreme...divni ljudi...

0 0 Odgovori

Nada

pre 4 godine

Predivan putopis! Milan Kuga ume na jedinstven način da prenese utiske sa svojih putovanja. Nadamo se da će ih jednog dana pretočiti u zanimljivu knjigu, koja će nas voditi na zabavna putovanja iz omiljene fotelje.

1 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari