LIBIJSKA DŽAMAHIRIJA, GADAFIJEV TRN U OKU ZAPADA! Pukovnik je napravio državu u kojoj je narod odlučivao i živeo od nafte, ZAPAD MU TO NIJE OPROSTIO!

Onog trenutka kada je Zapad rešio da svrgne Muamera Gadafija, zapadni mediji počeli su sa opisom Libije kao zemlje u kojoj ljudi gladuju i žrtve su brutalnog diktatora koji se bogati od ogromnih prihoda od nafte

"Gadafijev režim je bio korumpiran, svako ko je pokušao da protestuje viđen je kao disident i bio je brutalno kažnjen, a većina državljana Libije živelo je u strahu od Gadafija i njegovih ljudi", ovo je, ukratko, bila dobro uvežbana mantra zapadnih medija o dugogodišnjoj vladavini Muamera Gadafija.

Da li je to baš tako?

Uprkos uveravanju zapadnih hroničara i novinara koji su nastojali da stvore sliku o nekadašnjoj Libiji kroz prizmu "Gadafijeve vojne diktature", činjenica je da je  Libija pod Gadafijem bila zemlja sa najvećim stepenom demokratije na Bliskom Istoku.

Još 1977. godine, narod Libije proglasio je "Džamahiriju", vladu kojom rukovode izabrani iz "mase". Reč "džamahirija" je neologizam koji je nastao zamenom imenice "džumhur" (narod) koji se nalazi u arapskoj reči za republiku ("džumhurija") imenicom "džamahir" (masa), zbog čega se džamahirija prevodi uglavnom ili kao "država masa" ili "svenarodna republika".

To je bio njihov oblik direktne demokratije. Tradicionalne institucije su raspuštene, a moć je, deklarativno, bila u rukama ljudi kroz različite odbore i kongrese.

Reč je o najsekularnijem obliku vladavine u islamskom svetu iz kojeg je religija bila potpuno isključena. Žene su po svemu ravnopravne s muškarcima, uključene su u politiku i javni život. Osnovno i srednjoškolsko obrazovanje je obavezno, a studiranje besplatno svima koji to žele. Besplatno je i lečenje, dok je bankama zabranjeno sticanje profita pozajmicama.

Foto: Printscreen/Journey to the Libyan Jamahiriya

Libija je bila podeljena na nekoliko malih zajednica koje su imale svoju autonomiju pod okriljem države, a one su imale kontrolu nad okruzima i mogućnost donošenja nekih odluka, uključujući način raspodele prihoda od nafte i njenih budžetskih sredstava.

Postojala su tri glavna tela koja su zastupala libijsku demokratiju i prava na odluke: Mesni odbori, Narodni kongresi i Izvršni revolucionarni savet. Svrha lokalnih odbora bila je da se izgradi nacionalni konsenzus i desetine hiljada ljudi učestvuje na lokalnim sastancima kako bi razgovarali i glasali o pitanjima kao što su strani ugovori i izgradnje škola.

Sledeći korak u ovom procesu bio je Narodni kongres na kome su se 800 lokalnih odbora širom zemlje sastajala nekoliko puta godišnje kako bi doneli zakone na osnovu odluka sa njihovih lokalnih sastanaka. Narodni Kongres imao je zakonodavnu moć pisanja novih zakona, formulisanja ekonomske i javne politike i ratifikacije ugovora i sporazuma.

 

 

- Nije bilo ograničenja ko je imao pravo da učestvuje u lokalnim odborima i ponekad je Gadafi bio kritikovan, a više puta su njegovi predlozi bili odbačeni narodnim glasanjem. Na primer, Gadafi je nekoliko puta pokušao da predloži ukidanje smrtne kazne i agitovao je za kućno obrazovanje umesto tradicionalnih škola, ali Narodni kongres je odbio. Gadafi je takođe uputio predlog da se ukine komplikovana procedura vlade i da se svi prihodi od nafte daju direktno svakoj porodici, ali Narodni kongres je i ovaj predlog takođe odbio - napisao je Čendž Gurki, profesor sa Hardvarskog univerziteta.

Sledeće telo nakon Narodnog kongresa,a idući ka vrhu, bilo je Izvršno revolucionarno veće čiji su predstavnici birani od strane Narodnog kongresa, a posao im je bio da sprovode volju naroda.

Kako je Gadafi preokrenuo sudbinu svoje zemlje?

Nakon Prvog svetskog rata i pronalaska nafte, svet, ali i svest na Bliskom Istoku su počeli da se menjaju pod uticajem Zapada. Arapski nacionalizam je zamenjen Arapskim "arabizmom", a zapadni dvostruki standard dirigovao je istorijske događaje koji su potom usledili. 

Kada su 1959. godine otkrivene rezerve nafte, eksploatacija bogatstva nije bila namenjena za podelu sa stanovnicima Libije. Prema političkom analitičaru Teriju Mesanu, tokom monarhije, nacija je bila jako zaostala u obrazovanju, zdravstvu, stanovanju, socijalnoj sigurnosti, i skoro svim socijalnim segmentima.

Niska stopa pismenosti bila je šokantna, prema Mesanu, samo 250.000 stanovnika od četiri miliona je moglo da čita i piše.

Međutim, 1969. godine dinastiju Senusi srušila je grupa oficira pod vođstvom pukovnika Muamera al Gadafija koji su proglasili pravu nezavisnost i uklonili dominantne strane snage iz zemlje.

Jedna od Gadafijevih prvih političkih odluka bilo je deljenje koristi i bogatstva sa svim stanovnicima Libije.

Prema analitičarima, među merama "ekonomskog suvereniteta" koje je pokrenula Gadafijeva politika bili su nacionalizacija naftnih nalazišta koja su bila u rukama zapadnih naftnih kompanija poput Britiš Petroleum (BP) i stvaranje Nacionalne korporacije za naftu (NOC), koju je karakterisala konfiguracija socijalističkog modela.

Tokom Gadafijevog mandata pokrenuti su ambiciozni socijalni programi u oblasti obrazovanja, zdravstva, stanovanja, javnih radova i subvencija za električnu energiju i osnovne životne namirnice. Ovakva politika dovela je do znatnog poboljšanja životnih uslova Libijaca, od toga da je bila jedna od najsiromašnijih zemalja u Africi 1969. godine do toga da je postala lider kontinenta u indeksu ljudskog razvoja u 2011. godini.

Razvojni program Ujedinjenih nacija (2010) smatrao je Libiju državom visokog razvoja na Bliskom Istoku i Severnoj Africi. U prevodu je to značilo stopu pismenosti od 88,4 odsto, očekivani životni vek 74,5 godina, rodnu ravnopravnost...

Zapadu se napredak na Bliskom istoku nije dopao

Postojali su "dobri diktatori", poput onih koji su vladali Jordanom, Saudijskom Arabijom, Kuvajtom, i oni loši, koji nisu uvek podilazili pritiscima sa Zapada, pre svega Amerike, i koji su proglašavani "lošim diktatorima", kao što je to bio slučaj sa Sadamom Huseinom, a potom i Muamerom Gadafijem.

Ne treba se zanositi, Amerika nije zainteresovana za sprovođenje ljudskih prava na Bliskom istoku, i sve odluke se donose u skladu sa nacionalnim interesima koji su vezani za naftne derivate. Upravo to je bio razlog da se sruši Libija koju je vodio Gadafi i koja je po svim parametrima imala najbolji sistem demokratije.

Od ubistva pukovnika Gadafija prošlo 9 je godina, a Libiju i dalje potresa građanski rat u kojem su umešani razni inostrani interesi.