VELIKO ISTRAŽIVANJE ANTIDOTA: Od "boraca" za demokratiju do "DEMOKRATSKIH" PROFITERA! Šeme KRIK-ovih manipulacija i paramedijski koreni BIRN-a!

Nova medijska mreža Zapadni Balkan Anidot napravila je veliko istraživanje i otvorila dosije pod nazivom Paramedijske strukture Zapadnog Balkana

U obimnom istraživanju Antidota, pod naslovom "Ujedinjeni u dezinformisanju javnosti" razotkriva se podela medijskih i informativnih sadržaja na "naše" i "njihove".

Istraživanje prenosimo u celosti:

Trend sveprisutne relativizacije činjenica, sve težeg traganja za istinom u uslovima fenomena medijske mećave i nemogućnosti običnog čoveka da se orijentiše u svetu hiperprodukcije informacija, stavio je 2016. godine u središte pažnje medijskih stručnjaka pojam post-istine (post-truth). Dolaskom Donalda Trampa, čoveka van političkog establišmenta, na čelo najmoćnije države današnjice i izglasavanje Brexita na referendumu u Velikoj Britaniji bili su praćeni oštrim polarizacijama koje su učinile vidljivom društvenu uslovljenost načina na koji različiti delovi sveta ili društvenih slojeva sagledavaju, u osnovi identičnu, realnost. Proglašavajući pojam post-istine za ključni pojam 2016. godine Oksfordski rečnik taj fenomen definiše kao "pridev koji označava okolnosti u kojima su objektivne činjenice manje uticajne u oblikovanju javnog mišljenja nego izazivanje i pozivanje na emocije i lična uverenja". Medijski analitičari i marketinški stručnjaci se slažu da je čovečanstvo nepovratno zakoračilo u eru u kojoj činjenice gube primat nad emocijama i načinima tumačenja samih činjenica. Širokim masama konzumenata medijskih sadržaja sve manje je bitno šta se zaista tačno dogodilo dok se primat daje načinu na koji se realni događaji i pojave mogu tumačiti. Rastuća potreba ljudi za orijentirima koji bi im omogućili da svoje identitete i uverenja učine stabilnim u uslovima medijskih oluja koje tradicionalne vrednosti dovode u pitanje, izazvala je u medijskoj areni bespoštednu borbu za nametanje okvira interpretacije koji su uvek ideološki obojeni i servirani od strane onih koji manipulacijom emocijama i potrebama sebi obezbeđuju ključne poluge i mehanizme kontrole u masovnim potrošačkim društvima.

Paralelni razvoj i sve veći uticaj društvenih mreža i interneta u sferi informisanja otvorio je mogućnosti širokog učešća pojedinaca kojima su ranije, u eri klasičnih medija, ta vrata bila zatvorena. Rastakanje i demokratizacija procesa kreiranja i distribucije informacija dovela je i do rastakanja odgovornosti i rasta učešća lažnih vesti (fake news) kreiranih s ciljem da svoje konzumente dovedu u zabludu i na taj način upravljaju njihovim određivanjem spram bitnih društvenih i političkih događaja. Brisanje granica između činjenica i njihovih interpretacija propuštenih kroz ideološke filtere, neminovno je gurnulo celokupni informativni prostor u bespoštednu borbu za nametanje sopstvenog interpretativnog okvira kao ključnog sredstva za širenje uticaja i pridobijanje naklonosti najširih društvenih masa.

Iako je zapadna javnost fenomene post-istine i lažnih vesti u fokus svoje pažnje stavila tek sa velikim političkim potresima koji su se odigrali tokom 2016. godine, ti fenomeni nisu ni novi niti nepoznati od ranije. To se naročito odnosi na one turbulentne delove sveta u kojima su tokom dva velika rata u prvoj polovini 20. veka, a naročito tokom hladnog rata i razvoja ere radija i televizije, ti fenomeni itekako bili prisutni i vidljivi.

Mada se moglo očekivati da će s prestankom borbe između ranije suprotstavljenih ideoloških blokova i napretkom procesa globalizacije propagandne "istine" izgubiti na značaju, vreme je ipak pokazalo suprotno - da su ideološke razlike zapravo bile samo oblande za prikrivanje realnih sukoba interesa među najmoćnijim državama sveta koji nisu otklonjeni ni sa povećanjem njihove saradnje i međuzavisnosti tokom procesa globalizacije. Umrežavanje savremenog sveta i jačanje veza među njegovim udaljenim delovima neminovno je proizvelo i otpore tom procesu koji se ogledaju u rastu procesa fragmentacije, isticanja posebnosti identiteta, porasta nacionalizama, verskih podela i insistiranja na kulturnim posebnostima i razlikama. Ti procesi su naročito bili izraženi u postkomunističkim društvima koja su prošla bolnu tranziciju u traganju za novim istinama nakon urušavanja sveprisutne vladajuće ideologije i pokušaju da uhvate razvojni korak sa razvijenim zapadnim društvima.

Podela informativnih sadržaja na "njihovu" i "našu" istinu posebno se osetila na prostoru bivše Jugoslavije u vreme ratova devedesetih tokom kojih su vladajuće strukture u, ratom prenapregnutim društvima, nastojale da uguše svako drugačije mišljenje. Taj fenomen nije zaobišao ni Srbiju u kojoj je vreme raspada stare države obeležila sveprisutnost ratnohuškačke propagande vladajućeg režima. Učešće zemlje u ratovima i razarajuće sankcije kojima je srpsko društvo bilo izloženo, stvoriće prve medijske oaze otpora čiji će značaj doći do izražaja tokom protesta 1996/97. godine od kada opozicionim medijima u Srbiji počinje da pristiže obimnija pomoć iz zapadnih zemalja. Ta pomoć je pretežno stizala iz američkih fondacija koje su širenje demokratskih vrednosti i sloboda postavile kao prioritetne ciljeve svog delovanja širom sveta. Pomoć srpskim opozicionim medijima i nevladinim organizacijama, koje su u to vreme bile deo svedruštvene opozicije režimu Slobodana Miloševića i njegovoj propagandnoj mašineriji, svoj vrhunac je dostigla u poslednjim godinama njegove vladavine i prvim godinama neposredno nakon nje.

U tom periodu su se formirali i specifični odnosi među subjektima u oblasti informativne delatnosti koji su, u godinama nakon pada Miloševićevog režima, prerasli u paramedijske strukture kao sistem odnosa i subjekata koji deluju u medijskoj sferi sa pretežno neinformativnim ciljevima. U srži delovanja paramedijskih struktura, koje će se formirati i nestajati sa scene u zavisnosti od volje i interesa njihovih ključnih finansijera, leži pokušaj nametanja interpretativnog okvira preko sugestivnog i pretežno neistinitog informisanja svojih konzumenata. Takve strukture uvek su povezane sa sivim centrima moći u čijim interesima deluju, a koji su po pravilu smešteni izvan same medijske sfere. Da bi se razumeli geneza i poreklo paramedijskih struktura koje su na području Zapadnog Balkana, u različitim pojavnim oblicima, delovale od devedesetih godina do današnjih dana, trebalo bi se podsetiti vremena nastanka njihovih začetaka, kada je javnost u državama regiona bila oštro podeljena na medije koji su bili delovi vladajućih režima i one koji su svoju nezavisnost i egzistenciju pokušavali da osiguraju uz pomoć stranih donatora.

I dok je u periodu borbe protiv represivnih režima ta vrste pomoći i veza u potpunosti bila legitimna i opravdana, padom istih desiće se radikalne mutacije u delovanju dela medija koji su se devedesetih okitili lentom nezavisnih što će, u novim okolnostima, postati samo maska za potpuno drugačiju vrstu njihovog delovanja. Kako bi zadržali pažnju svojih donatora i pronašli opravdanje za nastavak parazitiranja na grantovima zapadnih fondacija, takozvani nezavisni mediji svojski su se potrudili da, plasiranjem iskrivljenog i lažnog medijskog sadržaja, situaciju u zemljama svog delovanja i posle pada represivnih režima prikažu suštinski istom i nepromenjenom u odnosu na onu koja je postojala tokom devedesetih godina. Istovremeno, prve demokratske vlade u Srbiji i Hrvatskoj koje su formirane posle 2000. godine, redovno su prikazivane tek kao puka manifestacija kozmetičkih promena iza kojih se navodno skrivao nastavak vladavine represivnim mehanizmima i sredstvima nasleđenim od starih režima.

KORENI PARAMEDIJSKIH STRUKTURA: OD "BORACA" ZA DEMOKRATIJU DO "DEMOKRATSKIH" PROFITERA

Iako su se prve prave paramedijske strukture, sa svim pratećim spregama i mehanizmima delovanja pojavile tek posle 2000. godine, koreni takve njihove delatnosti sežu u devedesete godine kada je tokom ratova, sankcija i represije tadašnjih režima došlo do sveopšteg urušavanja profesioanlnih standarda u medijima kako onima koji su bili deo propagandne mašinerije vladajućih struktura, tako i onima koji su se pojavljivali kao njihovi oponenti. Sunovrat sveopšteg društvenog etosa neminovno se odrazio i na devalvaciju profesionalnih standarda u gotovo svim sferama društvenog života što nije zaobišlo ni oblast medijske delatnosti. U uslovima hroničnog deficita pravih novinarskih profesionalaca, koji su tokom devedesetih svoje uhlebljenje uglavnom našli u razvijenim zemljama Zapada ili u nekim drugim profitabilnijim profesijama, kao alternativa medijskoj aparaturi vladajućih režima zapadnim donatorima su se preporučivali svi oni koji su u toj borbi videli šansu da zarade ne obazirući se previše na društvenu odgovornost i standarde profesije kojom su preko noći počeli da se bave.

U nedostatku boljih opcija, u drugoj polovini devedesetih, zapadne fondacije su počele neselektivno da finansiraju svakoga ko im se za tu pomoć obratio sa obećanjem da će delovati protiv režima Slobodana Miloševića. U takvim okolnostima koje su karakterisali neselektivnost i odsustvo profesionalnih kriterijuma u odabiru adresata finansijske pomoći, u orbiti zapadnih donatora našli su se ne samo profesionalni profiteri u "uniforama" boraca za demokratiju, već i deo onih koji su čitavu deceniju proveli na suprotnoj strani barikada, da bi, kada je postalo jasno da je pad vlasti postao neizbežan, preko noći prešli na drugu stranu. U takvoj lagodnoj poziciji, abolirani od svake odgovornosti i iznova legitimisani dobijenim novcem iz fondacija sa Zapada, medijski kameleoni ponovo su preko noći, nakon dolaska prvih demokratskih vlasti, nastavili svoju staru delatnost širenja mržnje i kulture sukoba u regionu, relativizujući sve ono loše što se događalo tokom devedesetih godina prošlog veka i svesno podrivajući napore novih vlasti da korenitim reformama uklone uzroke koji su ovdašnja društva doveli do same ivice propasti.

Upravo će neselektivnost, odsustvo profesionalnih kriterijuma i jasnih ciljeva prilikom dodele pomoći srpskim medijima, u drugoj polovini devedesetih dovesti do pojave antiratnih profitera među kojima će se posebno istaći primeri Verana Matića koji će preko noći, od urednika i osnivača male avangardne radio stanice B92, demokratske promene dočekati kao vlasnik velikog dela te medijske kuće čija vrednost će se u tom trentuku meriti milionima dolara. On će se dokopati i dodatnih milionskih iznosa kroz projekte formiranja ANEMA (koji je suštinski činio B92 sa još par marginalnih lokalnih medija) i Fonda B92 koji će biti osnovan nakon pada Miloševićevog režima. Po sličnoj matrici i donedavni predsednik NUNS-a Vukašin Obradović postaće preko noći vlasnik vredne štamparije i opreme kupljene novcem zapadnih donatora, a slučnim putem krenuće još nekolicina pokretača projekata koji su se preko noći transformisali u komercijalne vlasničke odnose.

Kameleonska priroda paramedijskih struktura posebno je došla do izražaja nakon demokratskih političkih promena. Suočeni sa namerama donatora da svoja sredstva namenjena promociji demokratskog projekta sa Balkana usmere u neke druge krajeve sveta, nekadašnji borci za demokratiju preko noći su postajali kreatori lažne slike o stanju u ovdašnjim tranzicionim društvima. Shvativši da će prisustvo i pažnju svojih donatora zadržati samo ako ih budu ubedili da se sa političkim promenama u suštini ništa nije promenilo, dobar deo nekada nezavisnih medija počinje da se bavi klasičnim dezinformisanjem domaće i međunarodne javnosti izmišljajući afere o povezanosti novih vlasti sa kriminalnim strukturama nastalim tokom devedesetih. U toj manipulativnoj igri, zahvaljujući vezama sa zapadnim obaveštajnim i političkim krugovima, kreirane lažne afere će postajati sastavni delovi zvaničnih izveštaja koji će se pojavljivati u Vašingtonu i Briselu na osnovu kojih će tamošnji donosioci političkih odluka sugerisati svojim fondacijama da na Balkanu posao još uvek nije završen. Zbog toga umesto očekivanog smanjenja, sredstva namenjena ovdašnjim medijima će čak biti i višestruko uvećana, sve pod izgovorom izgradnje njihove održive tržišne pozicije u peridou tranzicije.

Međutim, uprkos javnim objašnjenjima i uobičajenoj filantropskoj frazeologiji, u novoj raspodeli grantova prednost će dobiti upravo oni mediji koji pred svojim darodavcima budu uspevali da se predstave kao potencijalno korisna medijska batina koja će, u složenoj igri štapa i šargarepe prema novim vlastima u balkanskim državama, međunarodnim paraobaveštajnim strukturama i, sa njima povezanim, investicionim fondovima obezbediti povlašćenu poziciju u predstojećem procesu privatizacije i rasprodaje javnih resursa. Međutim, politiku dodele grantova i pokušaje instrumentalizacije tako finansiranih medija ne treba olako pripisivati politici zemalja iz kojih dolaze fondacije već pre delovanju srednjih i nižih birokratskih struktura koje su se na personalnom nivou interesno povezivale sa korisnicima dodeljivane pomoći. Tako se često događalo da, uprkos jasnoj politici američkih administracija, sredstvima koje su dodeljivali IREX i USAID obilato budu finansirani novinari koji su se proslavili ratnohuškačkim delovanjem i kasnijim pokušajima relativizacije svega onoga što se događalo tokom devedesetih godina prošlog veka. Primera radi, istim sredstvima pomagani su mediji i novinari koji su širenjem neistina o vladi Zorana Đinđića direktno radili u korist dolaska na vlast stranke Vojislava Koštunice sa kojim će SAD nakon paljenja američke ambasade u Beogradu prekinuti svaku dalju komunikaciju.

Iznosi kojima su tokom devedesetih godina pomagani nezavisni srpski mediji mere se milionima, zbog odsustva zvaničnog platnog prometa donacije su pretežno isplaćivane u kešu, sa ili bez priznanica, a novac je ilegalno unošen u zemlju. Nije bio mali broj slučajeva kada su „kuriri" donatorima prijavljivali da im je novac oduziman od strane srpske carine što, opet, nikada nije bilo moguće zvanično proveriti. Iako je veliki deo iznosa ostao obavijen velom tajne, prema zvaničnim izveštajima Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), pomoc" medijima u Srbiji koja je došla od vlade SAD-a od 1990. do 1995. godine sastojala se od 600.000 dolara podrške Međunarodnom fondu za medije koji je tim sredstvima obezbedio opremu za Studio B, Vreme, VIN (nezavisna produkcija), Borbu i neke regionalne medije. Fond je obezbeđivao tehničku podršku i grantove za B92 i finansijsku podršku beogradskom nedeljniku Vreme. Fond je prestao sa radom 1995, kada je USAID-ov Biro za istočnu Evropu i Nove nezavisne države (USAID / ENI) započeo donatorski program ProMedia. Pored zvanične pomoći USAID-a, srpskim medijima u tom periodu dolazila je i višetruko obimnija pomoć iz takozvanih američkih crnih fondova koji su masovno korišćeni za netransparentno finansiranje i zaobilaženje sankcija koje je Savet bezbednosti UN u maju 1992. godine uveo Saveznoj Republici Jugoslaviji. Tako je poznato da je još od 1991. godine u pružanje pomoći medijima bio uključen i Sorošev Institut za otvoreno društvo. Njegovi glavni korisnici bili su B92 i NUNS. B92 je u tom periodu dobio grantove za kupovinu opreme, a kasnije i za proizvodnju programa. Ova pomoc" je postala operativna podrška i za formiranje ANEM-a. Fond za otovreno društvo u Srbiji omoguc"io je okupljanje i povezivnje novinara koji su osnovali NUNS i Medija centar. 

Pored milionskih iznosa koji su se iz SAD slili u džepove osnivača i rukovodioca prvih srpskih nezavisnih medija, u periodu između 1993. i 1997. godine i EU je pomogla Međunarodnu federaciju novinara donacijama u iznosu od 1,7 miliona evra. Vec"i deo te pomoc"i odnosio se na direktnu podršku medijima B92, Vreme i Naša Borba. Švedski helsinški komitet takođe je pružio pomoc", naročito za B92.

Od 1997. godine USAID je značajno povećao obim programa pomoći medijima u Srbiji. To je, prema izveštaju te organizacije, bilo uzrokovano s dva faktora. Prvi se odnosio na lokalne izbore u jesen 1996. godine i proteste koji su nakon toga usledili kada su se pojavile radio i televizijske stanice koje su se našle pod kontrolom opština u kojima je vlast osvojila opozicija. Drugi faktor bio je "jasan dokaz da Miloševic" više nije bio garant mira u Bosni i Hercegovini što je do tada bio. Kao rezultat, zvaničnici Stejt departmenta odobrili su lansiranje USAID-ovog programa podrške demokratiji i nastavljanja ekonomskih sankcija." Tada USAID svoje grantove počinje da plasira preko IREX-a koji dobija široku slobodu da samostalno osmišljava i sprovodi svoju strategiju.

USAID je koordinirala programe podrške medijima na svim nivoima i sa drugim donatorima. Tokom ovog perioda, održano je pet donatorskih konferencija koje je organizovao Institut za otvoreno društvo iz Njujorka kako bi se postigla koordinacija pomoc"i koja je davana srpskim medijima. U tom periodu prioritetna oblast podrške vlade SAD bila je pomoć radiodifuznim emiterima, posebno radio stanicama. Pomoc" je počela sa opremom za poboljšanje radiodifuznuhih proizvodnih kapaciteta, a jedan od najvažnijih ciljeva u toj fazi bila je izgradnja ANEM-a.

IREX je ANEM-u odobrio grant za angažovanje direktora radija, Britanska ambasada je obezbedila satelitske linije za stanice dok je BBC ustupio vreme za prenos programa preko satelita. Prema zvaničnim izveštajima USAID-a ta agencija, Soroš i EU donirali su 2,5 miliona dolara kao pomoć ANEM-u za proizvodnju radio programa.

Tokom NATO bombardovanja, za potrebe distribucije pomoći srpskim medijima i nevladinim organizacijama, vlada SAD je osnovala kancelariju u Budimpešti, dok je IREX svojim programom upravljao iz kancelarije u Podgorici. Na sastanku održanom u septembru 1999. u Budimpešti donatori su saslušali potrebe srpskih medija i tom prilikom obećali obimnu podršku za njihovu obnovu. Kao deo tog dogovora, u okviru koordinisanih međunarodnih napora IREX je do 30. septembra dodelio srpskim medijima 753.000 dolara u obliku takozvanih grantova za preživljavanje, a najvec"i deo tog novca otišao je za obnovu ANEM-a. U istom periodu zajedničkim naporima EU je doprinela sa milion evra u hitnim grantovima. Ukupna pomoć koja je u periodu 1997-2002. godine bila dodeljena srpskim medijima kroz razne programe USAID-a iznosila je 12.682.000 dolara od čega je nešto manje od polovine tog novca dodeljeno pre 5. oktobra 2000. godine dok je druga polovina donirana u periodu nakon toga.

Iz tog perioda potiče i ideja o koordinaciji različitih donatora koju su 1997. godine započeli USAID, Institut za otvoreno društvo i Evropska komisija kao tri najveća donatora u regionu. Cilj ove koordinacije bio je izbegavanje dupliranja finansiranja istih projekata, da bi se kasnije taj mehanizam pretvorio u mrežu ličnih odnosa između predstavnika donatora i primalaca sredstava na terenu. Taj vid koordinacije naročito će doći do izražaja nakon pada Miloševića kada Srbija prestaje da bude u vrhu prioriteta zapadnih administracija što proces raspodele pomoći delegira na niži operativni nivo koji su pokrivali ljudi koji su u periodu pre 2000. godine već uspostavili širok spektar ličnih poznanstava, veza i poslovnih odnosa sa nekolicinom klučnih ljudi u nevladinom sektoru Srbije i regiona. Sa neznatnim personalnim varijacijama te veze će nastaviti da egzistiraju do današnjih dana što će gotovo celokupnu novčanu pomoć sa Zapada koncentrisati u rukama svega dvadesetak privilegovanih NVO poslenika iz Srbije. S druge strane, ta okolnost često će u javnosti Srbije biti pogrešno tumačena kao izraz namera, pa čak i zavere političkih čelnika u Vašingtonu i Briselu što će stvarati dodatne šumove i otežavati komunikaciju sa ključnim zapadnim prestonicama.

I dok je deo medija nakon oktobarskih promena 2000. godine nastojao da stekne svoju tržišnu komercijalno održivu poziciju, drugi deo je nastavio da parazitira na donacijama svojih finansijera, a sa njihovim smanjenjem često je dolazilo do upliva u mutne poslove i povezivanje sa tajkunima i sivim, često kriminogenim, centrima moći. Ti mediji će se, pod maskom proizvodnje informativnih sadržaja, zapravo baviti proizvodnjom i plasiranjem dezinformacija i veštački kreiranih afera. U tom delovanju uvek će imati sponzore za čije interese će to činiti, ali i mrežu interesno povezanih medija i pojedinaca iz političko-medijske sfere koji će im pružati logističku podršku i na taj način činiti sastavne delove tako uspostavljenih neformalnih paramedijskih struktura.

Poput pomoći inostranih fondacija srpskim medijima tokom borbe protiv režima Slobodana Miloševića, sličan proces se događao i u Hrvatskoj gde su u okviru USAID programa ProMedia i kasnije ProMedia II pomagani nezavisni mediji koji su bili opoziciono nastrojeni prema režimu Franje Tuđmana. Najznačajniji korisnici te pomoći bili su zagrebački "Radio 101", splitski satirični magazin "Feral Tribjun" i zagrebački nedeljnik "Nacional". Ključni koordinator dodele pomoći medijima u regionu krajem devedesetih godina bio je Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Zagrebu i budući šef diplomatske misije u Beogradu nakon pada Miloševića. Zahvaljujući vezama sa Montgomerijem, zagrebački "Nacional" će se tokom 2001. godine naći u centru paramedijskog delovanja čiji će cilj biti obračun sa vladom Zorana Đinđića u Srbiji i Mila Đukanovića u Crnoj Gori.

"DUHANSKA AFERA" - REGIONALNI MODEL FUNKCIONISANJA PARAMEDIJSKIH STRUKTURA

Zagrebački nedeljnik "Nacional" pokrenuli su 1995. godine Ivo Pukanić i novinar Denis Kuljiš koji će se dve godine kasnije povući iz tog zajedničkog poduhvata. Iako se tokom Tuđmanove vladavine istakao u borbi protiv njegovog režima, druga strana medalje zvana "Nacional" bila je obeležena skandaloznim tekstovima i aferama u kojima je ovaj medij uspeo da se poveže sa kontroverznim diplomatama, tajkunima, korumpiranim političarama i podzemljem u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Sam Pukanić javno se hvalio da je bio blizak prijatelj sa generalom Hrvojem Petračem koji je u Hrvatskoj bio uhapšen i osuđen zbog otmice sina generala Vladimira Zagorca. Bio je blizak i sa Tomislavom Karamarkom i Ratkom Kneževićem kontroverznim biznismenom poreklom iz Crne Gore. Pukanić je bio jedini novinar koji je uradio intervju sa Antom Gotovinom dok je ovaj još bio u bekstvu zbog optužnice Haškog tribunala.

Za Pukanića je bilo karakteristično i to što se uvek u javnosti hvalio prijateljstvima sa uticajnim ljudima na različitim položajima, a često je bio optuživan i kao osoba koja je svoju novinu koristila za reketiranje i ucenjivanje, tako što je tražio novac u zamenu da se kompromitujuće stvari o određenoj ličnosti ne objave. Uprkos brojnim kontroverzama i sumnjivim poslovima kojima se bavio, Hrvatsko novinarsko društvo - organizacija koja je zajedno sa "Nacionalom" bila korisnik pomoći USAID-a u okviru programa ProMedia - proglasilo je Pukanića 2005. godine za novinara godine.

Iako učesnik mnogih skandala, Ivo Pukanić je ipak ostao zapamćen po kreiranju "Duhanske afere", koja će do današnjih dana ostati paradigma i model uzor za delovanje paramedijskih struktura u regionu Zapadnog Balkana. Afera koja je odjeknula u celom regionu bivše Jugoslavije zasnivala se na lažnim informacijama koje su posredstvom Vilijama Montgomerija i ljudi iz kabineta Vojislava Koštunice dostavljane Pukaniću koje je ovaj potom plasirao u seriji tekstova koje je objavio "Nacional". Tako objavljene informacije kasnije preuzima i dalje distribuira čitava mreža medija u Srbiji i Crnoj Gori i to mahom onih koji su na ovaj ili onaj način bili povezani sa novčanim donacijama USAID-a i glavnim američkim diplomatom u regionu i koordinatorom pomoći medijima Vilijemom Montgomerijem.

Za "Duhansku aferu" vezuju se i Pukanićevi bliski prijatelji Petrač i Knežević, sa kojima je uspeo da čak četrdeset i tri nedelje uzurpira medijski prostor Zapadnog Balkana. Cilj afere bio je da se politički oslabe tadašnji premijeri Srbije i Crne Gore Zoran Đinđić i Milo Đukanović i na taj način spreče mere koje su u to vreme preduzimane kako bi se zaustavio i u legalne tokove uveo sveprisutni šverc duvana u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Početkom maja 2001. godine predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić obelodanio je planove za izgradnju fabrike duvana u Srbiji čiji je investitor trebalo da bude multinacionala duvanska kompanija "British American Tobacco". Izgradnjom fabrike i kontrolom prometa duvana planirano je regulisanje tržišta i sprečavanje šverca cigareta u zemlji zbog čega je ta izjava bila shvaćena kao najava ugrožavanja interesa hrvatske duvanske industrije koja je u tom periodu držala preko 40 odsto crnog tržišta sa svojim proizvodima dok je ostatak nelegalnog tržista "pripadao" kompaniji "Japan Tobacco International".

U takvim okolnostima, u proleće 2001. godine, hrvatski nedeljnik „Nacional" je lansirao takozvanu „Duhansku aferu", objavljujući seriju naručenih tekstova, u kojima se napada legalno izabrano državno rukovodstvo Srbije i Crne Gore. Neposredna meta napada u tekstovima "Nacionala" tada je bio biznismen Stanko Subotić, koji se bavio legalnom distribucijom cigareta i kao takav predstavljao konkurenciju "Tvornici duvana Rovinj" (TDR). Kako su pokazala brojna kasnija suđenja po tužbama koje je Subotić podnosio protiv "Nacionala", plan inicijatora afere bio je da se preko Subotića kriminalizuju legalno izabrana rukovodstva Srbije i Crne Gore, pre svega njegovi lični prijatelji Milo Đukanović i Zoran Đinđić. Pozivajući se na obaveštajne podatke, mediji su kasnije navodili da je upravo TDR stajala iza kampanje pokrenute protiv Đukanovića i Đinđića. Prvi tekstovi pojavili su se u hrvatskom listu "Republika", a odatle ih je preuzeo „Nacional". Oba lista bila su u vlasništvu Ive Pukanića koji je, zajedno sa svojim prijateljem i saradnikom Ratkom Kneževićem (odmetnutim bivšim saradnikom Mila Đukanovića), tvrdio da su objavljeni tekstovi potkrepljeni istraživanjima i da za sve navedene tvrdnje poseduje dokaze koji, međutim, nikada nisu predočeni javnosti.

Pukanić je na sudu priznao da je najveći deo informacija dobijao od Kneževića, ali i da je deo podataka dobio od američkog ambasadora u Beogradu Vilijema Montgomerija što je deo javnosti protumačio kao nastojanje američke administracije da preko svog ambasadora, oslabi pozicije Đukanovića i Đinđića. Kasniji razvoj događaja pokazao je, međutim, da je, radeći iza leđa Stejt departmenta, Montgomeri nastupao u svom ličnom interesu grubo zloupotrebljavajući diplomatsku funkciju koja mu je bila poverena. Po okončanju dužnosti u Beogradu Montgomeri će ostati upamćen kao jedini američki ambasador koji je odbio da se vrati kući u svoju matičnu državu, odlučivši da se trajno nastani u regionu u kojem je u više mandata obavljao diplomatsku službu i u kojem je već bio dobro razradio svoje privatne komercijalne poslove.

Zbog svojih privatnih poslovnih interesa Montgomeri je, preko sebi podređenog šefa ispostave CIA u Beogradu Gabrijela Eskobara, Pukanića snabdevao navodno poverljivim podacima CIA sa ciljem da se za račun regionalnog duvanskog lobija ispune zahtevi TDR-a u pogledu dobijanja dozvole za gradnju fabrike duvana u Čačku. U svojim mutnim poslovima Montgomeri se povezao i sa tadašnjim Đinđićevim političkim protivnicima u Srbiji, ali i sa brojnim interesnim grupama u Srbiji i Hrvatskoj. U kampanji protiv Vlade Srbije, „Duvansku aferu" spremno su iskoristili politički protivnici Zorana Đinđića u opoziciji, pojedinim medijima i službama bezbednosti svesno stvarajući konfuziju oko afere i plasirajući dodatne neistine i dezinformacije.

Nakon što je Pukanićev „Nacional" objavio svoje pamflete, a regionalni mediji to kao po komandi preneli, iz kabineta tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice su se potrudili da pomenuti materijal u vidu, dokazima nepotkrepljenih, lažnih optužbi dostave italijanskim istražnim organima inicirajući na taj način decenijsku istragu o švercu cigareta iz Crne Gore u Italiju koja će se završiti potpunim fijaskom nakon što italijanskom tužilaštvu bude postalo jasno da je materijal deo balkanskih spletki i intriga.

U sklopu istrage o međunarodnom švercu cigareta, italijanski antimafijaški tužilac Đuzepe Šelzi iz Barija, saslušao je iskaz Ive Pukanića u Trstu 10. jula 2002. godine, a u vezi italijanskog krivičnog predmeta 742/99-21. Zagrebački „Nacional" je objavio taj zapisnik 2009. godine posle ubistva Pukanića, a kasnije ga je preneo i beogradski nedeljnik „Vreme". Š2Ć Iz tog iskaza se vidi da Pukanić nije raspolagao pouzdanim informacijama niti bilo kakvim dokazima za tvrdnje iznete u „Nacionalu". Većina podataka koje je imao bili su ili iz druge ruke ili su poticali od ne baš pouzdanih sagovornika. U svom iskazu Pukanić se najčešće pozivao na Ratka Kneževića koga je hvalio kao pouzdanog i kredibilnog sagovornika u vezi sa „Duhanskom aferom". Govorio je i o svom prijateljstvu sa američkim ambasadorom u Beogradu Vilijamom Montgomerijem. Pukanić pri kraju svedočenja izgovara dve važne rečenice iz kojih se jasno nazire pravi cilj lansiranja duvanske afere. „Montgomeri mi je čestitao što je ovim člankom politička karijera Mila Đukanovića završena", rekao je tada Pukanić i dodao: „Može Đukanović potrajati još jednu godinu, godinu i po dana, treba videti šta će se dogoditi Zoranu Đinđiću."

Da je afera bila veštački kreirana sa jasnim političkim i finansijskim interesima potvrdila je i sama autorka „Nacionalovih" tekstova Jasna Babić koja je svedočila da je po novinarskom zadatku, definisanom u redakciji zagrebačkog „Nacionala", u kasno proleće 2001. doputovala u Beograd gde je srela Vojislava Koštunicu nakon što joj je rečeno da tadašnji predsednik SRJ navodno raspolaže senzacionalnim dokazima o umešanosti srbijanskog premijera Zorana Đinđića u poslove crnogorske duvanske mafije. Prema njenom svedočenju taj sastanak je ugovorio Ratko Knežević i to telefonskim pozivom Aleksandru Tijaniću, svom nekadašnjem kolegi iz "Slobodne Dalmacije", koji je u to vreme bio Koštuničin savetnik za medije.

"I tako smo se našli na desetak minuta u skromnom, neidentificiranom beogradskom uredu, bez službenih tajnica i predsjedničkoga osiguranja. Ni danas ne znam zašto smo se našli: nikakve dokaze nije Koštunica držao u ruci, ali je meni održao neku vrstu predavanja o Đinđićevoj ovisnosti o crnogorskim kriminalcima, bjelodanoj iz činjenice da se on jednom zgodom vozio u privatnom avionu duhanskoga kralja Stanka Subotića Caneta. Činjenicu je, pak, izvukao u već objavljenom Nacionalovom tekstu, upravo s mojim potpisom", navela je Babićeva opisujući sastanak sa Koštunicom.

"U Zagreb sam se vratila potpuno zbunjena. Ivo Pukanić jednako je bio zbunjen mojim izvještajem o uzaludnoj misiji. 'Ma to je Monty nešto pobrkao. Koštunica se valjda predomislio', rekao je, moj tadašnji šef, tješeći me zbog izgubljenoga truda i vremena. Monty je bio naziv od milja za Williama Montgomeryja. Tim intimiziranjem Pukanić je s djetinjastim ponosom apostrofirao svoju bliskost s utjecajnim i sveprisutnim američkim diplomatom", napisala je Babić otkrivajući odakle je zaista potekla "Duvanska afera". Nakon što je uvidela da je čitava afera nameštena, Jasna Babić, koja je bila autorka prva dva teksta, povukla se iz spornog serijala koji je "Nacional" nastavio da razvlači još sledeće dve godine. Š3Ć

Pažljivim posmatranjem i analizom procesa kreiranja i eksploatacije „Duhanske afere" jasno se može uočiti obrazac delovanja paramedijskih struktura. Ta šema funkcioniše na taj način što u uzajamnoj sprezi zainteresovani otuđeni centri moći najpre kreiraju a potom, preko medija koje kontrolišu, i lansiraju određene izmišljene ili tendenciozne priče koje kasnijim prenošenjem, od strane takođe povezanih medija u regionu, postaju centralne teme u javnosti. U drugoj fazi procesa, koji je osmislio Koštuničin savetnik za medije Aleksandar Tijanić, paramedijski materijal preuzimaju i dalje u javnosti potenciraju pojedini politički krugovi sa ciljem da se izazove reakcija domaćih ili stranih institucija. Kada se taj cilj postigne medij koji je inicirao čitavu priču, zajedno sa svima onima koji su solidarno učestvovali u njenoj distribuciji, svaku reakciju institucija predstavljaju kao dokaz tačnosti svog pisanja čime započinje novi ciklus eksploatacije afere koji se u osnovi zasniva na recikliranju jedne te iste inicijalne medijske priče sa ciljem da se izazovu sumnje i reakcije međunarodnih faktora, a lažno predstavljena slika stvarnosti u dominantnom delu javnosti stekne status gotovo neupitne istine. Osim interesne koristi za kreatore i izvršioce radova u plasiranju afere, kao krajnji rezultat tako skrojenog i primenjenog mehanizma ostaje široko rasprostranjen interpretativni okvir koji će biti primenjen u svim kasnijim sličnim slučajevima što pokretačima afere otvara neslućene mogućnosti. Upravo po opisanom obrascu, tzv. „Tijanićevoj šemi", nakon „Duhanske afere" vlade Zorana Đinđića i Mila Đukanovića redovno će, raznim povodima, biti optuživane za saradnju sa organizovanim kriminalom iako za to nikada nisu ponuđeni bilo kakvi validni dokazi.

Bez obzira na sve kasnije demantije i otkrića, jednom lansirana i od strane velikog broja medija preuzeta laž postaje sastavni deo široko rasprostranjenog interpretativnog okvira čime je u praksi demonstrirana moć paramedijskih struktura i njihovih mehanizama delovanja. Takav način delovanja, po ugledu na model koji je primenio „Nacional", biće nastavljen i kasnije, naročito u vreme vladavine režima Borisa Tadića kada će, sticajem okolnosti, upravo ubistvo Ive Pukanića biti iskorišćeno da se po istom scenariju, posredstvom paramedijskih struktura, u taj slučaj na silu uvuče Milo Đukanović.

POLITIČKO-MEDIJSKI UDAR BORISA TADIĆA NA CRNU GORU

Ivo Pukanić i njegov kolega Niko Franić ubijeni su 23. oktobra 2008. godine na parkingu redakcije nedeljnika "Nacional" od detonacije eksplozivne naprave dok su ulazili u Pukanićev automobil. Ovo dvostruko ubistvo, koje je izvedeno u centru Zagreba, duboko je uznemirilo hrvatsku javnost i rezultiralo energičnom policijskom akcijom i, kako se tada govorilo, tesnom saradnjom istražnih organa bivših jugoslovenskih republika u akciji pod operativnim imenom "Balkan express". Ubrzo je uhapšeno osam osoba kojima je suđeno na dva ovojena suđenja - jednom pred Županijskim sudom u Zagrebu i drugom pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Čitav ovaj slučaj, međutim, pratile su brojne kontroverze, počev od veza samog Pukanića sa hrvatskim i regionalnim podzemljem, preko veoma čudnog i neprofesionalnog ponašanja hrvatskih organa tokom istrage, pa sve do, političkim razlozima motivisane, odluke vlasti u Srbiji da njeni pravosudni organi, uprkos odsustvu dokaza, preuzmu sudsko gonjenje navodnih nalogodavaca atentata. Zbog brojnih zloupotreba i očiglednog upliva politike u samu istragu ovaj slučaj je postao istorijski primer koji je potpuno ogolio pravu prirodu odnosa između političkih vlasti, bezbednosnih aparata i kriminogenih struktura u Hrvatskoj i Srbiji čije su vladajuće strukture, zarad postizanja određenih političkih ciljeva, tokom istrage ubistva Pukanića, otvoreno zloupotrebile državne institucije (bezbednosne službe, istražne organe i pravosudni aparat), ali i kontrolisane medije i čitavu novinarsku profesiju.

Tako su hrvatska policija i Tužilaštvo već na samom početku istrage, bez jasnih indicija ili bilo kakvih dokaza, kao motiv likvidacije vlasnika "Nacionala" proglasile njegovo pisanje o takozvanoj "duvanskoj mafiji" (serija tekstova iz 2001.godine), iako je u međuvremenu taj nedeljnik objavio veliki broj novih afera, a i sam Pukanić je sve češće pominjan u kontekstu sukoba pojedinih hrvatskih kriminalnih grupa. Istovremeno sa pokušajima hrvatskih vlasti da se otarase vrućeg krompira koji je pred evropskim partnerima, u samoj završnici pristupnih pregovora za članstvo u EU, pokazivao stvarne razmere organizovanog kriminala u Hrvatskoj, nastupile su i tadašnje vlasti u Beogradu na čelu sa predesednikom Borisom Tadićem i njegovim ključnim operativcem za političko-obaveštajne poslove Miodragom Rakićem koji su, zarad svojih političkih ciljeva, odlučili da preuzmu gonjenje navodnih nalogodavaca atentata.

U tu svrhu poslužila im je okolnost da je u organizaciju atentata bio umešan Slobodan Đurović zvani Kardinal, kum Sretena Jocića, što je iskorišćeno kao dovoljan povod da se imenuje glavni osumnjičeni. Jocićeva ličnost je za ovu namenu bila pogodna iz još nekoliko razloga. U pitanju je bila osoba nesumnjivo kriminalne prošlosti, sa podebelim policijskim dosijeom, kojoj se u tom trenutku sudilo za još jedno ubistvo, a zbog čega je postojao prostor za trgovinu sa njim. Ta trgovina je podrazumevala ponudu oprosta svih Jocićevih ranijih grehova ako na sebe preuzme deo krivice za atentat na Pukanića (ulogu organizatora, ali ne i nalogodavca) i da kao naručioce tog ubistva optuži tadašnje režimske neprijatelje broj jedan - Mila Đukanovića, premijera Crne Gore i ljude iz njegovog okruženja, koji su sedam godina ranije bili glavna meta napada tokom "Duhanske afere".

U Srbiji, gde je jedino i vođen sudski postupak protiv optuženog za naručivanje atentata, posle nekoliko godina šarade i medijskih predstava, inače svojstvenih režimu kojim je rukovodio Boris Tadić, proces je u februaru 2015. doživeo svoj konačni krah. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu optužbe protiv glavnog osumnjičenog Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, pravosnažno su odbačene, baš kao i činjenično neutemeljeni "dokazi" koje je protiv njega ponudilo Tužilaštvo za organizovani kriminal.

Paralelno sa istragom i suđenjem za ubistvo Ive Pukanića, od dana atentata pa sve do izricanja pravosnažne oslobađajuće presude Sretenu Jociću koji je pred sudom u Beogradu bio optužen kao organizator i naručilac likvidacije hrvatskog novinara, u srpskim, crnogorskim, a delom i hrvatskim medijima, vođena je intenzivna kampanja u nekoliko osnovnih smerova. S jedne strane, u očiglednom dosluhu sa Tužilaštvom i kriminalističkom policijom, srpski mediji su nastojali da "eksluzivnim" senzacionalističkim informacijama u javnosti podupiru sumnje iznete u optužnici za koje, kako se ispostavilo, ipak nije bilo ozbiljnih dokaza. S druge strane, potenciranjem takođe ničim dokazane pretpostavke da je iza Pukanićevog ubistva stajala takozvana "duvanska mafija", mediji su po očigledno političkim instrukcijama, često olako i neargumentovano iznosili maliciozne optužbe na račun Mila Đukanovića, premijera Crne Gore koga je Pukanić svojevremeno u tekstovima optuživao kao glavnog organizatora šverca cigareta na Balkanu.

Detaljnim uvidom u pisanje medija o slučaju ubistva Ive Pukanića, može se utvrditi da je indikativno to što se u stotinama, a možda i preko hiljadu tekstova samo u štampanim medijima, našlo malo onoga što je Tužilaštvo neuspešno pokušalo da dokaže na sudu. U gotovo stoprocentnom broju slučajeva spekulacije kojima su se bavili mediji vođeni senzacionalističkim porivima, ispostavile su se ili kao netačne ili kao pretpostavke za koje Tužilaštvo nije uspelo da pronađe validne dokaze.

U pokušaju da na sve moguće načine u slučaj na silu uvuku rukovodstvo Crne Gore ljudi iz kabineta Borisa Tadića iskoristiće mrežu medija i paramedijskih struktura pod kontrolom tadašnjeg režima kako bi medijskom hajkom poduprli slučaj koji je u to vreme, takođe po nalogu iz kabineta predsednika, montiralo Tužilaštvo za organizovani kriminal.

Uprkos okolnosti da je od pokretanja "duhanske afere" već bilo proteklo više od sedam godina i što je ona već uveliko bila prekrivena velom zaborava, beogradskim provladinim medijima nije zasmetalo da njenim ponovnim iskopavanjem ovom kriminalnom slučaju dodele jasan politički predznak. Svojim tekstovima i izveštavanjem u tim nečasnim rabotama učestvovačće Politika pod uredništvom Dragana Bujoševića, tabloid Kurir, Večernje novosti, Press, Glas javnosti, Blic, te nedeljnik NIN. Sa hrvatske strane u tom poduhvatu podršku će im pružati Nacional i Jutarnji list, dok će iz Crne Gore učešće u kampanji uzeti Vijesti, Dan i Monitor. Među kreatorima lažnih medijskih sadržaja naći će se ponovo Ratko Knežević čije će svedočenje pred Županijskim sudom u Zagrebu biti odbačeno kao nekredibilno, ali i Milorad Veljović, tadašnji direktor srpske policije, koji će svojim dvosmislenim izjavama davati kredibilitet naručenoj medijskoj kampanji.

Svi izveštaji učesnika u medijskoj kampanji naručenoj iz kabineta tadašnjeg predsednika Srbije svodiće se na manje ili više suptilno ukazivanje da iza ubistva Ive Pukanića stoji lično predsednik Crne Gore Milo Đukanović. Kako bi dokazao te naručene optužbe, specijalni tužilac za organizovani kriminal Saša Ivanić ponudiće optuženom Sretenu Jociću status svedoka saradnika pod uslovom da kao naručioce Pukanićevog ubistva imenuje Mila Đukanovića i Stanka Subotića, što će Jocić odbiti i o ovoj ponudi obavestiti javnost preko svog advokata.

Pozivajući se na izjavu Ratka Kneževića beogradski list Blic će u jednom trenutku objaviti "informaciju" o tome da "ima ozbiljnih indicija da je predsednik Hrvatske Stjepan Mesić predao Borisu Tadiću u Sofiji materijale u vezi sa ugroženošću predsednika Srbije do kojih se došlo u istrazi ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića". Već narednog dana Mesić će demantovati te navode kao potpuno iskrivljenu verziju onoga o čemu je sa predsednikom Srbije pričao u četiri oka u glavnom gradu Bugarske. Šest i po godina nakon atentata na Pukanića i Franjića, 2. marta 2015, Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio odluku o oslobađanju Jocića čime je presuda, kojom su odbačeni navodi srpskog tužilaštva, postala pravosnažna. O slučaju zloupotrebe ubistva Ive Pukanića u političke svrhe i sprezi medija, politike i srpskog specijalnog tužilaštva Antidot je objavio obiman dosije 2015. godine koji u celini možete pročitati ovde. Š4Ć

Iako su vladavinu Borisa Tadića obeležili gotovo apsolutna kontrola političkih centara nad medijima i brojne veštački kreirane kampanje i afere čije su mete bili protivnici režima ili ljudi obeleženi za javni odstrel, u pogledu paramedijskog delovanja taj period obeležiće skandal vezan za operaciju „Skurau", odnosno „Afera Tićino" kako je ona nazvana u srpskoj javnosti, u kojoj se prvi put pojavio pisani međunarodni dokaz da su se vodeći ljudi jedne srpske institucije koristili uslugama lažnih medija u svojim zvaničnim međunarodnim aktivnostima.

OPERACIJA "SKURAU": KAKO JE REŽIM BORISA TADIĆA STVARANJEM MREŽE LAŽNIH MEDIJA FABRIKOVAO DOKAZE PROTIV CRNE GORE

Skandal vezan za operaciju "Skurau" ugledao je svetlost dana u oktobru 2015. godine kada je Federalno tužilaštvo Švajcarske obelodanilo dosije o sastanaku koji je 15. maja 2009. godine održan u švajcarksom kantonu Tićino. U tom dosijeu je otkriveno da su glavni srpski tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević i njegov pomoćnik Saša Ivanić na pomenutom sastanku svojim švajcarskim kolegama lažno prijavili Stanka Subotića, švajcarskog biznismena srpskog porekla, za navodno pranje nelegalno stečenog novca braće Darka i Duška Šarića, kasnije optuženih pred sudovima u Srbiji, Crnoj Gori i Italiji za narko-trafiking. Iako su pojedini detalji sa sastanka u Tićinu objavljeni još u decembru 2011. godine, srpsko tužilaštvo je sve do jeseni 2015. godine istrajavalo u nastojanjima da sakrije identitet tužilaca koji su predstavljali Srbiju na tom skupu.

Prema navodima iz dosijea švajcarskog Federalnog tužilaštva, na inicijativu srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal, a uz posredovanje državnog tužilaštva Italije, u švajcarskom kantonu Tićino 15. maja 2009. godine održan je sastanak predstavnika tri tužilaštva na kome su razmatrane mogućnosti za uspostavljanje zajedničke saradnje u važnim istragama koje su vođene u to vreme.

Dosije švajcarskog tužilaštva koji je oformljen povodom "Operacije Skurau", Š5Ć kako je službeno nazvan sastanak predstavnika tri tužilaštva u Tićinu, predstavlja dokaz kako je u praksi funkcionisala za tu priliku ponovo upotrebljena "Tijanićeva šema" kojom su, složenim mehanizmom manipulacija i zloupotrebe institucija, protiv unapred označenih meta, vođene medijske kampanje kako bi u zemlji i inostranstvu bile inicirane istrage i montirani postupci. U dosijeu se detaljno opisuje na koji način su srpski tužioci, izvršavajući političke naloge iz kabineta tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, grubo zloupotrebili institut međunarodne pravne pomoći i time ozbiljno ugrozili kredibilitet i ugled institucije koju su predstavljali. Već i sama činjenica da je tajnu o intrigama srpskog tužilaštva svojim dokumentima obelodanilo Savezno tužilaštvo Švajcarske slikovito govori o preziru koji nakon svega u Luganu osećaju prema svojim srpskim "kolegama".

U dosijeu na 35 strana švajcarsko tužilaštvo detaljno je pobrojalo sve ono što su, ispostaviće se neistinito, saznali od svojih srpskih "kolega". Dosije je otvoren naredbom od 9. septembra 2009. godine kojom je savezni tužilac Patrick Lamon svom kolegi Edmondtu Ottingeru, federalnom tužiocu iz Lozane, izdao nalog za pokretanje istrage kako bi se proverila osnovanost navoda koje su na sastanku u Tićinu izneli srpski tužioci. Dve godine kasnije, 20. decembra 2011. godine, sledeći nalaze federalne sudske policije, Konfederalno tužilaštvo je donelo odluku da ne ulazi u postupak po prijavi srpskog tužilaštva, pošto su se navodi iz te prijave pokazali potpuno netačnim. Š6Ć

Tokom spornog sastanka vodeći ljudi srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal najpre su izneli tvrdnju da iza atentata na hrvatskog novinara Ivu Pukanića, koji je ubijen u jesen 2008, stoji Darko Šarić pošto je Pukanić navodno "prvi u novinama govorio o trgovini narkoticima od strane braće Šarić i o njihovoj povezanosti sa premijerom Đukanovićem". "Još uvek ne postoje dokazi o tome ko je učestvovao u ubistvu, ali je naručilac sigurno bio neko blizak Šariću", izjavio je tada srpski tužilac u potpunosti zanemarujući okolnost da Pukanić nikada nije pisao o Šarićima pošto je ubijen godinu dana pre nego što se Šarićevo ime prvi put uopšte i pojavilo u javnosti.

Nakon što je predstavnicima švajcarskog tužilaštva postalo jasno da, osim opštih mesta, sa srpske strane tokom sastanka neće biti ponuđeni bilo kakvi dokazi za iznete tvrdnje, oni su zatražili da srpsko tužilaštvo pripremi detaljni izveštaj o stanju istrage protiv braće Šarić, njihovim eventualnim vezama s crnogorskim establišmentom, kao i sve ono što u delovanju braće Šarić može biti vezano za švajcarsku teritoriju uključujući i pomenuto pranje novca.

Međutim, umesto traženog izveštaja potkrepljenog konkretnim operativnim saznanjima ili ozbiljnim dokazima kojima bi utemeljio svoje tvrdnje, specijalni tužilac Miljko Radisavljević uputio je 3. juna 2009. godine pismo kancelariji švajcarskog tužilaštva u Luganu koje je ponovo bilo isključivo spekulativnog karaktera. Uz pismo naslovljeno kao Zahtev za pružanje pravne pomoći, koje je u srpskom Tužilaštvu za organizovani kriminal zavedeno je pod oznakom STR.POV.S. 83/08, umesto obećanih dokaza Radisavljević je dostavio poseban „dokazni surogat" u vidu dva teksta izvesne Biljane Vukičević, objavljena na opskurnim italijanskim sajtovima www.rinasvitabalcanica.com i www.wikio.it. Oba teksta suštinski su predstavljala nastavak "Duhanske afere" i sledili su prepoznatljivu matricu viđenu u tekstovima "Nacionala" s tim da je u ovom slučaju Milo Đukanović označavan kao krajnja adresa na kojoj bi trebalo potražiti kako naručioca ubistva Ive Pukanića tako i glavnog bosa koji upravlja narkotrafikingom ne samo na Balkanu već i u Zapadnoj Evropi.

Osim činjenice da se sadržaj spornih tekstova svodio na uopštene spekulacije i kao takav nije ni mogao da predstavlja ozbiljan dokazni materijal kojim bi jedno tužilaštvo trebalo da se služi u svojoj međunarodnoj komunikaciji, ono što je ozbiljno kompromitovalo srpsko tužilaštvo bila je okolnost da su misteriozni sajtovi volšebno nestali sa interneta nedugo nakon što su tekstovi bili isporučeni švajcarskim organima. Pravi skandal će, međutim, izbiti tek nakon što će se ispostaviti da potpisana Biljana Vukičević zapravo nije autorka sadržaja članaka već je samo, za novčanu nadoknadu, svoje ime pozajmila pravim autorima koji su sedeli u kabinetu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Već i sam hodogram ovog nameštenog sinopsisa ukazivao je da u ovom slučaju ništa nije bilo plod slučajnosti ili nenamernog previda srpskih tužilaca. Prvi tekst „Biljane Vukičević" pod naslovom „La cocaina cambia la geopolitica" (Kokain menja geopolitiku) pojavio se na sajtu www.wikio.it 8. maja 2009, svega sedam dana uoči posete specijalnih tužilaca Tićinu (15. maja 2009). Drugi tekst „Biljane Vukičević", naslovljen kao „Sulla morte di Pukanic c'e ancora molto da dire" (O smrti Pukanića ima još dosta da se kaže), objavljen je na sajtu www.rinascitabalcanica.com 12. maja 2009, odnosno svega tri dana pre tajnog sastanka.

U pokušaju da saznamo ko je Biljana Vukičević i ko stoji iza fantomskih sajtova čiji su tekstovi tendenciozno zloupotrebljeni od strane zvaničnika Tužilaštva za organizovani kriminal, odmah po objavljivanju dosijea švajcarskog tužilaštva istraživački tim Antidota započeo je međunarodnu istragu koja je brzo došla do saznanja da iza pomenutih paramedija stoji italijanska organizacija ETLEBORO iz Rima koja je na Balkanu osnovala svoj ogranak "Oservatorio Italiano" sa sedištem u Banjaluci. Tom prilikom takođe smo došli do informacije da iza te paramedijske organizacije stoji "analitičar i novinar" Mikele Altamura koji je svoju organizaciju uspostavio po istom principu po kome je to u Sarajevu uradio osnivač OCCRP Dru Saliven.

U opisu svoje delatnosti Altamurina opservatorija navodi da je "nezavisna italijanska informativna mreža koja deluje na prostoru nekadašnje istočne Evrope u Baltičko-jadranskom regionu. Cilj ove informativne mreže jeste pružanje informacija, analiza i ekonomskih podataka potencijalnim italijanskim investitorima kao i promovisanje italijanskih firmi koje posluju u ovom delu Evrope. Cilj je da se na ovom području izgradi mreža povezanih kompanija koje promovišu italijansku tehnologiju, stil i inovacije, odnosno brend 'Made in Italia'..."

U pokušaju da preko zvanične Altamurine kancelarije u Rimu (navodno smeštene na adresi Etleboro ONG, via Cassia, 1670 00123 Roma) saznamo ko je Biljana Vukičević i postavimo joj pitanja koja se nameću iz tekstova koji su potpisani njenim imenom, preko saradnika naše mreže italijanskog novinara Karla Katućija (Carlo Catucci) stupili smo u vezu sa Altamurom koji je u telefonskom razgovoru na sve moguće načine pokušao da izbegne odgovore na postavljena pitanja. Tako je Altamura najpre tražio da mu se sva pitanja dostave mailom kako bi ih navodno prosledio Biljani Vukičević, a nakon što smo insistirali da nam omogući da direktno stupimo u vezu sa njegovom saradnicom ili da naš novinar dođe u njegovu kancelariju kako bi se dogovorili oko modaliteta intervjua sa gospođom Vukičević, Altamura je zatražio dodatno vreme za konsultacije obećavši da će se javiti na broj koji mu je naš saradnik ostavio. Nakon što se ni nekoliko dana nakon dogovorenog vremena nije javio, a u međuvremenu ustanovivši da na pomenutoj adresi nema nikakve kancelarije u kojoj je navodno sedište organizacije Etleboro, naš saradnik je posle više bezuspešnih pokušaja na kraju ipak uspeo da uspostavi telefonski kontakt sa Altamurom koji je, za razliku od prvog razgovora, ovog puta bio veoma agresivan i svađalački nastrojen pokušavajući na svaki mogući način da prekine dalju komunikaciju što je na kraju jednostrano i učinio, ostavivši nas bez traženih odgovora.

Nastavljajući započetu potragu kroz analizu aktivnosti organizacije "Oservatorio Italiana" u Republici Srpskoj, Antidotov istraživački tim uspeo je nekoliko nedelja kasnije da uđe u trag i locira Biljanu Vukičević za koju se ispostavilo da je nastavnica likovnog vaspitanja u osnovnoj školi "Branko Radičević" u Banjaluci, a u slobodno vreme i saradnica Altamurine paraobaveštajne mreže koja se krije pod maskom nevladine organizacije. Š7Ć Nakon što smo dešifrovali šablon po kome nastaju lažna novinarska imena za kreiranje i plasiranje paramedijskih sadržaja Antidot je došao do saznanja da je, pored Biljane Vukičević, za svoje prljave poslove Altamura koristio i imena Srebrenke Despotović, sudskog tumača za italijanski jezik iz Modriče, kao i Tamare Mikić, profesorke italijanskog jezika u banjalučkoj školi stranih jezika DIALOGOS. Sve tri "autorke" bile su upisane kao članice redakcije magazina-biltena Etleboro ONG - Oservatorio Italiano. Iako nikakve veze nemaju sa novinarstvom niti tekstovima koji su objavljivani u njihovo ime, te široj javnosti nepoznate osobe, predstavljane su kao ugledne autorke čije su tekstove, koji su se namenski pojavili u dogovoreno vreme, Miljko Radisavljević i Saša Ivanić iskoristili kao ključne dokaze za prijavu koju su prosledili svojim švajcarskim kolegama.

Pored zvanične potvrde da su se srpske vlasti u ovom periodu bavile poslovima osnivanja lažnih medija i zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa, ova afera je otkrila i postojanje paraobaveštajnih struktura Italije na teritoriji Republike Srpske koje su, skrivene iza organiazcija civilnog sektora i medija, tamo operisale sa dozvolom i uz blagonaklonost Milorada Dodika i vlasti u Banjaluci. Te strukture su aktivno korišćene kako za obračun sa vlašću u Crnoj Gori, tako i sa opozicijom i političkim protivnicima režima u Beogradu. Pored toga paraobaveštajna italijansko-srpska mreža korišćena je za pranje ilegalno stečenog novca kroz fiktivne italijanske investicije u Republici Srpskoj, a Altamurina organizacija "Oservatorio Italiana" svojim aktivnostima aktivno je podržavala propagandnu delatnost i projekte Milorada Dodika, Vlade Republike Srpske i vladajućeg SNSD-a.

Uprkos izostanku obećanih dokaza, Savezno tužilaštvo Švajcarske ipak je odlučilo da proveri navode iz Srbije i na kraju jednoipogodišnje temeljne istrage, koja je trajala od septembra 2009. pa sve do 1. marta 2011. godine, nedvosmisleno utvrdilo da su ključne teze Radisavljevića i Ivanića bile netačne. Ono što je, međutim, mnogo ozbiljnije čak i od same činjenice da su srpski tužioci svesno zloupotrebili svoja ovlašćenja, jeste odluka o prekidu dalje operativne saradnje sa srpskim tužilaštvom koju su počele da primenjuju zvanične švajcarske istražne institucije. Ta odluka je usledila kao direktna posledica prevarnog ponašanja specijalnih tužilaca iz Srbije za koje oni nikada nisu odgovarali.

U želji da od tužioca Saše Ivanića, kao neposrednog učesnika sastanka u Tićinu, saznamo detalje o razlozima za njegovo i Radisavljevićevo nezakonito postupanje u tom slučaju, Antidot je uputio dopis Službi za informisanje Tužilaštva za organizovani kriminal sa molbom za intervju sa tužiocem Ivanićem koji bi se odnosio na okolnosti u vezi sa međunarodnim sastankom u švajcarskom kantonu Tićino od 15. maja 2009. godine. Do trenutka objave ovog teksta iz Tužilaštva nismo dobili nikakav odgovor.

RODOLJUB ŠABIĆ - POVERENIK ZA ZAŠTITU KRIMINALNIH RADNJI TUŽILAŠTVA

Promena vlasti do koje je u Srbiji došlo u leto 2012. godine nije automatski značila i promenu svih onih struktura koje su u prethodnom periodu bile čvrsto zaposednute od strane ljudi bivšeg režima koji su ostali na gotovo svim opertivno rukovodećim pozicijama u policiji, tajnim službama, tužilaštvima, pravosuđu, ali i među urednicima medija i pretežnog dela civilnog sektora. Najozbiljniji udarac, ali ne i konačan tim strukturama biće zadat smenom načelnika policijskih uprava u leto 2014. godine. Kada je afera "Tićino" dospela u srpsku javnost, na čelu Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i dalje su bili Miljko Radisavljević i Saša Ivanić, na mestu Ombudsmana nalazio se Saša Janković dok je Rodoljub Šabić u svojim rukama čvrsto držao poziciju Poverenika za informacije od javnog značaja. Koristeći tu okolnost, a svesni ozbiljnosti zloupotrebe koju su počinili, rukovodioci Tužilaštva za organizovani kriminal, uz svesrdnu pomoć Poverenika Rodoljuba Šabića i urednika dobrog dela srpskih medija, pokušali su od šire javnosti da sakriju informacije u vezi sa sastankom u Tićinu što će se razotkriti kada pojedini mediji ipak budu pokušali da, preko Poverenika za informacije od javnog značaja, dođu do zvaničnih informacija koje je tužilaštvo skrivalo.

Šest meseci pre nego što će švajcarsko tužilaštvo objaviti sadržaj dosijea o operaciji "Skurau", zahtevom za dostavljanjem informacija od javnog značaja koje je uputila nizu institucija i organa Republike Srbije, redakcija nekadašnjeg portala e-novine.com pokušala je da sazna ko je u ime srpskog tužilaštva prisustvovao sastanku u Tićinu i zašto je nakon toga izostalo dostavljanje dokaza koji su bili obećani švajcarskim organima. Nakon što su ti zahtevi upućeni na adrese Republičkog javnog tužilaštva (RJT), Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), Ministarstva pravde i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, iz prva tri organa stigli su odgovori u kojima je navedeno da isti ne poseduju traženu informaciju, dok je jedino Specijalno tužilaštvo odlučilo da ćutanjem direktno prekrši svoje obaveze iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Po isteku zakonom predviđenog roka tokom kojeg je izostao odgovor Specijalnog tužilaštva, iz pomenute redakcije upućena je žalba Povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću koji je samo koji mesec ranije, u martu 2015, u roku od 24 sata reagovao na zahtev tužioca Saše Ivanića za utvrđivanjem okolnosti pod kojima se njegova fotografija u februaru 2015. našla na sajtu Antidota. Iako se ista ta fotografija osam meseci ranije, 24. juna 2014. godine, već bila pojavila u dnevnom listu "Danas" sa čijeg sajta ju je Antidot i pre

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.