SRBIJA NIJE MAKEDONIJA, GOSPODO IZ EU - Beograd ima plan B, a to bi moglo da zaboli... NEĆEMO DOPUSTITI DA NAS  PONIŽAVATE!

fotomontaža

17:57 >> 18:02 Politika 6

Iskra/A. Pavic | 22. 10. 2019.

SRBIJA NIJE MAKEDONIJA, GOSPODO IZ EU - Beograd ima plan B, a to bi moglo da zaboli... NEĆEMO DOPUSTITI DA NAS PONIŽAVATE!

Da li je sada jasno ko su istinski realisti, a ko fantasti i prodavci magle, ko je video malo dalje u budućnost, a ko ni ispred sopstvenog nosa? I da li bar sad postaje jasno da je zaključak starog kralja Petra Prvog - oličen u narodnoj mudrosti "u se i u svoje kljuse" - izgovoren kada se zajedno sa ranjenom ali neporaženom srpskom vojskom povlačio ka Jadranskom moru, ništa manje aktuelan danas nego što je bio pre nešto više od sto godina, u ta nazovi-retrogradna vremena. Uostalom, kao stari državotvorni narod, Srbi su, za razliku od drugih, dužni da uvek imaju bar plan B

Tokom poslednje dve-tri decenije se na našim prostorima odomaćila jedna posebna vrsta etiketiranja, kroz koje se, uglavnom svesno, stvarala pukotina u društvu, odnosno podela na "realiste" sa jedne, i "fantaste", "mitomane", "zarobljenike prošlosti" i slično sa druge strane. Ovi prvi su po pravilu bili pro-zapadni, odnosno pro-EU, a često i pro-NATO. Ovi drugi su, iz raznih razloga, ili bili skeptici ili izričiti protivnici pomenutih integracija

Za većinu prvih bi se moglo komotno tvrditi da su svesni ili nesvesni "fukujamisti", odnosno eksponenti ideje da je okončanjem Hladnog rata, padom Berlinskog zida i raspadom SSSR-a, došlo do pobede tzv. liberalne demokratije i, samim tim, "kraja istorije". Svi drugi modeli - komunizam, fašizam, nacizam, razni drugi oblici autoritarizma, monarhizam - pokazali su se, po tom rezonovanju, neadekvatnim i završili na đubrištu istorije.

Pobednici u Hladnom ratu, na prvom mestu SAD, ali odmah za njima i EZ/EU, su, kao korifeji tzv. liberalne demokratije, imali i pravo i obavezu da, kao predstavnici i simboli konačne istorijske pobede, ne samo „integrišu" one ostale, već i da im određuju, pa i nameću pravila. "Gubitnici" su mogli da ta pravila prihvate na lep način, uz pomoć tzv. šargarepe, ili manje lep način, uz pomoć "štapa".

Ovo poistovećivanje onih "manje prosvetljenih" sa magarcima ili mulama, odnosno sa neposlušnom decom široko se, iako očigledno uvredljivo, primilo bez pogovora među gramzivijim elementima "elita" tzv. poraženih snaga, uz prećutno razumevanje da bi, svojom "kooperativnošću", one zavredele prave šargarepe, dok bi njihovim "neprosvetljenim" kolegama i narodu ostalo da se zadovoljavaju što virtuelnim šargarepama, što štapom za neposlušnost, što šargarepom na štapu koja se permanentno izmiče, kao svojevrsnom kaznom za nesnalaženje u vrlom novom svetu liberalne demokratije koji je, uz ključnu pomoć Holivuda i ostale zapadne pop-kulture, toliko privlačio veći deo čovečanstva.

"Realisti" su, dakle, bili oni koji su prihvatili preovlađujući duh vremena, prigrlili ga, i u njemu se "snašli". Oni koji su, pak, bili iz raznih razloga ili sumnjičavi ili se otvoreno protivili slepom prihvatanju novog (svetskog) poretka, diskvalifikovani su na gore-navedene načine, satanizovani kao "gubitnici" ili "nerealni". I, još gore, bivali su izopšteni iz javnog života, uz pomoć „slobodnih" medija koji su, posle "konačne pobede demokratije", odjednom počeli da se rapidno zatvaraju za alternativno mišljenje, tj. mišljenje koje bi dovodilo u pitanje "realnost" kraja istorije i poraza svih drugih mogućih budućnosti.

Čitave političke i poslovne karijere, pa i dinastije i imperije, građene su na ovoj postavci tokom poslednje dve-tri decenije - i na Zapadu i na Istoku. Na našim prostorima je, uz to, sagrađena čitava jedna političko-diplomatsko-društveno-medijsko-akademska superstruktura, sa pratećim višim i nižim „plemstvom". Ne samo da su profesionalni poklonici "jedine istine" pobrali privilegije i monopol na "uspeh", oni su stekli i monopol na moralnu arbitražu, društveno vrednovanje i određivanje definicija.

Suočen sa bezdušnom elitom, sa silom otelotvorenom u najmoćnijoj vojnoj alijansi u istoriji, glajšaltungovanom medijsko-propagandnom mašinerijom, kao i činjenicom da je do juče moćna političko-ideološka alternativa kolabirala pred pobedničkim "liberalizmom" (i pratećim šljaštećim "slobodnim tržištem") a praktično cela planeta pohrlila da se pobednicima pridruži - dobar deo običnog sveta se povinovao novom stanju stvari. Ne nužno iz straha, već i usled istinskog nedostatka kontraargumenata ili vidljive alternative.

No, ono što se zaboravilo u svom tom pobedničkom zanosu, su večne istine (koje su vekovima prenosile "nazadne" narodne tradicije i njihovi baštinici), konstante ljudske istorije i ljudske prirode - da ništa ne traje zauvek, da nema "besplatnog ručka", niti konačnih a pogotovo ne bezalternativnih rešenja, pa čak ni ničeg novog pod suncem.

Iako je jednopolarni poredak počinjao sve više da se drma naočigled svih koji nisu nosili ružičaste naočare, usled na prvom mestu rastuće strukturne ekonomske krize "pobedničkog" poretka (prvi put ozbiljnije manifestovane 2007-8), ali i usled vraćanja na scenu starih istorijskih (vele)sila poput Rusije, Kine, Indije - mnogi među „tranzicionim dobitnicima"su i dalje odbijali da vide (novu-staru) realnost i nastavili da žive, arbitriraju i izvršavaju naređenja kao da se ništa nije dogodilo niti se događa. Što iz nedostatka inteligencije, što iz nedostatka skrupula.

S druge strane, prave gazde, zapadni vladari urušavajućeg poretka, odbijale su da se odreknu recepta koji je godinama toliko dobro funkcionisao. I dalje se očekivala bezpogovorna poslušnost ili, ako više volite, "kooperativnost" onih koji bi da "uđu u klub" - pa čak i onih koji su se na jedvite jade dokopali toliko željenog članstva pa tek onda shvatili da ipak nisu prošli kroz vrata raja.

"Zapadni", "evropski", "NATO", "demokratski" standardi su i dalje nametani kao jedini mogući i poželjni, a sve drugo osiono odbacivano ili, u najmanju ruku, omalovažavano. Iako je kriza na vrhu bila sve očiglednija, alternative su ili satanizovane ili aktivno suzbijane, što novcem, što medijski, što putem društveno-profesionalnih pritisaka i/ili ucena. Najnoviji slučaj Severne Makedonije i Albanije, tj. odbijanja EU da im pruži čak i dašak nade u vidu simboličnog „otvaranja pregovora" za članstvo - je paradigmatičan.

Ovo su zemlje i narodi koji su, mimo lekcija ljudskog istorijskog iskustva, mimo očiglednih znakova upozorenja, mimo čak i elementarne logike, stavili sva svoja jaja u jednu korpu - korpu EU članstva koje nema alternativu. Pogotovo je to slučaj sa bivšom jugoslovenskom republikom, koja se odrekla i svog teško stečenog (partijski stvorenog) identiteta zarad, sada je očigledno, mitskog članstva u EU. Njen nesrećni premijer javno je priznao da nema "plan B".

Dojučerašnji "realista", toliko slavljen u briselsko-vašingtonskim koridorima liberal-demokratske moći za "hrabre" (šifra za samoubilačke) i "bolne" (šifra za patološko samoranjavajuće) poteze, ispao je naivniji od predškolskog deteta. Ali, ne bi bilo fer da samo on, Zoran Zaev, ponese teret posledica munjevitog rušenja fasade iluzija o srećnom holivudskom kraju u liberal-demokratskom raju i hodu po zvezdama ka zalazećem suncu uz odjavnu špicu "Ode radosti".

Njegov teret treba da podele i svi na prostoru "neintegrisane" eks-Ju koji će, koliko sutra, pokušati da se i dalje ponašaju kao da se ništa nije desilo, da i dalje prihvataju igru štapa i šargarepe, uz sad već smešno slabašni argument da je to sve "radi našeg sopstvenog dobra", čak iako nikad ne uđemo u obećani zemaljski raj.

S kojim će autoritetom, posle sudbine koja je zadesila Severnu Makedoniju i Albaniju, bilo koji zapadni zvaničnik moći da nastupa na primer u BiH i ubeđuje ne-muslimane da, zarad "evropske budućnosti", treba da ostanu da žive u prisilnom braku sa sarajevskim islamistima? Sa kojim to ucenjivačkim kapacitetom koji nije oličen, umesto u sladunjavim obećanjima i tapšanjima po ramenu, u goloj sili i prinudi - posle čega bi i poslednje maske neokolonijalizma sa ljudskim licem pale? I na osnovu čega će regionalni kompradori i dalje ubeđivati sluđenog običnog čoveka da ipak treba da istraje na putu bez vidljivog kraja, opipljivog rezultata i realne perspektive?

Ili, jednako loše, da krene na neki (naj)novi(ji) put popločan briselsko-vašingtonsko-londonsko-berlinsko-pariskim obećanjima o "boljem životu", ali u drugoj, trećoj ili ko-zna-kojoj evro(atlantskoj) ligi, možda kao deo nekog lokalnog integracionog surogata koji treba da ga osudi na večno tavorenje u sumornim predgrađima propadajuće imperije?

Da li je sada jasno ko su istinski realisti, a ko fantasti i prodavci magle, ko je video malo dalje u budućnost, a ko ni ispred sopstvenog nosa? I da li bar sad postaje jasno da je zaključak starog kralja Petra Prvog - oličen u narodnoj mudrosti "u se i u svoje kljuse" - izgovoren kada se zajedno sa ranjenom ali neporaženom srpskom vojskom povlačio ka Jadranskom moru, ništa manje aktuelan danas nego što je bio pre nešto više od sto godina, u ta nazovi-retrogradna vremena. Uostalom, kao stari državotvorni narod, Srbi su, za razliku od drugih, dužni da uvek imaju bar plan B.




Profesorka

22.10.2019. 21:20

Odavno nisam procitala ovako dobar i inteligentan tekst.


PREOPŠIRAN

23.10.2019. 09:01

@Profesorka - Previše teksta oko ničega. Da li je tekstopisac želeo da pokaže paletu elokvetnosti, preoširnim ,i zamornim tekstom. Moglo je to mnogo sažetije i ništa manje ubitačnije, sta više!


Zoran

22.10.2019. 22:04

Srbija nije Makedonija Beograd ima plan ili Srbija ili to samo Beograd odlucuje za celu Srbiju. Beograd beograd pa Beograd a sta je sa nama ostalima.


Ljube

22.10.2019. 22:23

Bravo za tekst, pitanje je samo koliko su ljudi danas svesni istorijske prevare, ne samo u Srbiji i ne samo na Balkanu. Upravo navedene činjenice najbolje objašnjavaju zašto taj "liberalni, slobodni zapad" gotovo panično i iz svih oružja napada ne samo Rusiju nego i Kinu kao oličenje drugačijeg sveta i primer da se može ići i drugačijim putem. Nadam se da to neću doživeti ali sve mi govori da se iz ovoga ludila ne može izaći drugačije nego novim i nikad gorim svetskim ratom, pa ko preživi pisaće istoriju "novog sveta".


MilosObilic1389

23.10.2019. 20:31

Македонија је осуђена на... - вешање...! Чека се само, "Албанац", да "шутне столицу"...!!


Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na [email protected]