PAGANSKA MAGIJA I DALJE VLADA SRBIJOM! Da li vam je neko skoro SALIVAO STRAVU ILI BACAO OLOVO?

U Srbiji, ali i u čitavoj Evropi jesen je vreme takozvanih paganskih sezonskih praznika, a u našoj zemlji je jedan od njih - poklade, obeležen tokom vikenda u mnogim gradovima u Srbiji

 

I u tome se ne razlikujemo od zemalja zapadne Evrope. Naime, svake godine od decembra do Uskrsa ljudi iz različitih evropskih zemalja, bez obzira na činjenicu što živimo u 21. veku, dobu koje populariše tehnologiju, učestvuju u različitim ritualima u čast godišnjih ciklusa smrti i ponovnog rađanja.

Smatra se da su poklade dan za praštanje i veselje, pa se priređuju povorke maskiranih igrača, koje uz buku i svirku obilaze naselja i izvode se različite trikove. Na taj način se bore protiv zlih sila i veštica, za koje se veruje da imaju jači uticaj u vreme poklada.
 
U zavisnosti od kraja i verovanja, različiti običaji se vezuju za ovaj dan. Negde se posle večere zavezuju sve verige u kući, kore od pojedenih jaja bacaju u vatru, tabani trljaju belim lukom, a deci se pred spavanje oblače prevrnute pidžame i majice. Postoji verovanje da bi trebalo uveče tabane trljati belim lukom i izgovoriti sledeće reči: "Veštica kao konac, u mene zubi kao kolac."

 
Pored poklada, u poslednjih nekoliko godina u našoj zemlji sve veći broj građana, pre svega mladih, proslavlja raznim proslavama i Noć Veštica.

Ovaj praznik obeležava trenutak u godini kada se verovalo da je granica između materijalnog i duhovnog sveta najtanja. Kada padne noć 31. oktobra, širom Evrope i sveta, ljudi postavljaju upaljene sveće u takozvane Džek-o'-Lanterne, odnosno izrezbarene bundeve. Na taj način, mnogi ni ne znajući praktikuju drevnu tradiciju odavanja počasti mrtvima i tako obeležavaju početak "mračnog dela" godine.

Rituali povezani sa ovom praznikom, iako su prošli kroz određenu meru hristijanizacije, vuku poreklo iz keltske tradicije i poklapaju se sa drevnim gelskim praznikom Samhain. Gelski festival obeležavao je kraj žetve, kraj ispaša i početak zime. Samhain je bio jedan od četiri glavna gelska festivala povezania sa godišnjim dobima, usled čega se pominje u najstarijim irskim legendama i mitovima. Kako se slični praznici slave širom Evrope, naučnici veruju da je praznik keltskog porekla jer su oblasti iz kojih se festival širio bile upravo pod najjačim uticajem Kelta.
 

Salivanje straha, ili kako se na nekim mestima kaže salivanje strave je paganski ritual pomoću kojeg se u nekim delovima Srbije leče bolesti kada redovne medicinske metode ne urode plodom.

Ova veština, koju mnogi smatraju i duhovnom metodom svoje izvorište ima u Turskoj. U pet vekova dugom saživotu, Osmanlije su uspele da nam prenesu i mnoštvo orijentalnih verovanja, među kojima je i "salivanje olova". Ovaj ritual najčešće obavljaju žene, mada se može naići i na muškarac koji baca "olovo".
 
Oni se nazivaju stravari i stravarke, a specifičnim znanjima, koja se prenose s kolena na koleno, obogatio ih je najčešće neko od najbližih.
 
Sam ritual je naoko jednostavan, mada se mnogima čini i opasan. Stravarka ili stravar nekoliko komada olova tope u kašiki dok se ne pretvori u tečno stanje. Onda ga naglim potezima sipaju u posudu za hladnom vodom. To se ponavlja tri puta - nad glavom, grudima i kolenima "uplašenog", kome su ovi delovi tela u trenutku sipanja olova prekriveni crvenom tkaninom. Ukoliko je olovo bačeno u vodu sjajno, osoba je zdrava.
 
 

Bajalice koje stravari izgovaraju prožete su delovima iz Biblije kod hrišćana, odnosno Kurana kod muslimana. Šta se baje, teško je dokučiti, mada se ponekad mogu razumeti i sledeće rečenice: "Beži stravo iz glave", "Hajde uroci niz potoci", "Salij da ga nije".
 
Na kraju olovo se još jednom topi i baca, a oblici dobijeni u dodiru sa vodom, predstavljaju "zle oči", sve uroke i dušmane. Nad posudom se nožem prekrsti, jer se tako "presecaju sve zle oči".
 
Pored ovih, najveći broj paganskih rituala koji se izvode na teritoriji Srbije se praktikuju na istoku zemlje, a poznati su pod zajedničkim terminom "Vlaška magija".
 
Ona je veoma karakteristična i povezuje se sa Homoljskim planinama i homoljskim krajem. Najrasprostranjenija je u okolini Majdanpeka, Bora, Zaječara i Negotina. Negotinska krajina je najpoznatiji kraj za Vlašku magiju i predstavlja njeno najveće uporište na svetu.

Oni koji veruju u nju kažu da je najjača magiju na svetu. Poznato je da ostaje u krugu porodice i da se prenosi sa kolena na koleno. Prenosi se sa ženske strane. Ona je nadaleko poznata, njenom pojavom i fenomenom bavili su se mnogi stručnjaci, ali zaključak ove ne tako naivne priče, retko ko je uspeo da dokuči.
 
Vlaške vračare veruju kako se sve može postići kontaktom sa višim silama i mrtvima. Verovanje govori da se rituali sprovode, kako bi imali najjači učinak, u vreme između Božića i Bogojavljanja.
 

Mnoge tajne Vlaške magije ostaju u okviru porodice, pri čemu se znanje uči i nasleđuje od najstarije Rusalje. Vlahinja sme učestvovati u obredima tek kad napuni određeni broj godina. Zasniva se na paljenju vatra koje dugo gore u obredima da bi se prizvale vile ili samani. Da bi pomogla, Vlaška magija često koristi slike koje se potapaju u određenim vremenskim intervalima. Smatra se da je jača od svake druge, i od ciganske, Vudu ili jevrejske magije.