Foto: facebook
Društvo
Možda ga i znate! Najneobičniji Sremac koji zasmejava, tera suze na oči i pogađa u dušu!
To su priče o običnim ljudima iz njegovog mesta, piše o dogodovštinama sa članovima najbliže porodice, kumovima, prijateljima, meštanima, ali i o događajima u Sremu, o kojima je slušao nekad.
- Pamtio sam događaje, ljude i običaje sakupljao i čuvao pretvrarajući sve u slike kojim sam "slikao" moj Srem. Duša Srema je žena crne kose, očiju svetlih koja hoda poljima sremskim bosa po zemlji crnici i ovoj našoj ravnici. Lepa žena bele haljine dok hoda kroz zeleno zlatna sremačka polja – kaže za "Informer" Boris Miljković i dodaje da mu se čini da ta duša pati za onim vremenima "gde konji njivu oru i gde petao budi zoru".
Informer
Međutim, ono što ga razlikuje od drugih, pored pitkih rečenica koje teku kao reka u njegovim pričama, ogleda se u tome da je do sada, uz skoro hiljadu postova koje je objavio na svom profilu, išla molba da njegovi pratioci učestvuju u humanitarnim akcijama za bolesnu decu.
Ili uplatama ili jednostavnim deljenjem priča i apela.
Takođe, kaže da je honorare od različitih vojvođanskih novina i portala "naplaćivao" tako što je tražio da uz svaku njegovu priču ide po jedan apel za pomoć bolesnoj deci.
- Neopisivo je koliko je teško kad neko od tih dečaka ili devojčica premine. Majka i tetka mališana Stefana Subotića su mi čak zahvalile što sam govorio nad njegovom rakom, a taj dečak je uspeo da se izleči od bolesti za koju smo skupljali pomoć, ali je preminuo od nečeg drugog. Umirem s tom decom i tim ljudima i znam u takvim slučajevima danima da plačem – tužnim glasom pripoveda naš sagovorik.
Informer
On kaže da kad piše, ne skriva kad je sretan, a kada tužan.
- Ta deca su od mene napravila pisca i sada pišem za tu decu, i ne nameravam da iz toga izađem. Imao sam dosta teških trenutaka i tragedija u životu, pored ostalog, dosta mlad sam imao infakt, tako da znam šta znači boriti se u životu i za život – kaže Miljković.
Svoje sremačke priče nedavno je ukoričio, tiraž knjige je prodat, a sav novac, 97.000 dinara, prikupljen od prodaje knjige i dobrotvornih priloga na promociji, iste večeri je uručen majci za lečenje trogodišnjeg Mihajla Šnjegovića iz Bačinaca.
- Imam jedno pravilo i to svi znaju. Nikad ne uzimam novac, nego ljude upućujem da uplate na objavljeni račun ili lično odnesu porodici – ističe Boris Miljković.
Tu, oko nas, postoje ljudi kao Boris, koji delom dokazuju da možda živimo u vremenu svega veštačkog, ali da je dobra duša ono što nam je prirodom ili Bogom dano i da je sačuvana kod mnogih u Srbiji.
Za prijatelje iz Krajine, BiH...
- Srem sam približio onima koji su došli u ovaj deo Vojvodine i uglavnom imam veliku podršku od tih ljudi koji su proterani iz Krajine, BiH i drugih delova bivše nam države. Podsećaju ih neki delovi u mojim pičama na situacije koje su imali tamo, u svojim krajevima. Napisao sam za njih i "Krvave drumove", priču o tim nesrećnim kolonama za vreme hrvatske akcije "Oluja"- kaže
Boris.
Naš izbor: I mi smo bili deca...
Ovi klinci danas? Jbt kada sam bio mali leti kad obučem šorc izgledam ko poteznu pešadijsku minu da sam okinuo metar od sebe. Sav izranjavan. Na ušivanje me baba vodila samo kad pljuvačkom(njenom) i prstima ne uspe da mi spoji kožu. Jednom je htela koleno da mi ušije iglom kaže samo jedan šav. Pobego sam tako na Dunav i nisam došao do mraka. Jebo je šav da je jebo. Prst mali mi polomila kada me tukla četkom za krečenje.
A i ona fora kada kočiš '' poni' 'bicikl prednjom nogom gurneš kod prednje gume. Ako promašiš dvojica te dižu ako si na travi pao, a ako si na betonu niko ti ne prilazi od dece. Samo ih čuješ kako nešto šapuću dok ti urličeš ko magare. Ponekad mi se činilo kao da ćemo baciti tog što se dere. Greota da se ne muči.
Kad idemo u štetu u neki voćnjak uvek idemo da zovemo onog najsmotanijeg, najsporijeg da ne kažem i najglupavijeg. On sav srećan bude, došli drugari po njega. A on u stvari bio mamac ako nas povija neko da njega uhvate.
U školi, sećam se, učiteljica nas pičila sve glavom o tablu. Mislim da si u to vreme otišao u socijalno da se žališ i tamo bi dobio batina. Vršnjačkog nasilja nije bilo. Znao se red. Debeli brane i idu u živi zid u fudbalu. Onaj najjači samo on tuče ostalu decu u razredu. Kakvo nasilje - red se znao. I kad pljunemo jedni druge niko nije reagovao. A nemoj kasti: Dobar dan komšiluku. Onda te po kući vijaju svi i govore ' ti da nas brukaš'' udri ko te dovati.
Jelo je po pravilu uvek moralo da ti se sviđa i da ručaš morao si inače batina! Na rakiju se nekako i navikneš kada ti sipaju na krvava kolena. Mada obrazi budu crveniji jel su te u međuvremenu šamarali što si pao. Kažem rakija!!! A ako su deda i komšija popili rakiju e onda ide tatin '' brion'' posle brijanja. Tad se dereš ko da te ne daj Bože štroje. I tu usput šamar što se dereš. Dečija prava su se uglavnom poštovala.
Bilo je samo jedno i osnovno, a to je da slušaš starije bez pogovora. Ostala prava ti niko nije ni pominjao, a nisi ih ni tražio. Jer u svako tvom '' traženju '' nečega bila je potrebna distanca jer ako tražiš na blizu može i šamar da pukne. Hrabrost je bila kada vikneš babi, mami, tetki '' neću sad kući '' one ti samo pokažiu doćeš ti. A druga deca te gledaju kao heroja koji kada ide kući kao da ide na front. Posle to '' neću kući '' bude nemoj molim te neću više nikad. A ona piči ni ne sluša i viče '' opet ti neću ''. Onda vičeš oću ono seva po tebi i dalje.
Znam samo da i kada oplaviš prst od čekića prvo te tuku što si bezveze trošio eksere, a onda zbog čekića jer ga nisi vratio na mesto. A nokat što je plav i otpašće bilo je '' ne deri se sam si tražio kirije. I tako gledam ovu decu ne znaju ni da se obraduju danas. Pa jbt mi smo se radovali i kad nekom umre baba, deda pa nosiš venac i dobiješ peškir....
Boris Miljković