facebook

11:48 Muzika 0

story/ Informer.rs | 05. 11. 2015.

SEĆANJE NA DEČAKA IZ VODE 21 godina od smrti Milana Mladenovića

Danas se navršava 21 godina od smrti muzičara Milana Mladenovića, frontmena kultnog benda Ekatarina Velika

Iako je živeo samo trideset šest godina, legendarni muzičar Milan Mladenović ostavio je neizbrisiv trag u rok muzici.

Milan je umro tri meseca borbe sa rakom pankreasa u jednoj novobeogradskoj višespratnici sa verom u bolju budućnost i sutra vredno življenja za one koji ostaju. Do samog kraja sačuvao je vedar duh iako je većina njegovih stihova obojena gorkim i oporim tonom. 

Milan Mladenović rođen je 21. septembra 1958. u Zagrebu gde je i živeo do polaska u osnovnu školu. Njegov otac Spasoje, rodom iz Kruševca, bio je oficir Jugoslovenske narodne armije, a majka Danica domaćica iz Makarske. Od prvog dana pa sve do smrti, punih trideset šest godina borio se za muziku i živeo po pravilima koja mu je ona nametala.

 

Koncert i film u Mikser hausu

U znak sećanja na Milana, njegov rad i muziku, 8. novembra u beogradskom "Mikser hausu" koncert će održati jedini EKV tribjut bend na ovim prostorima - "Deca iz vode". Na bini će im se pridružiti i gosti - Boško Stanojević (basista poslednje postave EKV), grupa "Čovek vuk" (eks "Blok aut") i Vladan i Janko iz "Kande, Kodže i Nebojše". Publika će pre početka koncerta moći da pogleda kratki film "Dečak iz vode" Marka Novičića.

- Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole kada mi je otac kupio akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango, potom sam išao u muzičku školu i naučio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu gde smo se doselili kada sam imao šest godina i na čudan način mislim da je ono mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, i dolazio sam kući krvav, plačući, što je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd. U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idući ulicom stalno pevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse, čas bi mi se nešto svidelo, a čas ne bi. Sećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme časa zbog čega sam i oćoravio pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam video belu mačku u mraku - pričao je Milan u emisiji "Tri želje za zlatnu ribicu" Ireni Mišović o tome kako mu je rokenrol bio način života, a muzika vazduh koji je udisao i koji ga je pokretao.

Ipak, njegovi prvi ozbiljni koraci u muzici dogodili su se krajem sedamdesetih u bendu Limunovo drvo koji je nastupao po gitarijadama, u Domu omladine i SKC-u.

Iako u početku nije imao podršku roditelja za izbor muzike kao životnog puta, ipak su ga podržali već nakon prvog hvalospeva u novinama koji je veoma brzo usledio.

- Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate - otkrio je svojevremeno magazinu Ćao, a upravo je njegov otac bio glavni krivac za Milanov izbor profesije pošto mu je kupio prvu gitaru i upisao ga u muzičku školu.

Za razliku od poslednje decenije u kojoj je živeo, početak osamdesetih ostao mu je u predivnom sećanju jer je mogao bez ikakvih stega da uživa u beskrajnoj ljubavi koja je u tom periodu vladala među ljudima.

Prokletstvo benda EKV

Najapsurdnija činjenica jeste i da je osamdeset odsto članova, bližih saradnika i prijatelja najupečatljivijeg jugoslovenskog benda Ekatarina Velika mrtvo.

Basista Bojan Pečer umro je u Londonu od srčanog udara 13. oktobra 1998, a klavijaturistkinja Margita Stefanović 18. septembra 2002. godine u Beogradu, a uzrok njene smrti nikada nije zvanično potvrđen, mada se veruje da je umrla od posledica intravenoznog korišćenja droge. Ostali članovi benda preminuli su od side, Ivan Vidović 1992. i Dušan Dejanović 2000. godine što čini tragediju ovog benda još većom.

- Osamdeset prva, druga i možda treća bile su veoma interesantne godine jer je tada bila manija žurki po Beogradu i postojao je određeni krug ljudi koji je se ludo zezao. Nešto u vazduhu je visilo, neka dobra atmosfera, svi su bili zajedno i svi su imali simpatije za svoje bližnje. Iz te euforije isplivale su tri beogradske grupe: Idoli, Električni orgazam i Šarlo Akrobata koju smo osnovali Dragomir - Gagi Mihajlović, Dušan Kojić Koja, Vd i ja. Snimili smo za Yugoton ploču Paket aranžman, čime smo prestali da budemo demo-bend, već smo postali veoma poznati, prava senzacija. Svuda se pisalo o nama, pošto je svima izgledalo da smo iz istog fazona i da pripadamo istom pokretu. Koja je bio vrlo ozbiljan, Vd je u sve unosio dosta humora i ironije, a ja sam hteo da sve to zvuči kompaktno i melodično. Njih dvojica svirali su veoma slobodno, a ja sam to kočio jer nisam ni mogao pored pevanja da to postignem i sa gitarom - zabeleženo je u monografiji Milana Mladenovića "Dečak iz vode" autora Flavia Rigonata.

Sa Gagijem, koga je upoznao još u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji, a potom sa njim studirao na filološkom fakultetu, osnovao je bend Katarina II. Tada im se prvi put pridružila Magi koja je Milana osvojila svojom muzikalnošću i sluhom. Ipak, dve godine kasnije zbog čestih sukobljavanja bend se raspao. Gagi je polagao pravo na ime benda, a Milan i Magi, Bojan Pečer i Firči odlučili su da osnuju novi bend sa sličnim nazivom - Ekatarina velika. Grupa je snimila sedam ploča, a kroz njenu postavu prošlo je mnogo ljubitelja rokenrola, međutim najčešće promene dešavale su se za bubnjevima za kojima su bili Ivan Vdović Vd, Ivan Fece Firči, Ivan Ranković, Srđan - Žika Todorović, Marko Milivojević i drugi. Veoma važan i prepoznatljiv pečat ostavili su Margita Stefanović Magi za klavijaturama i Bojan Pečer koji je bio jedan od najtalentovanijih basista svog vremena.

Public

Slava koju je stekao i brojni obožavaoci koji su ga pratili kao frontmena EKV-a nisu mu pričinjavala zadovoljstvo. Milan je želeo da ljudi vole njegovu muziku, a ne njega. Međutim, najupornije su bile devojke koje su ga pratile, ljubile, za njim vrištale. Ipak, iako se o njegovom privatnom i intimnom životu veoma malo zna, poslednje godine proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, a upravo toj devojci posvećena je i pesma "Oči boje meda". U tom periodu, negde početkom devedesetih njegovo srce po svaku cenu želela je da osvoji i novinarka Luna Lu, a to joj je nakratko pošlo za rukom u periodu kada su Maja i Milan raskinuli. Koliko o njegovim ljubavima, polemisalo se i o tome da li je koristio opijate. Njemu bliski ljudi tvrde da je bio izuzetno odgovoran, strog, posvećen čitanju i nikada narkoman.

- Nije baš prijatno kada ljudi žele sa vama da pričaju i onda kada niste raspoloženi za to. Više ne mogu nigde da odem, ne mogu da radim ono što želim. Ljudi me sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim s tim preuveličavanjem na svim poljima, izgubljenim vremenom koje provedem u razgovoru sa onima koji me zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To ume da bude vrlo neprijatno - izjavio je za list "Ćao".

Početkom 1994. Mladenović je boravio u Brazilu gde je sa Milanom Subotićem Subom, nekadašnjim frontmenom grupe Rex Ilusivi, snimio poslednju album Dah anđela.

 - To je neka vrsta psihodeličnog samba-roka s balkanskim uticajem. Brazil je ogromna i predivna zemlja koja iz naše perspektive izgleda kao druga planeta. Zaljubio sam se u te ljude koji tako skladno žive jedni sa drugima i sa prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi žive zajedno, pošteno i ne dele se. Među njima nema rasizma. To je siromašna zemlja, ali ljudi zbog toga nisu nesrećni. Mislim da bismo od njih i mi mogli mnogo da naučimo kako da budemo tolerantniji i opušteniji - izjavio je Milan, a oni koji su ga poznavali tvrde da nikada nije preboleo bratoubilački rat na prostorima bivše Jugoslavije i da je upravo to bio konačan potpis na njegovoj umrlici.

Mnoge patriote mu i danas zameraju odbijanje nastupa u Banjaluci početkom devedesetih, što je bio njegov otpor svemu onome što se dešavalo u republici gde je jedinstvo i razumevanje trebalo da služi za primer. 

- Izvesno je da kroz život idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno - nikad ne znam gde ću krenuti. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me guše i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke razjapljene provalije koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta, a iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama. Čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni napred... Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše, borite se za život - zabeležene su Milanove reči u monografiji.

Suviše revoltiran razvojem događaja Milan je zajedno sa nekoliko rok muzičara 1992. pokrenuo projekat antiratnog karaktera Rimtutituki. Himna "Slušaj vamo" objavljena za Radio B92 bila je prst u oko odgovornima za nastali haos. Najuticajniji muzičari tog vremena kreću da sviraju u otvorenom kamionu ulicama Beograda promovišući mir, ali njihovi pokušaji nisu imali odjeka među razjarenom masom spremnom na ubijanje. Pokušaj organizovanja koncerta pod nazivom S.O.S mir iliti ne računajte na nas,nikada nije realizovan, a očaj i nemoć bili su jedine emocije koje su im preostale. Sličan naboj oseća se i na poslednja dva albuma Ekatarine Velike, Neko nas posmatra i Dum Dum.

U avgustu 1994. nakon nastupa grupe na Festivalu u Budvi, Milan je prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa, a posle tri meseca teške borbe sa bolešću preminuo je izuzetno iscrpljen.

- Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine - reči su kojima je završena njegova monografija.  

 

Public

 

 

 

 



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na [email protected]