OVO SE NE PROPUŠTA! Oproštajni intervju MIROSLAVA LAZANSKOG uoči odlaska na mesto ambasadora u Moskvi!

Vojno-politički komentator Miroslav Lazanski uoči odlaska u Moskvu gde će obavljati funkciju ambasadora Srbije u Rusiji dao je oproštajni intervju za "Politiku". Njegovu novinarsku ispovest koju je dao kolegi Aleksandru Apostolovskom prenosimo u celosti:

Napisao je svoju poslednju kolumnu za „Politiku” u petak, kao po običaju, u cajtnotu. To je manir jednog od najvećih srpskih i jugoslovenskih novinara. Na žurku, odnosno prelom novina, Miroslav Lazanski stiže poslednji. Pozvao sam ga telefonom i rekao mu da njegov oproštajni komentar ide s prve strane. Čuo sam dečji smeh, kao da je objavio prvi tekst.

S njegovom ekselencijom, kako ga zovemo u redakciji od kada je imenovan za ambasadora Srbije u Moskvi, video sam se u sredu. Sedeli smo u dorćolskom kafiću, pijuckali pivo po julskoj sparini, a prolaznici su nas prekidali, želeći da se fotografišu s njim. Podrazumeva se, većina su bile žene.

Lazanski je, zapravo, Zdravko Čolić srpskog novinarstva na prostoru koji zovemo jugoslovenskim. Čak i da je poslao prazan fajl, bez ijedne reči, svi bi se pitali šta je hteo da nam kaže. Niko ne bi upitao a gde je tekst. Bio je istinska novinarska zvezda još početkom osamdesetih godina prošlog veka.

Njegove tekstove citirali su „Njuzvik” „Tajm”, „Špigl”, „Velt”, „Panorama”, pisao je i za grčki „Katimerini”, japanske listove. Intervjuisao je komandante NATO-a i Varšavskog pakta, šefa KGB-a, putovao je u američkoj nuklearnoj podmornici, pravio ekskluzivne razgovore s Vladimirom Putinom i Bašarom el Asadom.

Početkom avgusta, zvanično, prelazi u Ministarstvo spoljnih poslova, što znači njegovo zbogom novinarstvu. Sve vreme, dok mi je davao poslednji intervju kao kolega, jer kao državni službenik i diplomata neće smeti da zucne ili raspali u „Politici” neku od ekskluziva, pitao sam se da li je njegova ekselencija unapređena ili ražalovana. Kao da je hteo da kaže: „Zbogom, pisanje.”

Da li će te svrbeti prsti kad odeš za ambasadora? Kada to kažem, mislim na pisanje kolumni?

Nedostajaće mi kolumna u „Politici”. To je nešto što te ispunjava zadovoljstvom. Ako novinar nema taj osećaj, da vidi svoj tekst i da bude zadovoljan kad ga je napisao, kad vidi svoje ime i prezime, onda taj novinar treba da menja profesiju. Meni je još najveće zadovoljstvo kada napišem dobar tekst, kad vidim da ima odjeka. To sam ja. To smo mi, novinari. Volim da pročitam dobre tekstove. Znaš kako se postaje dobar novinar? Čitajući druge novine.

Od oca si nasledio tu žicu da pratiš vojsku, da obilaziš svetska ratišta i postaneš vojnopolitički komentator?

Ne samo od oca. Moj deda po mami, Radoslav Todora Živković, jedan od junaka Solunskog fronta. Ima dve medalje Miloš Obilić za hrabrost i orden britanske kraljice Viktorije. Otac je završio Treću mušku realnu gimnaziju u Zagrebu. Jedini je iz svoje generacije završio Vojnu akademiju Kraljevine Jugoslavije. Mesec dana nakon toga je izbio Drugi svetski rat. Njegova jedinica je bila u Strugi, povlačili su se ka jugu, do luke Kalamata. Međutim, Nemci su izveli padobranski desant. Jedinicu mog oca je zarobila padobranska jedinica Maksa Šmelinga, svetskog šampiona u teškoj kategoriji, kojim se ponosio Hitler. Tu su Nemci zarobili ne samo 2.000 naših oficira, već je bilo Novozelanđana, Britanaca. Posle odiseje na moru, sprovedeni su do logora za oficire Osnabrik. Otac je tu bio od 1941. do 1945. godine. Među njima je bilo i 600 Jevreja, jugoslovenskih oficira. Gestapo i SS su hteli da ih izvuku iz logora i prebace u Aušvic, ali naši oficiri ih nisu dali. Došlo je do pobune i naši oficiri su sačuvali svoje kolege Jevreje. Svi ćute o tome. Spilberg je za film „Šindlerova lista” dobio silne oskare, a o podvigu naših oficira svi ćute. Imam ambiciju da snimim film o tome.

Foto: Lična arhiva Miroslava Lazanskog

 

Želiš da ga režiraš ili si već napisao scenario?

Već sam napisao scenario i ponudio sam ga Kusturici, ali on se bavi Južnoamerikancima i Džingisom Kanom...

Hoćeš da kažeš da ćeš, kada završiš s diplomatijom, snimiti taj film?

Da, sigurno.

S velikom ljubavlju govoriš o ocu. Da li si zbog vojničke tradicije u porodici počeo da pratiš vojsku i zaljubio se u oružje?

Da, bio je retko skroman čovek. U Drugom svetskom ratu ustaše su ubile njegovog brata Miroslava, po kojem se ja zovem. On je bio najmlađi rezervni pilot Jugoslovenske kraljevske avijacije. Ustaše su ubile i mog dedu Mihajla. To su retki Slovenci koji su bili u Jasenovcu. Moj otac je, kao inženjerijski oficir JNA, iz garnizona Trebinje radio i dubrovački aerodrom Čilipe. Posle odlaska iz JNA, u činu potpukovnika, imao je 43 godine, završio je Pravni fakultet. Najveća životna želja bila mu je da ode u Staljingrad i pokloni se na Mamajevom kurganu, brdu. Pošto on to nije uradio, uradiću ja.

Nisi bio u Staljingradu?

Ne, ali kad budem stupio na dužnost ambasadora, uradiću to. To brdo je bilo važna strateška tačka. Tamo su Sovjeti razbili Vermaht.

Biće ti to jedna od prvih aktivnosti kao ambasadora?

Svakako. Učiniću to u ime mog oca.

Kako si uspeo da se, kao mlad, tako brzo ubaciš u vrh zagrebačkog, a onda jugoslovenskog novinarstva?

Sedelo je neko društvo u zagrebačkom kafiću „Zvečki”. Bio je tu Denis Kuljiš, koji je već radio u „Poletu”, s urednikom Zokijem Franičevićem. Diskutovali su o Legiji stranaca. Ja sam im rekao da lupetaju gluposti, a Denis mi je rekao: „Kad misliš da znaš bolje, hajde to napiši za ’Polet’.” Bio sam druga godina fakulteta. Dobio sam odličan honorar za tekst.

Kako si uključio forsaž i svrstao se u novinarsku elitu?

Bukvalno sam ih zatrpavao tekstovima. U „Vjesniku” su zaključili da im je jeftinije da me prime za stalno. Mi smo živeli za novinarstvo.

Šta se dogodilo da danas novinari preživljavaju, a ne žive za novinarstvo?

Nema više te strasti. A pisane novine su u definitivnoj opasnosti da izgube trku s elektronskim medijima i portalima. Ja ne mogu bez novina. Uz svaki obrok moram pored sebe imati novine.

Da li je istina da si posle čuvenog intervjua s Veljkom Kadijevićem predlagao da JNA izvrši vojni puč i pohapsi sve republičke vođe?

Nekoliko puta sam mu to govorio. „Vi morate da učinite ono što vam Ustav nalaže, da zaštitite teritorijalni integritet i suverenitet SFRJ. Da pohapsite sva rukovodstva, od Triglava do Vardara.” On me pita: „Misliš i Miloševića?” Ja kažem: „Da, i Miloševića.” On mi odgovara: „Doći će mi 100.000 ludih Srba s Kosova pred zgradu. Šta onda da radim?” Odgovorio sam mu: „Onda ćete imati 300.000 mrtvih od Triglava do Vardara.” Vojni vrh bivše JNA je bio nesposoban da zaštiti državu. Govorili su raspala se država, moramo se raspasti i mi. U svakoj drugoj normalnoj situaciji prvo izgine vojska, a onda se raspadne država. Ne može se država raspasti, a da vojska ostane sačuvana.

Foto: Lična arhiva Miroslava Lazanskog

 

Da li je to što si pričao Kadijeviću došlo do Miloševića?

Ne znam, možda me neko cinkario. A da su pohapsili sve i rekli zapadu mi ćemo se možda svi razvesti ali mirno, bez tarapane, ubijanja i paljevine. Međutim, dogodio se najgori mogući scenario.

Pojedini pogrešno tumače da si srpski nacionalista. Vidim te kao jugonostalgičara, odnosno, jugotragičara. Ko si ti zaista?

Ne mogu biti srpski nacionalista kad mi je mama Srpkinja, a otac čist Slovenac. Istina, otac i cela porodica mi je bila projugoslovenski orijentisana. Moja novinarska karijera je jugoslovenska. Svuda sam pisao, osim kod Slovenaca. Ali, njihov načelnik generalštaba i ministar odbrane su mi dali intervjue.

Bilo bi glupo da nisu kad si intervjuisao koga si hteo. Da ne nabrajam.

I na zapadu i na istoku rad se ceni. Napisao sam 1981. godine za „Start” da Regan ima pravo što u Evropu postavlja rakete „peršing 2”, jer su Sovjeti poremetili evroraketnu ravnotežu raketama SS-20. I, naravno, 1982. godine, dobijem intervju s komandantom NATO-a Rodžersom. Ali iste godine dobijem i sovjetskog maršala Arhomejeva.

Držao si se politike nesvrstanosti u novinarstvu?

Nazvao bih to ekvidistancom. Kažem redakciji hoću da idem na premijeru filma „Top gan” i redakcija me pošalje u Los Anđeles.

Pređimo na tvoj poslednji veliki novinarski podvig, odlazak u Severnu Koreju. Zakoračio si tamo pre Donalda Trampa? Kako ti to uspeva?

Našalim se kad kažem da mi je Melanija prišapnula da napravim konekciju. Razgovarao sam i sa zamenikom Kim Džong Una za Severnokorejsku radničku partiju.

Kako si dobio intervjue s Putinom i Asadom?

Jednostavno je, tražiš ih. Moraš biti uporan, kao u ljubavi. Ne pobeđuju najlepši i najbogatiji, nego najuporniji.

Hajde me sad i ubedi da nisi talentovan i uticajan, nego samo uporan? Prvi put si osetio rat u Bejrutu? Šta te je privuklo ratnom izveštavanju? Avanturizam?

Ne, ako hoćeš da pišeš i govoriš na televizijama, moraš da uhvatiš detalje na terenu. Kad sam otišao u Avganistan, na osnovu oružja koje su avganistanske snage zaplenile od mudžahedina, video sam da ih pomažu Amerikanci, Pakistanci i Kinezi, jer su i Kinezi tad udarali packe Sovjetima. Iz detalja ti dešifruješ srž konflikta. Kad se desio 11. septembar, izvukao sam svoje arhive iz Avganistana. Od onih imena koja su optužena za napad 11. septembra, njih sedmoricu sam našao na popisu Pakistanske obaveštajne službe. Videlo se da su preko konzulata Amerike u Hamburgu došli u SAD. Napisao sam tekst „Hamburška veza Al Kaide”.

U „Politici” si nastavio tamo gde si stao kada si došao iz Zagreba. Koliko si osetio da iza tvog pisanja stoji i autoritet našeg lista? Recimo, kada si pravio intervjue s Putinom i Asadom?

Puno tih intervjua sam dobio na osnovu svog minulog rada, ali, da se ne varamo, kad neki svetski lider daje intervju, pa neće ga dati nekom drugom listu. Naravno da će ga dati za „Politiku”. Kad „Politika” napiše nešto protiv politike neke zemlje, ta zemlja odmah reaguje. Kad to napiše neko drugi, niko ne reaguje. „Politika” je institucija, ona je starija od svih nas i nadživeće sve nas. „Politika” je večna.

Gde ti je bilo lakše. U pustinjama Libije i Sirije ili u američkoj nuklearnoj podmornici? Nisi se u njoj osećao klaustrofobično?

Tada je komandant pacifičke flote sklapao ugovor o letovanju američkih vojnika u jugoslovenskim odmaralištima. Kada sam 1983. godine otišao u Honolulu poželeo sam da se vozim nuklearnom podmornicom. Bilo je lepo. Kad si u pustinji ti vidiš tehnološki zaostatak našeg novinarstva za svetskim. Dođem, recimo, 1991. u „Pustinjsku oluju” a pored mene u pesku sede novinari Si-En-Ena. Pored njih je ručni frižider s hladnom „koka-kolom”, laptop antena, satelitski telefon. U Avganistanu sam preživeo bez hrane tako što sam uzeo energetske kapusle za preživljavanje od francuskog pilota „miraža” koji je oboren u RS. Nikakva hrana i voda ti ne trebaju. Deset dana sam živeo na pet pilula, a Amerikancima stižu kamioni sveže hrane. Kristijan Amanpur dobijala je svaki dan druge marame i garderobu. Jedina moja prednost je bila u glavi. Znao sam ono što oni ne znaju. Tako smo se menjali. Ja im dam podatke o nekom tenku, oni meni satelitski telefon.

Da li je to što si, kao vanstranačka ličnost, podržao Aleksandra Vučića i postao narodni poslanik uticalo na tvoje pisanje?

Nije, čak su se mnogi čudili i govorili pa on ima stavove koje je i ranije imao.

Hoćeš li se vratiti novinarstvu?

Možda, jednog dana. Nikad ne reci zbogom novinarstvu!

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

Svi komentari

LakiUrosch

pre 4 godine

Konacno,da i tebe vise ne gledamo.......

0 0 Odgovori

Marko

pre 4 godine

Je, je, pravi rusofil, KOSovac od glave do pete, bivši pripadnik velikosrpske agresorske vojske, koja je popušila kao i on. Potjerana iz SRAO krajine, potjerana iz CG i naravno potjerana iz R. Kosovo, što više reći? Tako se pravi važan, pravi srpski nacionalist desničar-četnik po vokalu, koji ne poštuje tuđe (narode) neg samo svoje. Jad i beda.

0 0 Odgovori

Vns

pre 4 godine

Lazanski, Zdravko Čolić jug. novinarstva...da mogu povraćao bih...nemojte skrnaviti Čolu

0 0 Odgovori

VLADO

pre 4 godine

TOG ODBJEGLOG NOVINARA??? LAZOVA I UVLAKACA U SUPAK VUCICU SALJETE ZA AMBASADORA?????? JA KOJA STE VI POLITICKA FARSA. JADAN NAROD SA VAMA. HVALI SE VUCIC KAKO DOLAZE POZNATI SVJETSKI PROIZVODJACI, STO DA NE KAD SU VAM PLATE OKO 300 EURA RADITE ZA BAGATELU. ZATO IDETE U HRVACKU DA RADITE ZA TRI PUTA VECU PLATU MOZDA I VISE.A STA VI PISETE USTASE URADILE OVO USTASE URADILE ONO I TO VAM JE SVE STO ZNATE RECI OD MRZNJE I ZAVISTI. SAD VAS PUTIN HRANI ORUZIJEM DA BI VAM POSLIJE JEBO MATER KO BIVSEM ISTOCNO BLOKU.ZIVI BILI PA VIDJELI.

0 0 Odgovori

milica

pre 4 godine

Sve cestitke buducem ambasadoru zelim.

0 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari