Public

20:19 Društvo 4

newsweek.rs | 16. 05. 17.

PROGOVORIO SIN ŠPIJUNA CIA U BEOGRADU: Nisam posumnjao da otac vodi dvostruki život, krenuo sam njegovim stopama!

Kao dete Skot Džonson nije imao razloga da sumnja da je njegov otac Kit otmeni američki diplomata u Beogradu. Ali kao tinejdžer otkrio je šokantnu istinu - dvostruki život svog oca

Sad već daleke 1981. godine Skot je imao sedam godina i živeo je u Beogradu. Njegovom ocu bila je dodeljena služba u američkoj ambasadi. Živo se seća njihove male kamene kućice u diplomatskoj četvrti, „gde se žuta lipa i kesten tiskaju za prostor“. S grana trešanja dolazila je vika komšijske dece, koja se čula do sumraka, a nekad i duže.

U Beogradu je Skot živeo s ocem, maćehom Dženet i njenom ćerkom Ejmi, koja je bila pet godina starija od njega. Roditelji su mu se razveli godinu dana pre dolaska u Jugoslaviju. Tako je njih četvoro došlo u Beograd kao nova porodica, a Beograd im je bio i prvi zajednički dom.

Deca su prilagodljiva, pa je i on bio takav, a nova situacija donosila je više inspiracije nego sete. Nikad nije shvatao zašto su stalno u pokretu i što se stalno sele, sem da je to sastavni deo posla njegovog oca. Kad ga je upitao zašto je to tako, Skot je dobio odgovor od oca da radi za Stejt department, i to mu je bilo dovoljno.

Public


Otac se vrlo često zaustavljao u parku kod jednog od divovskih stabala s džinovskim granama koje je tu stajalo sigurno više od pola veka. Saginjao se da ispita tlo i pokupi kvalitetno kestenje. Skot se igrao ili čuvao Vojvodu, koji je trčao po parku i naskakao na Skota i njegovog oca. Odavali su utisak sreće.

„Redovno smo pekli kestenje na žaru“, priseća se Skot. „Ne postoji ništa slično kao što je miris pečenog kestenja.“ Osmeh je bio svima na licu, a Vojvoda je išao ili ispred njih ili se provlačio kroz grmlje. Život je za Skota bio prava avantura.

U Beogradu je Skot živeo s ocem, maćehom Dženet i njenom ćerkom Ejmi, koja je bila pet godina starija od njega. Roditelji su mu se razveli godinu dana pre dolaska u Jugoslaviju. Tako je njih četvoro došlo u Beograd kao nova porodica, a Beograd im je bio i prvi zajednički dom.

Public

Deca su prilagodljiva, pa je i on bio takav, a nova situacija donosila je više inspiracije nego sete. Nikad nije shvatao zašto su stalno u pokretu i što se stalno sele, sem da je to sastavni deo posla njegovog oca. Kad ga je upitao zašto je to tako, Skot je dobio odgovor od oca da radi za Stejt department, i to mu je bilo dovoljno.

- Shvatio sam da su u to uključene ambasade, priredbe i prijemi, zbog kojih smo često odlazili na koktele na kojima su prisustvovali ljudi iz različitih zemalja- kaže Skot.

Sećanja su kao iz američkih porodičnih filmova. Skot je sedeo na stepenicama i posmatrao goste. Otac je govorio na tečnom srpskom s blago podignutom obrvom, a sve dame iz „visokog društva“ padale su na njegov šarm. Video je i zavisit u očima drugih muškaraca. Posle prijema išao bi u duge šetnje s Vojvodom, koje su bile mnogo duže nego kad je i Skot bio s njima.

Kad bi se vratili, čuo bi ritmički kas Vojvode koji juri ka njegovoj sobi, a zatim bi i otac ušao. Bilo je kasno. Otac bi bio iznenađen što Skot ne spava, ali bi imao blag osmeh.

„Kakva je bila šetnja“, pitao je Skot.

„Izvrsna“, odgovorio je otac s osmehom. Sa mnogo detalja je opisivao slučajne prolaznike ili godišnje doba.

washingtonpost.com



„Ali kako sve to vidiš u mraku?“, upitao je Skot. Kao dečak on je bio uplašen mraka, pa i šume po najvedrijem danu.

„Moraš se navići na to. Tvoje oči se privikavaju na mrak“, rekao je otac. „Napolju je to u redu“.

Tako su dani prolazili u naredne dve godine u Jugoslaviji. Nije mnogo znao šta se događa oko njega. Ali te duge šetnje, što samostalne što sa ocem, definisale su njegov doživljaj Beograda. Čak i danas vidi obrise sebe i oca kako šetaju duboko kroz šumu, očevu ruku na njegovom ramenu, glavu koja se okreće na sve strane i oči koje skeniraju. Čuje njegov dubok glas tokom šetnje i njegovo zviždanje kojim doziva Vojvodu.

Da je malo bolje pogledao, u podnožju jednog drveta u šumi u kojoj su se šetali mogao je da primeti da je tlo bilo drugačije. Dok nisu došli tamo, nije primetio ništa neobično. Tad je video jednu debelu sivu granu koja je bila labavo naslonjena na debelo stablo. Kad se malo bolje pogleda, tik uz koren stabla bila je šupljina u kojoj se nalazio mali sivi paketić, prekriven korom i lišćem drveta.

AP PHOTO



ISTINA, KONAČNO

Godine su prolazile, Skot je postao tinejdžer i već je polako počeo da shvata neke stvari. Otac ga je pokupio kolima i poveo sa sobom na posao. Njegova pitanja su postajala sve nezgodnija. Otac je bio vešt. Sve je maskirao i od svega pravio šaradu. Njegovi odgovori nisu više bili dovoljni za Skota. Osim toga, otac je bio slab na sina i želeo je da učestvuje u njegovom životu. Zato ga je i poveo u svoju kancelariju.

Prošli su kompleks poslovnih zgrada u Mičigenu u Americi, gde su u tom trenutku živeli. Kad je Skot hteo da otvori vrata automobila, čuo je samo „Stani!“ Očekivao je da će od oca čuti grdnju zbog svog ponašanja ili zbog loše ocene iz matematike, ali to se nije dogodilo.

Otac je uzdahnuo i onda se nasmejao. „Moram da ti kažem nešto. Nije ništa loše, ali je veoma ozbiljno.“ Nastala je pauza. „Da li ti znaš šta je moj posao?“

Skot je gledao u njega. Počeo je da zamuckuje i da se nervozno smeje. „Stejt department, ministarstvo spoljnih poslova?“

Sedeli su u automobilu neko vreme. Napolju je bilo hladno i sivo. Otac je pogledao sina i nasmejao se. Skot se kikotao. Zatim su obojica počeli da se smeju, da bi u jednom trenutku smeh postao histeričan. Boleo ih je želudac, a suze su same krenule na oči. Smeh se smirivao i pojavljivao se na mahove, da bi na kraju konačno oslabio. Otac je uzeo ključeve i otvorio vrata. „Hajdemo“, rekao je.

Public

Kad su izašli iz auta, popeli su se uz stepenište koje vodi ka hodniku koji je prekriven tepihom prljavobež boje. Na desnoj strani hodnika bio je mali prozor i stepenište za hitnu evakuaciju. Činilo se da nikog nigde nema. Sva vrata su bila zatvorena. Svako je radio svoj posao. Ispred njih su se našla vrata na kojima je pisalo „Apeks inšurens“. Unutra je sedela krupna plavuša sa sitnim naočarima, a na njenom stolu bila je slika njene porodice. Skot se pitao da li je to porodica ili su to samo glumci iz holivudskih serija. Nonšalantno ih je pozdravila.

Otvorila su se druga vrata i ispred njih se pojavio tamnoputi čovek sa šoljicom kafe. Oduševljeno je pozdravio oca i po tome je Skot zaključio da je njegov otac ovde glavni. Iza sledećih zatvorenih vrata nalazila se očeva kancelarija. U njoj je bio veliki, dugačak sto s gomilom papira, a na njemu slike. Kad ih je Skot pogledao, imao je šta i da vidi. Na jednoj je venčani portret Dženet i njegovog oca, gde se on nalazi u očevom naručju. Druga slika je iz Jugoslavije. Skot i Vojvoda sede na tremu njihove kuće u Beogradu.

Otac je stajao na sredini kancelarije i posmatrao sina. Bio je elegantno obučen, s kravatom, zalizanom kosom i mirisao je na losion posle brijanja. Poigravao se sa svojim domalim prstom.

Public


„Šta se dešava kad neko dođe ko želi osiguranje Apeks inšurens?“, upitao je Skot.

„Niko nikad nije tražio“, uzvratio je otac.

„Nikad?“, zapanjio se Skot.

„Ne“, uzvratio je otac.

Čak i dok je to izgovarao, Skot je znao da to nije tačno.

„Skoti, ja sam špijun“, rekao je otac.
Očevo lice se izobličilo. Samo se nacerio. Skot je upitao: „Kao Džejms Bond?“

„Da. Jednostavno, ja sam špijun.“

„Špijun.“ Skot je te reči nekoliko puta ponovio. „Špijun kao u CIA?“

Otac je klimnuo glavom, a njegove oči su vijugale po Skotu. „Baš kao što je CIA.“

Shutterstock

TRAGOVI

Tragovi su bili tu - stalne selidbe, život u inostranstvu, tajnost, različiti poslovi koje je radio, različiti jezici koje je učio, pa zaboravio. Sumnje su uvek bile prisutne, a sad je tu bio dokaz. Istina je izašla poput duha iz boce.

Skot je hodao po sobi i razgledao slike po zidovima i sitnice po policama. Na njima su bila i tri noža iz Pakistana.

U trenu je nastala tišina. „Nikome nisam smeo reći“, priznao je otac. Sada je Skot morao da drži u tajnosti ono što mu je otac rekao. Stavio je ruku na rame svog sina i stisnuo ga. Rekao mu je da mu veruje.

Ono što nije rekao, a što je Skot shvatio, jeste da sad mora lagati za oca, pokrivati ga, i to kao profesionalac.

printscreen

OČEVIM STOPAMA

Skot je mislio da je otac hteo da bude pokraj njega na kraju svega. Ali to nije bio kraj, već početak. Očev dvostruki život postao je Skotijev dvostruki život.


Na zidovima predvorja na ulazu u štab CIA u Virdžiniji stoji rečenica apostola Jovana: „Vi ćete tražiti istinu, jer istina će vas osloboditi.“

Skot je u ranim dvadesetim godinama morao da se izbori sa činjenicom da mu je otac agent CIA. Bio je u dubokoj krizi. Nalazio se u Parizu i otišao je u redakciju Njuzvika da traži posao, a nije bio ni siguran kakav posao traži. Upravo je došao u Pariz iz Maroka bez novca. Imao je egzistencijalne probleme i trebalo je da se nađe s prijateljem. Nije imao pojma šta je to novinarstvo, ali je imao želju da proba.

Public

Na razgovoru za posao iznenada su ga pitali: „Šta je tvoj otac?“

Skot je, naravno, rekao zvaničnu verziju, da radi u Stejt departmentu. Kad su ga pritisli pitanjima, odbrana se raspala. „I? Je l’ on špijun?“, pitali su.

Skot je samo klimnuo glavom, zbunjen šta mu se dešava. Usledio je novi šok. Rekli su mu: „Novinarstvo nije tako različito od špijuniranja. Vi niste toliko različiti od svog oca.“ Samo je klimao glavom na ove reči.
„Poenta novinarstva je“, rekli su mu, „u dobijanju poverenja ljudi. Ako ih jednog dana izneverite, izneverićete i sebe.“



Siniša Škarica

17.05.2017. 04:30

Kako je mladi Skot postao "novinar " pogledajte u nekom od holivudskih filmova, drugim rečima ovo je scenario za holivudsku B produkciju.


sale

17.05.2017. 06:16

Sranje! Kad nemate čime da popunite novine vi ubacite priče iz istorije, sporta. Ili pravne savete delite narodu o svakodnevnim situacijama. I tako...


Petar Golemi

17.05.2017. 05:24

a jel Skot ,,smestio'' Ejmi po starom obicaju da polubrat sestri najbolje smesti.......


stevica

17.05.2017. 07:35

priča je potpuno izmišljena.....kako znam da je izmišljena? Pa radio sam 30 godina u svim novinama...znam kako se to radi.


Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na [email protected]