MAGIJA BROJA 150! Evo zašto je Dunbarov broj NESLUĆENO VAŽAN ZA SVAKOGA OD NAS! I kakve sve to veze ima s tim da li se redovno tuširate....

YouTube printscreen

11:29 Zanimljivosti 0

express.hr | 15. 10. 2019.

MAGIJA BROJA 150! Evo zašto je "Dunbarov broj" NESLUĆENO VAŽAN ZA SVAKOGA OD NAS! I kakve sve to veze ima s tim da li se redovno tuširate....

Čovek ste s mozgom kadrim da pamti samo do određene granice i tako već četvrt miliona godina, a sve je počelo s buvama u krznu

Logika je ovakva: čovek je društveno biće kao posledica evolucijskog razvoja, a ako ima ograničen kapacitet pamćenja u svom mozgu, onda mora biti ograničen i broj ljudi s kojima je kadar da održava prijateljstvo, poznanstvo, uopšte ih prepoznavaje. Pre nekoliko godina naučnici su okvirno utvrdili da prosečan čovek može da upamti najviše oko 2.000 osoba tako da im s većom ili manjom uspešnosti povezuje lice s imenom, nadimkom ili nekim drugim načinom identifikacije.

OK, a šta je s prijateljima? Zar ne bi broj prijatelja i poznanika morao da bude puno manji zato što je reč o emocionalno intenzivnim vezama? BBC Future objavio je članak u kojem objašnjava šta je to "Dunbarov broj", zatim da taj broj iznosi 150, kao i argumente prema kojima je britanski antropolog Robin Dunbar došao do tog broja. Dunbar je danas u svetu psihologije, što se kaže, velika faca. On je šef Odseka za istraživanje društvene i evolucijske neuronauke na Odeljenju za eksperimentalnu psihologiju Univerziteta u Oksfordu.

Koliko cool zvuči, toliko to cool zaista i jeste. Dunbarov najveći profesionalni uspeh, razlog za njegovu svetsku slavu, jeste to što je sproveo istraživanja na niz nivoa kojima je dokazao, iako ga neki i opovrgavaju, da je velika većina ljudi ograničena naprosto veličinom svog mozga na najviše 150 osoba s kojima su kadri da održavaju stabilna poznanstva. Problem s člankom na BBC Future je u tome što nije dovoljno temeljno objasnio kako je danas 72-godišnji Dunbar došao do tog broja.

YouTube printscreen

Robert Dunbar

Prvo što uopštee nije jasno na šta se to odnosi izraz "stabilna veza" u tom kontekstu. Dunbar je takvu vezu između dve osobe odlično definisao pre dvadesetak godina u svojoj knjizi "Timarenje, tračarenje i evolucija jezika".

- To je broj ljudi za koje neće da vam bude neprijatno da im se pridružite na piću ako na njih naletite u baru.

Ovakva definicija u savremenom društvu teško da može biti jasnija. A odakle tom čoveku uopšte ideja da jednom od svojih najznačajnijih dela u naslov utrpa izraze poput "timarenja" i "tračarenja"? Uzmimo na primer epizodu "Teorije Velikog praska" u kojoj su Ejmi i Šeldon sproveli eksperiment s brzinom širenja trača i posebne sklonosti grupe ljudi određenoj vrsti trača.

YouTube printscreen

Ejmi je, posle razrade strategije sa Šeldonom, rekla Peni da ima dve novosti; to da namerava da se posveti baštovanstvu, i da je imala snošaj sa Šeldonom. U manje od 24 sata trač je njihov mali krug prijatelja obišao nekoliko puta. Teško je pogoditi koji od ona dva bez gledanja epizode, zar ne? Stvar je u tome da je odavno poznato da tračarenje bez nekakve zle najere poput zlobnog olajavanja doprinosi zbližavanju grupe ljudi upućenih jedne na druge.

Pa ako uzmemo da je to jedan od elemenata koji čoveka čine društvenim bićem, zatim da je i čovek, kakav god bio s nebrojenim manama, takođe primat, kako se onda zbližavaju oni primati koji nisu razvili sposobnost govora? Ako pitate šimpanze, orangutane, gorile i tako dalje, istina, neće moći da vam odgovore, ali će vam pokazati da se oni uzajamno timare. Ako ti istrebiš meni parazite iz krzna na leđima, a onda je tebi, pa naravno da smo ortaci! Ne može logičnije.

Dunbar je krenuo od te tačke. Zanimalo ga je ima li veze veličina mozga s maksimalnom raznolikosti društvenog života u prvom redu kod ljudi. Kako je ljudsko društvo dozlaboga komplikovano i teško za analiziranje, palo mu je na pamet da krene da tražiti zakonitosti, ako ih ima, prvo u rodu primata. Bilo je to na samom početku 1990-ih kad je uporno posmatrao, prebrojavao, pratio kako se timare članovi ko zna koliko čopora čak 38 vrsta primata.

Sve je marljivo beležio i kad je došao do određenih statističkih okvirnih vrednosti veličine čopora tih majmuna i majmunolikih i raznih krznatih stvorova, uporedio je najveće brojke jedinki u najvećim grupama s veličinom velikog mozga svake pripadajuće vrste. Jer veliki je mozak onaj kojim čovek razmišlja, u kojem pamti sve što je potrebno da bi se uvalio nekom na piće u kafiću ili uzajamno da istrebe vaške i buve s leđa, a da to bude društveno prihvatljivo.

Sledio je još samo jedan korak. Znajući kolika je prosečna veličina velikog mozga kod homo sapiens sapiensa, čoveka, izračunao je koliko bi takvih stabilnih društvenih veza najviše mogao da održava čovek. Došao je do grupe  od najviše 148 ljudi. Bila je reč o naučnom radu "Neocortex size as a constraint on group size in primates", objavljenom 1992. u Journal of Human Evolution.

Brojka sama po sebi još uvek nije značila ništa posebno dok je nije povezao s nečim iskustvenim iz života ljudi, najbolje iz sasvim različitih razdoblja razvoja čoveka. Krenuo je da kopa po literaturi iz antropologije i etnografije koja prati čoveka unazad sve do pre 250.000 godina, sve tamo do društava skupljača-lovaca. I svašta je pronašao.

Uočio je da su se ljudi toekom tih četvrt miliona godina imali običaj da se organizuju u tri glavne grupe bliskosti; u klan određen bliskom biološkom srodnosti od između 30 i 50 ljudi, zatim u srodstva u smislu šire rodbine od između 100 i 200 članova, i na kraju u plemena od između 500 i 2.500 pripadnika.

YouTube printscreen

Robert Dunbar

Uočio je i to da su ljudi u doba neolita imali običaj da se organizuju u naselja do najviše 150 stanovnika, da se u najviše tolike grupe organiziraju etnoreligijske zatvorene zajednice poput Amiša, da je oko 200 gornja granica broja akademika posvećenih nekoj subspecijalizaciji na univerzitetima, da je 150 vojnika bila gornja granica osnovne jedinice u rimskoj vojsci, da se ista brojka može primetiti u kompanijama, fabrikama, proizvodnim procesima...

Pređi tu brojku i odjednom se grupa organizaciono deli na podgrupe. Dunbar nije stao na tome. Primetio je, kod primata koji spadaju među ljude, da unutar raznih grupa poznanstava postoje i podgrupe.

I to: do 15 ljudi koji predstavljaju dobre prijatelje, do 50 ljudi koji su vam unutar definicije prijatelja, do 150 koji se odazivaju na "smislene kontakte", do 500 onih koji su već izvan tog kruga, a koje i dalje smatrate "poznanicima", kao i konačno onih 1.500, neki će reći do 2.000, koje ste kadri da prepoznate, pa makar pritom okrenuli pogled na drugu stranu, pravili se da ih ne primećujete i slično. Članak u BBC Future postaje zanimljiv u delu koji slijedi u narednim koracima.

Dunbar je primetio da su svi ti brojevi pripadnika kojekakvih najvećih grupa bliskosti kod primata deljivi s pet. I nije uspeo da nađe objašnjenje. Sledeća zanimljiva primedba je i to da će osoba koja je povučenija sigurno imati puno manje i prijatelja i poznanstava od one koja je otvorena, sigurna u sebe, druželjubiva, koja je prijatnije društvo, redovno se tušira, pa još ako plaća piće u kafani...

Ali, to što je neko introvertiran, ne znači da njegov mozak nije kadar da intelektualno dosegne onu gornju granicu moždane sposobnosti za održavanje smislenih veza s drugim ljudima. Emocionalno i intelektualno u ovoj priči logički je pogrešno stavljati u istu jednačinu. Kako je Dunbar sa svojim istraživanjem probio led još pre 27 godina, to odavno više nije samo njegova priča.

Mnogi drugi primetili su i to da će neko tko je bogatiji, naprosto biti u stanju da angažuje ljude koji će raditi za njega kako bi mu pomagali da održava intenzivan društveni život s drugima. Na primer, carevi i kraljevi od antike do građanskih revolucija, potom predsednici, državnici, direktori korporacija... O čemu je tu reč?

Tu je reč o tome da osoba s više pozicije moći ili bogatstva angažuje intelektualni kapacitet drugih ljudi kako bi nadišao biološka ograničenja sopstvenog mozga. Neki stručnjaci su primetili da će siromašni ljudi ili ljudi u izrazito kritičnim trenucima ličnog života, isotije, kao što su ratovi ili prirodne katastrofe, biti posebno motivisani da održavaju svoje veze s drugim ljudima jer im to svima zajedno povećava šanse za preživljavanjem.

Bio je to odgovor na kritičare koji su Dunbaru pod nos, kao protivargument, gurnuli činjenicu da su grupe poverenja u meksičkoj državi Oaksaka puno manje od onih u, na primer, Gani u Africi. Posle detaljne analize, došlo se do zaključka da ovakvo stanje ne čudi. U Oaksaci brojne su planine, saobraćajna povezanost je loša, stanovnici su velikim delom potomci urođenika koji su užasno propatili pod španskim konkvistadorima, a priroda je relativno izdašna.

Na severu Gane, međutim, resursi neophodni za preživljavanje puno su siromašniji i ljudi su prisiljeni da održavaju puno intenzivnija poznanstva u velikom broju. Reč je o pojavi vrlo slične logike kao što je tradicionalni kult gostoprimstva putnicima na Bliskom istoku, po srednjoj Aziji, po severnoj Africi, pa i u škrtijim delovima Balkana posebno u dobu pre intenzivne industrijalizacije tokom druge polovine 20. veka.

Na kraju priče Dunbar je svoju gornju granicu od 150 kvalitetnih kontakata s drugim ljudima testirao i na društvenim mrežama, konkretno na Facebooku i na Twitteru. Ali, tu je morao da uzme u obzir to da "nije baš najjednostavnije plakati nekome na virtualnom ramenu", a posebno to da je mladima u dobi između 18 i 24 neuporedivo lakše da uspostave 150 stvarno kvalitetnih veza s ljudima po društvenim mrežama nego onima od 55 godina naviše.

Mlađarija je, naime, odrasla uz internet i ovakvo društveno povezivanje i njima su ovakve društvene veze isto onako stvarne kao i druženje uživo.



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na [email protected]