Ubili ga ili je promenio identitet? Smrt najvećeg četničkog komandanta i dalje pod velom misterije!

Nikola Kalabić rođen je u Podnovlju kod Doboja 1906. od oca Milana i majke Joke, koji su se razveli posle Prvog svetskog rata.

U Beogradu je završio šest razreda gimnazije, a zatim upisao geodezijski odsek u srednjoj tehničkoj školi.

Na studijama je upoznao godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkovićima kod Valjeva, u porodici starih radikala-pašićevaca. Borka i Nikola su se venčali 1929. godine u valjevskoj crkvi, a godinu dana kasnije dobili su blizance Mirjanu i Mila.

Posle studija službovao je u Beogradu, Aranđelovcu i Valjevu, gde je do početka rata bio načelnik valjevske katastarske uprave. Bio je član sokolskih organizacija i sokolski instruktor. Kao aktivni pripadnik "Udruženja četnika za čast i slobodu otadžbine" Koste Pećanca odlikovan je 1936. godine Ordenom Jugoslovenske krune.

Prvi dan rata, 6. april 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zatekao je u krevetu: noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći. Uskoro je saznao da se u nemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljubo Novaković, komandant Valjevskog garnizona Peti puk. Pomogao je generalu da se izvuče, a zatim mu je odneo neophodne potrepštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji.

Informer

Po Pećančevim direktivama, među prvima je počeo formiranje četničkog odreda u Valjevu i Kolubari, u kome je kasnije vršio funkciju obaveštajnog oficira. Za ovaj rad Pećanac ga je nagradio zvanjem vojvode cerskog i valjevskog. Ali ubrzo Nikola se vratio sa Bukulje kada je Pećancu poslao uniformu s porukom da ga napušta zato što je krenuo sa Nedićem.

Sredinom avgusta 1941. Kalabić je stupio u vezu i s Dražom Mihailovićem i odlazi na Ravnu Goru. Gestapo je 3. oktobra 1942. uhapsio i i potom streljao Nikolinog oca Milana Kalabića, potpukovnika SDS i načelnika požarevačkog okruga za vreme okupacije, pošto su utvrdili da je četnicima davao oružje i informacije.

Nešto kasnije, Nemci su odveli u logor Banjica Nikolinu i Borkinu rodbinu, gde je trebalo da budu streljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obaveštajnog oficira Janka Košutića, preko njegovih veza u upravi grada.

Sve do maja 1945, kada je Jugoslovenska vojska u otadžbini doživela potpuni debakl na Zelengori, Kalabić je neprekidno bio uz Dražu Mihailovića i bespogovorno, izvršavao sva njegova naređenja.

Pred sam kraj rata Nikola Kalabić kao i mnogi drugi pripadnici JVUO pokušavali su da se sakriju u zabačenim delovima zemlje i da tamo sačekaju pokušaj bune protiv komunističke vlasti.

OZNA je krenula sa širokim planom likvidacije bivših pripadnika JVUO i ostalih vojnih organizacija van teritoriji Jugoslavije. Tako su uspeli svoje agente da ubace u mrežu podrške Nikole Kalabića, i da ga u tajnoj operaciji 5. decembra 1945. godine uhapse.

Sudbina Nikole Kalabića do danas nije rasvetljena dok doneta sudska presuda i utvrđen datum pogibije 19. januar 1946. godine. Valjevski Osnovni sud zvanično je proglasio mrtvim Nikolu Kalabića, komandanta Gorske garde Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini tokom Drugog svetskog rata.

Informer

Pored toga što je ozvaničio Kalabićevu smrt 65 godina posle njegove pogibije, sud je prihvatio i argument da je Kalabić ubijen dva meseca pre hvatanja Draže Mihailovića, čime je doveo u pitanje dugo važeću verziju da je nekadašnji geometar iz Valjeva izdao svog komandanta Ozni.

Tom sudskom rešenju, na osnovu zahteva Kalabićevih potomaka, prethodio je oglas valjevskog suda u Službenim glasniku, u postupku proglašenja nestale osobe umrlom, u kojem je stajao poziv svima koji nešto znaju o životu ili smrti Nikole Kalabića da se jave u roku od mesec dana.

Kako se niko nije javio, osporio ili dopunio svedočenje prote Mijaila Danilovića, Osnovni sud je 2011. konstatovao da postoje zakonski uslovi da Nikolu Kalabića zvanično proglasi mrtvim.

Prema protinom svedočenju, komandant Gorske garde ubijen je 20. januara 1946. godine u jednoj pećini u kanjonu reke Gradac u blizini Valjeva, gde se krio sa grupom svojih najvernijih sledbenika. Toga dana, stoji u svedočenju Danilovića, otkrila ga je i opkolila grupa pripadnika Ozne.

Informer

U pokušaju da se probije kroz njihov obruč pokošen je rafalom. Dok su se iznenađeni Oznaši nadvili nad Kalabićem i sami ne verujući koga su ubili, njegovi pratioci su se razbežali.

Zapravo, tačan datum Kalabićeve smrti niti mesto njegove sahrane nisu poznat. Pominju se 13, 19. i 20. januar. U zvaničnim arhivama nema nekakvih podataka o njegovoj sudbini; na temelju svedočanstava iz druge ruke se špekuliše kako je bio "diskretno" likvidiran "mesec-dva posle Draže".

1980-ih, pogotovo nakon emitovanja TV-serije "Poslednji čin", pojavile su se glasine o tome da mu je ipak pošteđen život te da je živeo još dvadeset godina pod novim identitom, bilo u inostranstvu, bilo u samoj Jugoslaviji. Navodilo se da je 1960-ih poginuo u saobraćajnoj nesreći, odnosno da je ubijen u kafanskoj tuči kada se napio i otkrio svoj identitet.

Dvojica odbeglih kasnije se priključila Kopaoničkom četničkom odredu u kojem je bio i prota Mijailo Danilović. Sudsko rešenje da je zvanično mrtav na takav način sa suzama u očima dočekali su potomci Nikole Kalabića u Valjevu.

Prihvaćena verzija da je najodaniji saradnik Draže Mihailovića ubijen pre nego što je mogao da ga izda i učestvuje u njegovom hvatanju, kako tvrdi istorija koju su pisali komunistički pobednici, došla im je kao veliko olakšanje.

- Moja baba Borka je uvek govorila da će umreti sa dva najveća bola, zbog smrti svog maloletnog sina kojeg su streljali komunisti i zbog navodne Nikoline izdaje Draže u zamenu za njegov život. Uvek je govorila da je Nikola dao zakletvu i da nije izdao Dražu. Na ovaj način sa njegovog imena je skinuta ljaga koju su decenijama Ozna i Udba plasirale - izjavila je Vesna Kalabić.

Informer

Čuveni beogradski advokat Toma Fila otkrio je nedavno porodičnu priču koja govori o poslednjim danima Nikole Kalabića. Igrom slučaja, priču o Kalabiću ispričao mu je vozač njegovog oca, čovek po imenu Josif.

- Josif je po zanimanju bio vozač, a u Ozni nikada nije dogurao više od stražara. Kada je otišao u penziju, bio je vozač moga oca, a kraće vreme je vozio i mene. Pokazao mi je zgradu u Kosovskoj ulici, iza Skupštine, zgradu koja se nalazi odmah do današnjeg kafića "Ajs bar". Na poslednjem spratu su bile garsonjere koje su izdavane pre rata. To je Ozna držala i Josif je bio određen da spava sa Kalabićem. I Kalabić je svako jutro dobijao sledovanje - čuturu rakije i hranu - ispričao je tada Fila i dodao: 

- Josif mu je, tako mi je pričao, dodavao još jednu čuturu za hranu, jer je voleo mnogo da jede, a Kalabić je voleo da pije. Rekao mi je da ga je Kalabić jedno jutro pitao: "Je li, Josife, hoće li ovi da održe reč?", Josif je već tada znao da neće, ali nije hteo da mu kaže. Proveo je s njim dugo vremena, možda i dve godine, ali to ne znam precizno. Kada je uhvaćen Draža i kada je osuđen, jednog jutra došao je policajac i dao zadatak Josifu da ode u Beč i preuzme neke kamione koje naša država dobija kao pomoć. Pomislili su da su se možda zbližili i hteli su da ga udalje. Kada se Josif vratio, više nikada nije video Kalabića.