Vesti
BEZOBRAZLUK DORE BAKOJANI BEZ PRESEDANA Vučić otkrio kojim su se sve sredstvima služili kako ne bi razgovarali sa Beogradom
119. 04. 2024. u 14:14
219. 04. 2024. u 14:14
U ekskluzivnoj ispovesti za Ljubav i zdravlje, kontroverzna književnica kaže da je ceo njen život bio neka vrsta dobrog treninga za borbu koju trenutno vodi, te da su joj opasne situacije s kojima se ranije suočavala mnogo pomogle u borbi sa smrtonosnom bolešću
Kada je pre nekoliko godina počela njena borba sa opakom bolešću, Isidora Bjelica već se bila dobrano navikla da gleda smrt u oči. Najmanje pet puta pre nego što je uopšte saznala da ima kancer, naša poznata književnica hodala je po tankoj liniji između života i smrti. Jednom su je čak i proglasili mrtvom, a njenoj porodici je već bilo javljeno da su Isidora i njen sin Lav umrli tokom komplikovanog porođaja. Ispostavilo se, srećom, da su ih lekari prerano otpisali, baš kao što su je mnogi otpisali i pre pet godina, kada je ustanovljeno da boluje od raka jajnika, sa brojnim metastazama.
Kao i mnogo puta do tada, Isidora Bjelica je odbila da se sklupča i umre u tišini. U ekskluzivnoj ispovesti za Ljubav i zdravlje, kontroverzna književnica kaže da je ceo njen život bio neka vrsta dobrog treninga za borbu koju trenutno vodi, te da su joj opasne situacije s kojima se ranije suočavala mnogo pomogle u borbi sa smrtonosnom bolešću.
- Sećam se da sam se jednom umalo udavila na Siciliji. Talas me je potopio, na trenutak sam mislila da je gotovo, ali sam onda zatvorila usta i krenula napred. Jednom me je umalo proburazio bik, a kad sam bila na ratištu i nosila humanitarnu pomoć, veoma blizu mene eksplodirala je granata, tu sam takođe za dlaku preživela. Na porođaju sa Lavom sam skoro bila umrla! Javili su mojoj mami da smo i beba i ja umrli, bila sam u nekoj vrsti kliničke smrti, jedva smo se izvukli. Dakle, ceo život sam bila na ivici i mislim da me je to naučilo da živim u sadašnjem trenutku.
Danas je sve pornografija i profit
Svojevremeno ste često znali da uzburkate javnost, bilo da je reč o nekom performansu, provokativnoj izjavi, skandaloznoj žurki ili tek suludom šeširu... Kako danas gledate na ovu inflaciju skandala, na atmosferu u kojoj se čini da nas više ništa ne može iznenaditi i šokirati?
- Sve je danas potpuno obesmišljeno. Kad smo moj suprug i ja pravili skandale i performanse, to je uvek bio art, pobuna, provokacija, imalo je nekog smisla. Sad je to sve pornografija i čist profit. Danas se skandalima ne ruše tabui, nego se cementira malograđansko mišljenje. Ne snalazim se najbolje u takvom svetu, niti mu pripadam.
Iz vašeg novog romana "Škola za anđele" saznajemo da ste smrt izbegli još najmanje jedanput, odnosno da su vas od sigurne pogiblje spasili zapravo ljudi koji su vas oterali iz rodnog grada. Kako ste zapravo izbegli smrt u Sarajevu?
- Jedna od prvih granata bačenih na Sarajevo je udarila u moju spavaću sobu. Kada sam nedavno otišla u Sarajevo, prvi put posle gotovo 30 godina, videla sam i moju nekadašnju kuću. Nije obnovljena, na mestu moje sobe i dalje je rupa. Dakle, nije to neka hipoteza, stvar je vrlo egzaktna, da nismo morali da odemo iz Sarajeva, jasno je šta bi se desilo. Kada smo 1987. praktično oterani iz tog grada, kada se desilo sve to što se desilo sa tom famoznom žurkom, ja sam se stvarno pitala: "Bože, zašto meni, zašto sam ja ovo zaslužila?". Ali samo tri-četiri godine kasnije ispostavilo se da nam je ta epizoda spasila glavu, jer da smo se zatekli u Sarajevu na početku rata, sigurno sada ne bismo bili živi. Dakle, hvala onima koji su me oterali iz rodnog grada, jer sam zbog njih sada živa!
Imate, izgleda, redak talenat da i u najjezivijim stvarima vidite nešto pozitivno...
- Ako ste duhovan čovek, lako ćete zaključiti da je sve što vam se dešava, ma kako se loše činilo, zapravo za vaše dobro. Ukoliko verujete samo u materijalno, onda stvar nije tako egzaktna. Možete da posmatrate svet šopenhauerovski, da kažete da je oko nas sve užasno, ali meni se čini da to nije ni zdravo ni tačno. Ja pokušavam da u svemu nađem nešto dobro, pozitivno, lepo. Nije dovoljno da vidite polupraznu čašu i kažete: ovo je polupuna čaša. Trik je u tome da i kada vidite potpuno praznu čašu, kažete: okej, nije smak sveta, sada ću ovu čašu napuniti. Ja sam svoj mozak tako istrenirala i, pravo da vam kažem, da nisam, već bih bila mrtva. Teško da bih se pet puta vraćala posle borbi sa kancerom da sam samo sedela, kukala i narikala.
Nije vam problem da o svojoj bolesti otvoreno pričate, što u našoj sredini nije čest slučaj. Da li ste nekad zažalili zbog toga?
- Imala sam veliku raspravu sa Gagom Nikolićem, o tome da li treba otvoreno pričati o bolesti ili ne. Gaga je smatrao da to ne treba da se radi, da je kod nas bolest veliki tabu, da su ljudi i javnost suviše agresivni. S druge strane, da nisam otvoreno pričala o mojoj bolesti, ne bih saznala mnoge stvari, nikad ne bih došla do klinike koja mi je produžila život, do leka koji mi je produžio život. U kliniku Adžibadem Sistina otišla sam kada sam ovde već bila polumrtva, sa 60 metastaza, a tamo sam saznala za novi lek. Nikad se to ne bi desilo da nisam pričala o bolesti.
Negde ste napisali da ste probali više od 300 zvaničnih i alternativnih terapija. Šta je bilo najluđe što ste uradili?
- Gutala sam bube na Kubi, išla sam u Švajcarsku kod nekog ludog Filipinca, koji me je udarao štapom po glavi. Treći put kada je počeo da me treska, rekla sam sebi: "Pa, čekaj, majku mu, bolje da ciknem od raka nego da me ovaj tuče drvetom po glavi!" (smeh)... Pila sam kreč, gutala škorpije, uzimala najrazličitije tinkture, ama sve sam probala. Ljude je takvih stvari blam, ali mene nije. Kad ti neko kaže da imaš još tri meseca života, spreman si da probaš sve. S jedne strane, primila sam 66 hemoterapija, s druge strane nema tinkture koju nisam popila, alternativnog leka koji nisam progutala. Mislim da sam sad kao Raspućin, nemoguće je otrovati me, imuna sam na sve!
Da li ste često nailazili na ljude koji su hteli da vašu bolest finansijski iskoriste i zloupotrebe?
- Susrela sam se sa strašno mnogo hohštaplera, prevaranata, obmanjivača. Ne stidim se toga jer sam bila očajna, a kad si očajan, onda si spreman na sve. Ovde se takva iskustva prećutkuju i to je veoma opasno. Zbog jednog čoveka koji priča da sve leči šargarepom, petoro je već umrlo. Ne stidim se ni jedne stvari koju sam probala, iako su me puno puta prevarili. Mislim da je to važna tema i da o tome treba pričati. Ko je ovde ikad odgovarao zbog širenja laži, zbog obmanjivanja ljudi, zbog priča da šargarepa leči rak ili da su vakcine štetne?!
Na meni su izdavači mnogo zaradili
Vaš otac je napisao više od 80 knjiga, vi ste objavili bar 60 naslova, a ni vaš muž Nebojša Pajkić nije baš bez napisanog retka. Da li ste možda razmišljali da na Sajmu knjiga otvorite neki porodični štand?!
- Moram da vas ispravim, tačan broj je 78 knjiga, mama ih je sve prebrojala uoči ovog Sajma! Mislim da se Šešelj, moj otac i ja "koljemo" oko titule najproduktivnijeg pisca u Srbiji (smeh). O porodičnom štandu na Sajmu ipak nismo razmišljali, jer je to veliki biznis, a ja za biznis nisam sposobna. Ne mogu da se bavim fakturama i sličnim stvarima. Na meni su izdavači mnogo zaradili, ali ja nemam trgovačkog talenta. Ja samo pišem.
Bolest vas očigledno nije sprečila da putujete u potrazi za lekom. Da li su u vašem slučaju i ta putovanja sama po sebi neka vrsta terapije?
- Uvek sam volela da budem putnik, jer na putovanjima možete da iskočite iz tih trivija života. Ako ne pišem i ne putujem - nisam srećna. I bolest sam nekako iskoristila za putovanja. Sada putujem da bih se lečila, da bih saznala nešto više o bolesti i alternativnim metodama lečenja. Kad sam bila u najgorem stanju, posle ne znam više koje hemoterapije, sela sam u avion i otišla da još jednom vidim Metropoliten operu u Njujorku. I to me je odmah podiglo, skoro da sam ozdravila. Ova bolest jeste neprijatna, jer stvarno ima perioda kada nisam ni za šta, ali ne mogu i neću da se sklupčam u uglu i mirno čekam da umrem.
Čini se da danas sve više ljudi gubi veru u zvaničnu medicinu kada je reč o kanceru. Šta vi mislite, može li se rak pobediti samo alternativnim metodama?
- Danas hemoterapije više nisu kao nekada. Postoje neki kanceri kod kojih je terapija veoma efikasna, kao kod mog, na primer. Svako ko je stariji od 18 godina trebalo bi da može sam da odluči kako će se lečiti, ali mislim da se od zvanične medicine ipak ne bi smelo tako lako odustajati. Pogotovo što ima mnogo i zvaničnih i alternativnih preparata koji mogu da ublaže štetne efekte hemoterapija i zračenja, da podignu leukocite, smanje bolove, spreče opadanje kose... Mislim da je opasno odbacivati bilo koji vid lečenja, naročito sada, kada se svakodnevno radi na poboljšanju lekova i terapija.
Kako napraviti najbolji balans između zvaničnih i alternativnih metoda?
- Kombinacija napredne zvanične medicine, naučno utemeljene alternative i svakodnevnog duhovnog rada na sebi, bilo to odlazak u crkvu ili kod psihologa, jeste formula koja može da vam produži život. Šta god da od ova tri isključite, nećete imati dobre rezultate.
Koliko je disciplina važna u borbi sa tako opakom bolešću?
- Ne moraš da budeš disciplinovan, moraš da budeš lud! Mislim da najbrže umiru racionalni ljudi. Kad ste ludi, kad hoćete sve da probate, onda imate šanse. Na kraju vam sve to postane paradoksalno i smešno. To je veoma važno, jer onda izađete iz tog tragizma, koji je najpogubniji. Psiha je najvažnija. Ljudi umru onda kada ne mogu to više psihički da izdrže, kad naprosto prsnu. Jedini način je da nađeš neki ludački pristup svemu tome i da na život uvek gledaš pozitivno.
Vesti
SRAM VAS BILO LAŽOVI JEDNI Vučić jasno o licemerju Zapada: Danas je 11 godina brutalnih neistina, terora i laži
119. 04. 2024. u 13:48
219. 04. 2024. u 13:48
Ostavite komentar
Pravila komentarisanja:
Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.
Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.
Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.
Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.