Pogrešio sam, kriv sam, IZVINITE, MOLIM VAS

Grešku ne mogu da popravim, ključ od vremena nemam - da ga vratim, ali mogu i moram da priznam. Neka se prvi kamena lati onaj ko nije zgrešio... I gle čuda, prvi se kamena hvataju upravo oni koji ne bi smeli na kamen ni da pomisle

Retko sam o tome ranije razmišljao, ali ima u ovom našem srpskom jeziku, koji mi dođe osnovno sredstvo za rad, teških reči koje su u isto vreme i jako lekovite.

Evo, recimo - izvinite. Izvinite, molim vas. Prvo, ne bude lako izgovoriti ili napisati te dve reči. E, al' onda vas obuzme dobar osećaj. Shvatite da je to jedino ispravno, jedino moguće rešenje. I nema veze što trenutno seire i oni koji bi poslednji smeli to da čine. Oni koji godinama svakodnevno lažu sistemski i s namerom. Oni kojima na pamet ne pada da se izvine makar i odrazu svog obraza u ogledalu. Ma, šta i ja lupetam... Kakav obraz, svašta!

Blato i mulj

Jedno je, jasno mi je sad, napraviti grubu, tešku, veliku grešku, sve verujući nekome ko do sada nikada nije prevario, a zatim priznati i javno reći - jeste, pogrešio sam, ja sam kriv, izvinjavam se. A sasvim je drugo namerno plasirati izmišljotine i zadovoljno trljati ruke dok iz svog malog, prljavog života posmatraš kakve posledice tvoje izmišljotine prouzrokuju. Pa onda, na primer, objaviš u jednom od najtežih trenutaka po državu (kao da nije dovoljno što voda u tom danu guta nečije kuće, nečija sećanja, nečiji višedecenijski rad, nečije sve...) kako je državni vrh baš briga što po Obrenovcu plutaju leševi, na stotine njih! Onda se povuče voda, ostavi samo blato i mulj, nigde tih leševa sa tvojih naslovnih strana, al' nigde nema ni izvinjenja. Jok! Što bi se izvinjavali oni kojima to blato i taj mulj dođu kao prirodni habitat. Najbolje se u njemu i s njim snalaze. Ili, ako ćemo se izviniti - izvinićemo se onome kome treba. Napisaćemo istinu o njegovim agresivnim i nezakonitim ispadima, pa kad dobijemo po prstima od njegovih finansijera, onda ćemo brže-bolje istinu proglasiti za laž i izviniti se. Strogo po potrebi, ne po obrazu i časti. Čuj, obrazu i časti - opet pišem gluposti...

Ne znate o čemu pišem? Pa, setite se jednog bivšeg ministra za koga su pomislili da će im poslužiti da neposlušnom Vučiću okrnji koji procenat i (po mogućstvu) skrati mandat. Ne sećate ga se više? Niko ga se ne seća. Zato i jeste aktiviran projekat "srpska Saloma u crvenim velovima". Humanitarac. Nezgodno je samo što većina Srba, ovako pred Svetog Jovana, zna da je ona na kraju plesa zatražila nečiju glavu. Ali, neću više o tome, vraćam se teškoj reči - izvini!

Neka se kamena lati

Boli greška, boli. Sedim, razmišljam. Što baš meni? Kud ne proverih još? Jesam li morao?
I ništa mi drugo ne pada na pamet, osim - izvinite.
Grešku ne mogu da popravim, ključ od vremena nemam - da ga vratim, ali mogu da priznam, da muški stanem iza greške i kažem - izvinite.

Vidim da su neki jedva dočekali i sada traže da se država ogradi od mojih novina!?! Ne razumem. Moje pare. Moje novine. Ali, iako ne vidim nikakvu vezu, opet mi nekako draže da vlada utisak da iza Informera stoji država Srbija i prva vlada koja nije lopovska, koja nije korumpirana i do sopstvene srži pokvarena. Prija mi to nekako, priznajem.

Nezgodno bi bilo, poštovane kolege, da se vama potkrala ovakva greška. Ne bi znali ljudi od koga da traže da se od vas ogradi. Od tajkuna? Od bivših, banditskih vlasti? Od moćnih stranaca? Ne ide...
Nego, valjda me sa ovim prazničnim danima sve nešto vuče ono: Neka se prvi kamena lati onaj ko nije zgrešio...

I gle čuda, ili nikad nisu pročitali ili su odavno zaboravili. Prvi se kamena hvataju upravo oni koji ne bi smeli na kamen ni da pomisle.
I shvatam ja njih. Red je da odrade. Verovatno trenutno misle kako su jaki i nedodirljivi.

Nema opravdanja

Ja, Dragan J. Vučićević priznao sam grešku. I zbog nje se izvinjavam. A oni ne razumeju, grdni, da to nije znak slabosti. U njihovom sistemu vrednosti crno je belo, zlo je dobro, a jako je slabo.
Nego, da završavam. Reči i slike - to je ono čime se bavim, od čega živim. Pogrešna reč uz pogrešnu sliku - to je ono što mi se dogodilo. Ne ponosnim se time. Poput nekih. Naprotiv. Ne pada mi na pamet da, nakon greške, na sav glas vrištim da je greška zapravo sloboda govora. Ne želim da one koji su grešku uočili i skrenuli mi pažnju na nju proglasim za cenzore i neprijatelje slobodne misli. Ne dozvoljavam da bilo ko drugi ispašta zbog moje greške. Neću da tražim opravdanja za grešku. Hoću samo još jednom da napišem i izgovorim te teške i nečijim rečnicima potpuno strane reči.
Priznajem. Pogrešio sam. Izvinite. Izvinite, molim vas.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.