Rusi i Srbi zajedno branili Krajinu! Bitka u kojoj su bratski narodi krvarili za slobodu

Želja ustanika iz Negotinske krajine, koji su živeli pod stalnim pritiskom janičara iz Vidinskog pašaluka, podudarala se sa ciljevima Karađorđa i ostalih ustaničkih vođa. Naime, Krajina je predstavljala most preko koga je mogla da se uspostavi veza i saradnja sa Rusima. Zato je Karađorđe poslao manju grupu ustanika iz Krajine, na čelu sa Hajduk Veljkom, sa pismenim odobrenjem da dižu bunu i narod protiv Turaka i da se pripremi teren za uspešno pružanje otpora Turcima, ali i za očekivani susret sa Rusima. 

Početak bitke

Karađorđe je, nakon saznanja da su počele ruske operacije u Gornjoj Vlaškoj, uputio ustaničkog vođu Milenka Stojkovića sa 3.000 vojnika u Krajinu da stupi u kontakt sa Rusima.

Došavši do Štubika Milenko Stojković je počeo sa izgradnjom dobro utvrđenih šančeva na brdu Nerezini. Pošto je vidinski Mula-paša saznao da u Krajinu dolazi ustanička vojska krenuo je sa 8.000 vojnika na Milenka Stojkovića kako bi ga što pre proterao iz Krajine.

Informer

Po naređenju Mula-paše, Gušanac Alija se sa vojskom utvrdio na Malajnici i od 25. aprila 1807. godine svakodnevno su se vodile bitke između Srba i Turaka. Za to vreme ruski general Isaijev je došao do Dunava sa 1.000 vojnika i dva topa, ali nije prešao na područje Srbije. Milenko Stojković je ocenio težinu svoje situacije i uputio pismo Karađorđu tražeći hitnu pomoć, a istovremeno ga je i obavestio o tome da nije uspeo pokušaj da dođe u vezu sa Rusima.

Hitno reagovanje Karađorđa

Karađorđe je bio prilično uznemiren ovim vestima i naredio je srpskim vojvodama Petru Jokiću iz Užica, Stanoju Glavašu i Vulici Vulićeviću da krenu u pomoć Milenku u Štubik. Njih su u Poreču sačekali Hajduk Veljko, Petar Dobrnjac i Petar Džoda. U Poreču je ustanička vojska tada brojala oko 5.000 boraca i 24. maja je krenula prema Štubiku.

Informer

Mesec dana se vodila teška i neravnopravana borba. Milenko je bio opkoljen, a Mula-paši je stigla pomoć od Gušanac-Alije. Opkoljeni ustanici su se hrabro borili i odolevali bombardovanju turskih topova, kao i masovnim jurišima Turaka na bedeme i šančeve. Ustanicima je ponestajalo hrane i vode.

Dolazak vožda u blizinu Štubika, imajući u vidu legendarna kazivanja o njemu i njegovoj hrabrosti i junaštvu, moral branioca istočnih granica naglo je poratsao. Dodatnu moralnu snagu ustanicima su dale vesti da se ruske jedinice nalaze na granici Srbije. Karađorđe je 25. maja 1807. godine napao tursku vojsku i borba se vodila 24 časa. Napadnuta su utvrđenja Gušanac-Alije i Deli-Kadrije koji su ipak uspeli da odbiju napad. Pošto nije u prvom napadu uspeo da pokori Turke, Karađorđe je počeo da gradi utvrđenje severno od Nerezine na uzvišenju koje se i danas zove „Karađorđeva glavica“.

Rusi pristižu u pomoć

Kada su Rusi stigli među Srbe koji su ih dočekali paradno, bilo je tu grljenja i ljubljenja kao da su to dva brata bila izgubljena pa se tek tu videla i poznala.

General Isajev je u Štubik je stigao 18. juna. Te večeri su Karađorđe i Isajev imali sastanak gde su se dogovorili i napravili plan borbe prema kome je Milenko Stojković sa 1.200 Braničevaca i Vulica Vilićević sa 600 Smederevaca izvršio opkoljavanje Mula-pašinih šančeva. U zoru 19. juna srpska i ruska vojska su otpočele juriš na Mula-pašine šančeve, da bi se te večeri prva zajednička borba Srba i Rusa završila velikom pobedom.

Informer

Mula-paša je jedva spasao glavu pobegavši sa bojnog polja, kao i Deli-Kadrija i Gušanac-Alija. Turci su, što u šančevima, što izvan njih, ostavili oko 1.500 poginulih i više hiljada ranjenih. Gubici Srba i Rusa su bili: oko 200 Srba i 130 Rusa. Bitka na Štubiku 19. juna osvetila je zajednicu i bratstvo između Srba i Rusa i prvi put se prolila ruska krv u borbi srpskog naroda za slobodu i nezavisnost u Prvom srpskom ustanku.