SAD MOGU DA TI PUCAM U GLAVU!? Šta se desilo kada je Arkan pobesneo i kako su na pokojnog Kalezića repetirali oružje?

- Ja nikad u životu nisam imao 50.000 maraka. Bilo je mogućnosti da ih imam ali nisam hteo da pristanem da određene uslove. Poznavao sam ljude od predsednika do kriminalaca. Sa mnogo više pijeteta bih govorio o nekim kriminalcima nego o političarima. Oni su se prema meni odnosili sa poštovanjem. Ja se nisam grebao o njih. Nisam ih se plašio. Ja se nisam plašio nikog. Moj strah je nestao kada sam otišao od oca. Ja sam se njega bojao. Kad sam otišao od oca, strah je ostao tamo. Moja pokojna supruga je bila prijateljica sa Arkanovom prvom ženom Natalijom koje se on bojao više nego od sve policije ovoga sveta. Bojao se više Natalije nego bilo čega drugog. Sećam se kocka i gubi 100-200 hiljada maraka. Željko prekine da igra da bi otišao da okupa Voju i Nikolu i da ih stavi u krevet i onda se vrati da kocka. Sad vidite vi šta je žena - rekao je tada Kalezić u intervjuu za Balkan info.

Pričao je tada da mu je žao što nekih od tih ljudi koji su bili sa one strane zakona više nema. Mnogi od njih su, kako je pričao, samo poslužili službi i kad više nisu trebali oni su ih uklonili.

- Jedini put kad sam sam imao problem sa Željkom one godine kada je Obilić bio prvak. E sad da li je Obilić bio ili nije bio najbolji u Jugoslaviji… U svakom slučaju bio je prvak. Ja sam sećam zove me on, a inače me je zvao viteže, i kaže – hoćeš li ti viteže otpevati neku pesmu na ovoj proslavi. Hoću. Dođem ja i zamisli koju mi je pesmu tražio – Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. Reko, ja tu pesmu ne pevam. Pita on mene da li znam pesmu, rekoh da znam ali da neću da je pevam. Evo ima tu drugih mojih kolega pa mogu oni. Ja nisam mogao da prihvatim da pevam tu utopiju. Ej oni nas pobiše, uništiše nas a ja da pevam – ne može nam niko ništa. Video sam tada u njemu da mu je proradila ona njegova nekontrolisana krv koja mu je udarila u glavu. Kaže on meni – pa znaš li ti šta radiš, ja sam u stanju da ti pucam u glavu. Znam, rekoh mu, ali znam i da nećeš. Ali nisam se pojavljivao posle jedno dva meseca. Kada smo se sreli posle toga bilo je sve u redu - pričao je Kalezić.

Ljuba Zemunac je, prisetio se tada Kalezić, jednom vozio 300 kilometara samo da bi čuo jednu njegovu pesmu.

- Rekao mi je da je vozio 300 kilometara da bi došao da mu ja otpevam pesmu ‘Smiri se srce smiri’. Rekao mi je da od pištolja i noža ima odbranu ali da od te moje pesme nema - pričao je Kalezić.

A onda se setio i jednog incidenta u Beču kada je jedan mladić izvadio pištolj u nameri da puca u Gišku.

- Sećam se pevam ja u jednom poznatom lokalu u Beču. Levo sedi 300 ljudi, desno isto toliko. Ja u sredni sa muzikom. A ispred mene sedi Giška, Baja Sekulić, cela ta ekipa. Čujem ja u jednom trenutku gazdu kako kaže da stane muzika. Pogledam ja šta je, a jedan mladić izvadio pištolj i hoće da puca na Gišku. Čujem ja Gišku koji kaže svojima – nemojte da je neko prvi opalio metak. A ispod stola već njegovi repetirali heklere. Kažem sebi e Kaleziću sad nema više spasa. Nemam kud. Jedino da se malo sklonim iza pojačala. E a onda se oglasio gazda lokala, pošteni jedan Turčin. Obratio se ovom momku što drži pištolj i kaže – ne možeš tu u mojoj kući ni u koga da pucaš. Prvo moraš da ubiješ mene a ti za to nemaš mu*a. Ne možeš ni u koga da pucaš kako god da se taj zvao, i svejedno da li se krsti ili klanja. I taj čovek rizikuje glavu da bi odbranio svoje goste. Ovaj se pokupi i ode - pričao je tada Kalezić i dodao:

- Od tada je prošlo 30 godina. E pazite sad, odem ja skoro sa suprugom u Istanbul na pet skener. I obiđemo i Aja Sofiju, to čudo od zdanja. Ispred nje sam supruzi otpevao i jednu pesmu. I zovu me iz hotela kažu imam gosta. Dođem, a tamo me čeka onaj Turčin o kome sam vam pričao. On inače živi tamo gde su ona sva letovališta. Došao je avionom samo da bi me pozdravio, da bi bio dva sata sa mnom...