Vožnja kod slepog šofera! Primer ljubavi i prijateljstva koji svaki taksista treba da zna

U redu, ako ćemo pravo, Boža Tvrdišić je na početku trebalo da bude bravar. Imao je par razreda gimnazije, izučen zanat, ženu, dvoje dece i jedan sasvim prosečan život malog, radnog čoveka u Beogradu u prvim decenijama 20. veka. 

Međutim, Boža je želeo više... Još od trenutka kada je video kako ulicama prestonice klopara prvi automobil, sanjao je zvuk motora, škripu guma i život posvećen vožnji i tim čudnim mašinama koje su, uz puno buke i tandrkanja, stigle u živote ljudi da ih prevoze od tačke A do tačke B brže nego što je iko u prošlosti mogao i da zamisli. 

I tako je Boža rešio da zgrabi svoj san. Čim se ukazala prilika položio je vozački ispit i postao jedan od prvih taksista u Beogradu. Reklo bi se da je u tome bio prilično uspešan. Dosta je radio i solidno zarađivao, a ljudima je bio simpatičan koliko zbog toga što je bio tačan i pouzdan šofer, toliko i zbog toga što su svi znali koliko je voleo svoj automobil i uživao u vožnji.   

Godine su prolazile. Boža je stekao ugled u čitavom gradu, a osim mušterija, poštovale su ga i kolege. Zato i ne čudi što je upravo on, dvadesetih godina prošlog veka, postao jedan od osnivača prvog Udruženja šofera u Beogradu.

Informer

A onda je sudbina rešila da se surovo poigra sa junakom ove priče…

Sve se može kad se taksisti slože

Jednog dana, Boži je pozlilo. Doktori su ga pregledali i uskoro je stigla strašna dijagnoza – tumor na mozgu.

Bolest je bila teška, lečenje je zahtevalo mnogo novca, a jedina nada za život bila je operacija u inostranstvu koju Boža nije mogao sebi da priušti.

Ipak, u tom najstrašnijem trenutku, pokazalo se šta znači imati dobre prijatelje i kolege. Jer, upravo su beogradski taksisti bili ti koji su spasli Božin život – skupili su novac i poslali ga na operaciju.

O ovom slučaju pisala je i onovremena štampa.

- Udruženje šofera nije žalilo novca i u nekoliko mahova je sa većim sumama slalo svoga člana Tvrdišića u Beč gde su otklonjene sve dalje opasnosti – izveštava „Vreme“ iz 1933. godine.

Operacija je uspela, ali je Boža ostao potpuno slep. Bio je živ, ali su njegovi dani za volanom bili zauvek završeni.

Informer

"Kod slepog šofera"

Boža Tvrdišić nije bio čovek koji bi prosio ili molio za pomoć. Ipak, nakon što se oporavio od bolesti pred njim se našla jedna nova, nerešiva dilema – kako da zaradi za život i prehrani porodicu kada više ne može da vozi?

Nesrećni čovek nije planirao da se preda. Umesto toga, došao je na ideju da počne da prodaje benzin i tako, makar posredno, ostane u dodiru sa automobilima koje je toliko voleo. Naravno, opet je mogao da računa na pomoć i podršku kolega. 

- Kupio je benzin-pumpu od braće Novosela, ovdašnjih trgovaca koji su mu izašli u susret i dali na povoljnu otplatu, a za sve dalje pobrinulo se opet Udruženje šofera - beleži stara štampa. 

I tako je Boža, uvek doteran i elegantno obučen – u čistom i opeglanom odelu i sa šeširom na glavi, postao zaštitno lice beogradskih benzinskih pumpi. Svoju „radnju“ pozicionirao je na uglu ulica Kralja Aleksandra i Dečanske (preko puta današnjeg Trga Nikole Pašića gde se i inače nalazio najveći broj prvih prodavaca benzina u prestonici) i nazvao je, pomalo prkosno, „Kod slepog šofera“. 

Još jednom pokazujući koliko je humanost i solidarnost važna, Božine kolege učinile su ostalo. Glas o njemu pronele su čitavim Beogradom, pa su vlasnici automobila namerski počeli da dolaze baš kod Bože kako bi natočili benzin i tako mu pomogli da časno i pošteno zaradi za život. 

A pogađate, glavne i najredovnije mušterije bile su – taksisti. 

Pionir jedne čitave industrije

Osim što je postao simbol zajedništva i sloge, najpoznatiji točilac benzina u domaću istoriju se upisao i kao čovek koji je imao jednu od prvih benzinskih pumpi u Beogradu. Rad na njoj bio je dug i naporan, ali je i predstavljao progres koji su u Srbiju doneli upravo ljudi kao što je bio Bože Tvrdišića.

Jer, zahvaljujući njemu i njegovim kolegama postalo je lakše nabaviti benzin, na radost vlasnika automobila kojih je iz godine u godinu bilo sve više. Nakon Beograda, pumpe su počele da se postavljaju i po drugim gradovima širom zemlje, a nakon Drugog svetskog rata ova industrija doživela je pravu ekspanziju. 

Šta je posle bilo sa Božom Tvrdišićem? Dokle je radio kao točilac i da li je dočekao penziju i mirne dane? Prestonička sećanja to ne beleže. Sa druge strane, istorija biznisa čiji je Boža bio jedan od začetnika, mnogo je bolje dokumentovana.