Predrag Tripković

12:35 Putovanja 0

Predrag Tripković | 15. 06. 2018.

INFORMER.RS NA HUMANOM PUTOVANJU SA KAPETANOM: Preživeo sam Highway 50, najusamljeniji put u Americi!

Došli smo gotovo do kraja "nomadskog" putovanje - jedinstvenu avanturu bicikom kroz  Ameriku sa Predragom Tripkovićem Kapetanom, i to sve kako bismo zajedno podržali Udruženje "Uvek sa decom", koje pomaže mališanima na lečenju u dečijem odeljenju Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije

Highway 50

Iz Ostina sam se strmoglavio u dolinu. Ravnoteža, koja je uspostavljena prethodnih dana, nije se menjala: doline su bile prekrivene vetrom a visine kišom; kao balans tome - bio sam dobro raspoložen. Posle par prevoja, za koje su mi bila potrebna tri sata vožnje, vetar je promenio pravac i to na dobro, počeo je silovito da me gura, čak i uzbrdo. Pevao sam iz sveg glasa, uživajuci u trenutku.

Primetio sam da se, iz daljine, približavaju natovareni cikloputnici. Par minuta kasnije stali smo da se pozdravimo. Tri mladića iz San Franciska, tek što su diplomirali (jedan ekonomiju, drugi sociologiju a treći kibernetiku), krenuli su da prevezu Ameriku. Kao šalu, a verovatno je i delom istinito, rekli su mi da tako imaju dosta vremena za razmišljanje i pričanje a različitim temama, te da im to pomaže da odluče šta će posle univerziteta. Paralele se nameću, oni i mi, ali to nije deo ovog pripovedanja.

Predrag Tripković

Lagano jedreći na vetru, sa povremenim kišama, koje me više nisu uznemiravale, stigao sam do Middlegatea. Sve mi se ovde sviđalo: od dvorišta sa razbacanim školjkama automobila iz četrdesetih, pa i ranije, do neverovatno ljubaznih konobarica, sa onim "honey", "dear" i slično, koje nisam čuo još od Luizijane. Kuhinja je bila takva da sam jedan hamburger pojeo čim sam stigao, za ručak, pa jedan za večeru a za doručak to isto, samo pojačano jajima na oko. Moram da napomenem da je i kampovanje ovde bilo besplatno. 

Sto, na terasi, gde sam seo kada sam došao, ubrzo sam prekomandovao u kancelariju sa fantastičnim pogledom. Ovaj serijal-čić o Western Expres-u, na tom sam mestu i počeo da pišem. Kako bi mi kucanje išlo lagano, podmazivao sam sive ćelije točenim pivom. 

Predrag Tripković


Kada je sunce počelo da zalazi, pojavila se bikepackerka, devojka koja putuje na bicikli sa minimalnim teretom. Pridružila mi se na večeri i ostali smo da čavrljamo još par sati o putevima na kojima smo bili, a još više o onima na koje planiramo da idemo. Ona se pripremala za trku preko Amerike, koja se vozi bez podrške. Dozvoljeno je koristiti samo one usluge koje su svima dostupne, nikakva podrška od prijatelja, brata, tetke i slično. Ove trke su još uvek na fer-play principima - iako ima kontrola u suštini se veruje takmičarima da će poštovati pravila.

Predrag Tripković


Ona je u pripremnoj fazi: trenira, vozi dnevno oko dvestapedeset kilometara i spava, gde god je moguće, besplatno. Western Expres do Middlegatea, prešla je za tri dana. Prethodne noći spavala je u Eureci, na kauču u policijskoj stanici, gde ju je primio dežurni policajac, koji se sažalio na nju. Ima dvadesetčetiri godine i, iako je završila univerzitet, radi samo privremene poslove - od konobarisanja do sekretarskih poslova. Kaže da još nije spremna da preuzme odgovornost, i da uživa u ovakvim putovanjima. Dok radi, štedi kako bi mogla da putuje i trenira.

Te večeri, dok sam postavljao šator, ona se jednostavno uvukla u bivak vreću, koja je u stvari samo dodatna izolacija od vlage. Imao sam utisak da je zaspala istog trenutka - mladost!!!

Predrag Tripković

Ustao sam jako rano, kao da me nešto nateralo. Izlazak sunca, koji sam ovih meseci toliko puta video, tog je jutra bio spektakularan. Crvenilo se prelivalo u narandžastim nijansama preko tamnih planina, nad uspavanom prerijom.

Pozdravio sam se sa Middlegateom i bikepackerkom, i posle doručka odjurio ka svojoj sledećoj destinaciji - Silver Springu. Put je vodio preko prevoja u dolinu. Okolina je poprimila pustinjske obrise: peščane dine i isušena slana jezera dominirali su ovim delom puta. Salt Lake nije tako daleko od ovog mesta, tako da mislim da je to fenomen za čitavu ovu oblast.

Silver Spring je državni park oko veštačkog jezera. Nema uređenog kampa, već na nekoliko desetina kilometara svako može da nađe sebi mesto gde želi da se ulogori. Jedini princip je "ostavi onako kako si zatekao". Uspeo sam da se okupam u jezeru i postavim šator pre oluje. Bilo je burno, večerao sam u šatoru. Cele noći vetar je nosio pesak, a rominjava kiša se smenjivala sa pljuskovima.

Predrag Tripković

Ujutru, dok sam sklapao šator, video sam da je jedna aluminijumska šipka malo pukla, par milimetara na sastavu. Verovatno se uvuklo zrno peska koje je pod pritiskom vetra prouzrokovalo pucanje. Sreća u nesreći, od Silver Springa deli me samo dan puta do Renoa, zadnjeg grada na Western Expresu i jedinog mesta koje stvarno može da nosi naziv grad. U Renou ima i prodavnica REI, u čijem sam lancu kupio šator, pre dva i po meseca. 

Do Renoa me je delio jedan moćni prevoj od dvehiljade metara. Put je vodio uz rečicu, i imao sam utisak kao da sam negde kod nas, sve dok nisam došao do vrha, a onda se ukazao venac planina Sierra Cascade, čiji su se vrhovi beleli pod snegom. Ovim planinskim vencem, koji je deo Pacifičke kreste, voziću skoro do Sietla, još hiljadupetstotina kilometara.

Predrag Tripković

U REI-u su odmah prihvatili da mi zamene šator ali ga nisu imali na stanju. Kada sam im objasnio šta vozim i da mi treba nov šator odmah, bez pogovora su mi vratili kompletan novac. Tog vikenda je bio popust na većini artikala, tako da sam, pored novog šatora, kupio i još par stvari. 
Nošen idejom bikepackera odlučio sam da testiram godinama stečenu naviku o tome koje su mi stvari potrebne na putu. Nova logika je: šta je neophodno, umesto šta je optimalno. Kao rezultat nove logike, poštom sam otpremio sedam kilograma "viška".
"Preživeo sam Highway 50, najusamljeniji put u Americi" - barem tako glasi poruka na tabli pored puta.

Predrag Tripković

Ovo je sigurno bio jedan od zahtevnijih delova mog putešestvija po Americi, ali ljude koje sam susreo i predele koje sam video, zapamtiću zauvek.



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na [email protected]