Fruškogorski slavuj neshvaćen u svoje vreme! Ovo je priča o srpskom stvaralacu čiji su spisi izgoreli u ratu!

Jedan od najupečatljivijih primera u našoj književnosti kako kritika može da se ogreši o pisca upravo je ovaj stvaralac koji je pisao na razmeđi epohe romantizma i realizma. 

Jovan Grčić Milenko bio je srpski lirski pesnik i pripovedač, poznat i pod nadimkom "fruškogorski slavuj". Rođen je u Čereviću, u Sremu. Njegova je porodica grčkog porekla, otac mu se zvao Teodor Grčki i bio je uspešan trgovac. Jovan će prezime Grčki promeniti u Grčić. Kada je Jovan imao samo četiri godine, umire mu otac, pa se njegova majka Ana posvećuje podizanju dece. Jovan je bio veoma vezan za majku, o čemu svedoče i njegova poezija i proza. Milan Kašanin će reći da u celoj našoj književnosti nema primera takve velike i odane ljubavi pesnika prema majci.

Srpsku osnovnu školu u Čereviću Jovan Grčić Milenko upisao je 1852. godine, potom je učio nemačku školu u Petrovaradinu. Šest razreda gimnazije učio je u Novom Sadu i još dva u Segedinu i Požunu (Bratislavi), do 1865. godine. Milena Stefanović, Jovanova prva i jedina ljubav, umire 1863. godine, posle čega on njeno ime dodaje svom, pa se u prvoj zbirci pesama potpisuje kao Jovan Grčić Milenko. Godine 1867. odlazi na studije medicine u Beč kao stipendista Matice srpske. Zbog tuberkuloze, od koje pati još od detinjstva, napušta studije, 1873. godine i vraća se u Srbiju. Odlazi u manastir Beočinu, gde je i preminuo, 29. maja 1875. godine. Sahranjen je u porti ovog manastira, a na nadgrobnom spomeniku stoje stihovi Jovana Jovanovića Zmaja: Gora ti čuva telo, a spomen Srpstvo celo!

Informer

Osude i kritike

Jovan Grčić Milenko pripada onom redu srpskih pisaca kojima priznanje, po umetničkoj vrednosti zasluženo, nikada nije stiglo za života, da bi posle smrti bili potpuno zaboravljeni. Poeziju je počeo da piše već u gimnaziji, i svoju prvu pesmu, Ne boj mi se (1863), objavljuje u novosadskom časopisu Danica. U ovom časopisu, kao i u časopisu Matica, do 1869. godine objaviće preko stotinu pesama. Književno najaktivniji period njegovog života predstavljaju godine 1868. i 1869. Tada u časopisu Matica objavljuje svoju dužu pripovetku Sremska ruža, sa uvodom U gostionici kod Polu-zvezde, ali urednik Antonije Hadžić i Književno odeljenje Matice srpske prekidaju njeno objavljivanje pod objašnjenjem da je pripovetka „slaba i dosadna” i da se „štampanje rečene pripovetke ima obustaviti kao nedostojne društvenog lista". Jedan od članova Književnog odbora koji je podržao ovakvu odluku bio je i čuveni srpski pesnik Laza Kostić.

Svoju prvu i jedinu zbirku poezije Jovan Grčić Milenko objavljuje u Beču 1869. godine pod nazivom Pesme. O ovoj zbirci izlaze dve veoma nepovoljne, oštre i grube kritike, jedna u Mladoj Srbadiji, a druga u Danici. Utučen, razočaran i duboko pogođen, Jovan Grčić Milenko prestaće da objavljuje poeziju. Tek će dosta kasnije, 1875, pred samu smrt, objaviti ciklus pesama pod nazivom Mozaik, posvećen Lazi Kostiću.

Informer

Glavni razlog nerazumevanja i odbacivanja Milenkove poezije od strane domaće kritike leži u njenoj nerazvijenosti, rigidnosti i nemogućnosti da u ovoj poeziji otkrije originalne i modernije izraze i doživljaje. Milenko je dobro poznavao tokove evropske književnosti XIX veka, prevodio je i klasike nemačke poezije, Getea, Šilera i Hajnea, kao i novije nemačke pesnike, Platena i Lenaua. Poezija Jovana Grčića Milenka može se svrstati u period romantičarskih i postromantičarskih tendencija u razvoju srpske književnosti. Njegovi su stihovi melodični, puni autentičnih i neposrednih doživljaja prirode i čedne ljubavne čežnje.

Jovan Grčić Milenko napisao je samo tri prozna dela: Zmijina košuljica (1868), U gostionici kod Polu-zvezde na imendan šantavog torbara (1868) i Sremska ruža (1868–1869). Zmijina košuljica tematsko-motivski i stilski oponaša narodnu bajku, dok U gostionici kod Polu-zvezde i Sremskoj ruži primećujemo pomeranje sa sentimentalno-romantičarskog tipa pripovedanja na realistički. Srpski proučavaoci tumače ove dve pripovetke uvek zajedno, jer U gostionici kod Polu-zvezde predstavlja svojevrstan uvod u šire narativno zamišljenu Sremsku ružu. Pošto je Matica prekinula objavljivanje pripovetke, Jovan Grčić Milenko je nikada nije završio, i mnogi proučavaoci smatraju da bi ona mogla da izraste u pravi roman. Realistički elementi ove pripovetke pre svega se ogledaju u onome što bismo uslovno mogli nazvati pisanje „po Vuku” – stilsko podražavanje narodnog govora i tematsku bliskost sa narodnim životom. Koristeći skaz (uvedenog pripovedača), inkorporirajući u pripovetku dokument (pismo prijatelja), podražavajući narodni govor, Jovan Grčić Milenko stvara, pre Glišića, Lazarevića i Veselinovića realističku pripovetku.