Nisam ja heroj, to je moja Nađa! Čačanka Tatjana Nicović usvojila napušteno "dete leptira"

Nije izdržala, srce joj se slomilo na komade jer je saznala da to dete, malu Nađu ne želi niko! Pored svoje troje dece, odlučila je da malenoj devojčici obezbedi topao dom i ljubav.

Danas, nakon tri godine od preuzimanja brige o Nađi, Tatjana za Informer emotivnim rečima započinje svoju i Nađinu priču.

- Slučajno sam pročitala jednu objavu na Fejsbuku koju je napisala glavna sestra sa odeljenja dečje hirurgije gde je Nađa bila smeštena. Bilo mi je tako žao kada sam to pročitala i istog trenutka sam odlučila da to dete prihvatim ja, ako je već neće niko. Ali nisam ja heroj, Nađa je - priča nam Tatjana i dodaje:

- Mislila sam da će put do Nađe biti mnogo lakši, ali je realnost bila potpuno drugačija. Morala sam da idem na obuke za hranitelja. Nakon nekoliko meseci ona je došla kod nas.

Informer

Dirljiv susret

Prvi momenat sa Nađom opisala je u nekoliko reči.

- Ona je imala 15 meseci kada je došla kod mene. Prvi put kada sam je videla sedela je u dupku i pogledala me je, a potom skrenula pogled na drugu stranu jer sam joj bila nepoznata. I danas radi to isto - prepričava nam njihov susret hrabra Tatjana.

Kako kaže, znala je da Nađina bolest podrazumeva veliku žrtvu, ali je odlučila da je prihvati uprkos svemu i omogući joj ono što svako dete zaslužuje, a to je bezgranična ljubav.

- Ona je sve vreme bila u bolnici, niko je nije želeo, čak ni institucije. Doveli smo je u kuću koju smo pre toga prilagodili njenim potrebama. Ona nije znala ko smo mi, ali je imala taj neki osmeh. Sećam se kako se smejala kada je gledala u drvo, kako se lišće pomera... Potom smo je odveli kod moje mame, gde je prvi put videla psa. Sve vreme se smejala. Tada sam, ali i pre toga znala da radim pravu stvar jer to dete nas nije poznavalo, a imalo je osmeh kada je sa nama - priča nam ova velika žena.

Informer

Tatjanina deca obožavaju Nađu, a i ona njih. Njene unuke naziva braćom i sestrom, jer su sličnih godina, a jedna rečenica će posebno ostati upamćena.

Nađa ne hoda, ali je jednom rekla kako mora mnogo da jede da bi prohodala i porasla.
Tatjani najteže pada to što je Nađa u takvim bolovima, zbog kojih plače i muči se.

- Sve je boli, na svaki dodir kod previjanja ona reaguje, veoma je sve to žalosno. Trudim se da pred njom ne pokazujem sažaljenje, da je uvek bodrim i govorim joj da mora da bude jaka.

Praznične želje

Pitali smo Tatjanu koje su Nađine želje za Novu godinu i Božić, a odgovor nas je šokirao.

- Ona zaista ima sve, imamo igračaka za izvoz... Želela je peglu i dasku za peglanje. Naravno, dobila je, a nije ih ni pipnula. Ali ima jednu omiljenu "igračku". Ona spava i svuda ide sa malim špricem, to joj je omiljena igračka i bez njega nigde ne mrda - priča nam kroz osmeh Tatjana, koja je od grada Čačka dobila mnoštvo nagrada za svoju humanost.

Informer

Nažalost, iako je Naša našla svoj dom, njena bolest stalno napreduje. Kako Tanja kaže, čini se da je svakog dana njeno stanje sve gore.

- Ima nekih dana kad bude boljitka što se tiče rana. Bude malo bolje, pa se opet otvaraju. Eto, to je takva bolest gde je koža veoma osetljiva i pri bilo kakvom trenju ili nekom jačem dodiru prave se plikovi i posle toga se otvaraju rane kao kod opekotina - objašnjava naša sagovornica.