PAO SA VRHA HRAMA I PROŠAO BEZ POVREDA, danas slavimo svetitelja kome su se čuda dešavala od detinjstva! 1.000 DANA SE MOLIO NA KAMENU DA POBEDI ĐAVOLA!

Rodio se kao Prohor Mošnjin, ne zna se tačno koje godine, u gradu Kursku, rodnom mestu Teodosija Pečerskog. Njegov otac Isidor bio je imućan i gradio je hram sv. Sergiju Radonješkom, a posle njegove smrti taj posao je nastavila majka Agatja. Ona je i odgajila budućeg podvižnika, dajući mu dobar primer stalne molitve, posta i milosrđa.

Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao Prepodobnog Serafima Sarovskog, 15. januara po gregorijanskom kalendaru.

Pao sa vrha hrama i prošao bez povreda

Dva su se čudesna događaja desila u detinjstvu Svetog Serafima. Jednom ga je majka popela na vrh nedovršenog hrama, on je odatle pao, ali se nije ni malo povredio. Drugi put, dok je bio bolestan, javila mu se u snu Presveta Bogorodica i rekla da će doći da ga izleči. Nekoliko dana kasnije litija sa čudotvornom ikonom Korenske Majke Božje prolazila je kroz njihovo dvorište. Majka je iznela bolesnog Prohora do nje, i on je ubrzo ozdravio.

Kad je odlučio da se zamonaši, majka ga je blagoslovila i darovala bakarnim krstom koji je nosio čitavog života; sa njim se i upokojio. Prozorljivac Dositej koji se podvizavao u Katajevskoj pustinji savetovao mu je da ode u Sarov, što je on i učinio 1778. godine, za vreme igumana Pahomija. Skoro osam godina je bio iskušenik.

Bogorodica ga spasila bolesti

Za to vreme imao je veliko iskušenje - tri godine je bio naduven od vodene bolesti i dobar deo tog vremena nepokretan. Tada je imao viđenje Presvete Bogorodice sa apostolima Petrom i Jovanom Bogoslovom. Ona je rekla: «Ovaj je od našeg roda», dotakla ga žezlom i iz tog udubljenja otekla je sva voda iz tela (na tom mestu ostao mu je ožiljak).

Zamonašen je 13. avgusta 1786. sa imenom Serafim, što znači plameni, a u oktobru iste godine postao je jerođakon. Na Liturgiji je viđao anđele i jednom Gospoda Isusa Hrista okupanog svetlošću. Od toga se nije pogordio, već se sve više smiravao i uvećavao trud. Za vreme velike gladi manastirski ambari su se čudesno preko noći napunili žitom usled molitava starca Serafima i ostale bratije. Pošto je 1793. dobio čin jeromonaha, ispunio je svoju davnašnju želju da ode u pustinju. Pre toga je umirućem ocu Pahomiju obećao da će se brinuti o Divjejevskom ženskom manastiru. U samoći je okopavao baštu i gajio pčele; nedeljom je išao u manastir na liturgiju.

Hranio medvede, na kamenu se molio 1000 dana

Viđali su ga kako hrani medveda kao da je dresiran. Da bi pobedio đavola, 1000 dana se neprekidno molio na kamenu, stojeći i klečeći, sa kratkim pauzama zbog hrane i odmora. Dana 12. septembra 1804. godine napala su ga u šumi tri seljaka tražeći pare, a on je pustio da ga izubijaju jer «ko se maši noža, od noža će poginuti». Jedva je preživeo. A posle im je, hrišćanski, oprostio i založio se da ih ne kazne.

Predvideo glad u Rusiji

Na kraju njegovih podviga došlo je staraštvo. Na hiljade ljudi svakoga dana dolazilo mu je radi saveta i pomoći, i on je unapred znao sve njihove boljke. Bezbroj je primera njegove prozorljivosti: znao je kome je pomoć najpotrebnija, odgovarao i pre nego što su mu postavljali pitanja, znao sve o gresima i prošlosti sagovornika; predskazivao događaje.

Mnogim ljudima je predskazivao šta će im se desiti: stupanje u monaštvo, brak, broj dece, bolesti, smrt bližnjih... Predskazao je u Rusiji glad, koleru, političke sukobe. I svoju smrt.

Mudrosti svetog Serafima

Osim što je mnogima pomagao za života, Serafim Sarovski ostavio je dragocene reči koje žive skoro dva veka nakon njegove smrti. Ovo su njegovi saveti o tome kako da sačuvate unutrašnji mir:

- Ništa na svetu nije bolje od mira u Hristu - u njemu se poništava svaka borba vazdušnih i zemnih duhova: Jer ne ratujemo mi protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe podnebesnih.

Znak je razumne duše da čovek pogružava um u sebe i ima delanje u srcu svome. Tada ga blagodat Božija osenjuje i čovek prebiva u mirnom nastrojenju, a uz pomoć ovoga i u nastrojenju nadnebeskom: u mirnom, to znači sa dobrom savešću; u nadnebeskom - jer um sagleda u sebi blagodat Svetoga Duha, po reči Božijoj: "U miru je mesto Njegovo."

- Može li čovek da se ne raduje, videći sunce telesnim očima? A koliko veća radost nastaje kada čovek unutarnjim, (duhovnim), očima ugleda Sunce Pravde, Hrista. Tada se uistinu raduje anđelskom radošću. O tome je Apostol rekao: "Naš je život na Nebesima".

- Kada neko živi u mirnom nastrojenju, on kao da kašičicom zahvata duhovne darove. Imajući mirno nastrojenje duha, i budući osenjivani blagodaću Božijom, Sveti Oci su dugo živeli

- Kada čovek dođe u stanje mira, on iz sebe i na druge može da izliva svetlost prosvetljenja razuma. On pre svega treba da ponavlja reči proročice: "Neka ne izlaze iz usta vaših reči ohole." I reči Gospodnje: "Licemeru, izvadi najpre brvno iz oka svojega i tada ćeš videti da izvadiš trun iz oka brata svojega."

- Ovaj mir je kao neko bescen-blago Gospod ostavio učenicima Svojim uoči smrti Svoje, govoreći: "Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam". O njemu takođe govori i Apostol: "I mir Božiji koji prevashodi svaki um, neka sačuva srca vaša i misli vaše u Isusu Hristu."

- Mi, dakle, treba da sve svoje misli, želje i dela usredsređujemo na to da zadobijemo mir Božiji i sa Crkvom svagda vapimo: "Gospode Bože naš! Daj nam mir!"