Naš zadatak je da pomognemo deci! Evo šta je učinjeno da se tragični događaji iz maja ne ponove!

Saopštenje radne grupe prenosimo u celosti:

Radna grupa za mentalno zdravlje i sigurnost mladih osnovana je 12.maja 2023. nakon masovnih ubistava od 3. i 4.maja. Zadatak Radne grupe je da: pripremi Predlog programa podrške mentalnom zdravlju i sigurnosti dece i mladih, sa posebnim akcentom na uspostavljanje multisektorske saradnje koja bi obuhvatila obrazovne ustanove, zdravstvene ustanove i druge organizacije koje se bave ili imaju uticaja na mentalno zdravlje dece i mladih; da koordinira mere i aktivnosti podrške mentalnom zdravlju i sigurnosti dece i mladih; kao i da koordinira sprovođenje i merenje efekata tih mera i aktivnosti.

Podaci i brojke govore u prilog tome da je u okviru Radne grupe jako mnogo urađeno na pokušajima saniranja i prevencije posledica tragičnih događaja, iako se stiče utisak kako u delu javnosti, tako i među profesionalcima, da to nije dovoljno ili čak da ništa nije urađeno da je nešto propušteno, kao i da nije obezbeđena adekvatna pomoć. Pokušajima razumevanja ovog iskustva stručnjaci su se bavili i na supervizijama – ukupno su održane 73 supervizije pomagača i osam supervizija supervizora, kao i na konsultacijama sa međunarodnim stručnjacima iz ove oblasti.

REZIME I ZAKLJUČCI (osam meseci kasnije)

1. U prvim danima, nedeljama i mesecima posledice traumatskog iskustva koje je neposredno i posredno pogodilo pojedince, porodice, grupe, institucije i celu zajednicu – šire se u vidu koncentričnih krugova i ispoljavaju na različite načine. Posle izvesnog vremena, kod većine, spontano ili uz stručnu pomoć, intenzitet ovih manifestacija se smanjuje i ustupa mesto tugovanju. Kod manjeg broja pojedinaca teškoće traju duže i ispoljavaju se u vidu Posttraumatskog stresnog sindroma.

2. Tugovanje kao sledeća faza nastaje sa emocionalnom spoznajom da su gubici koji su se desili trajni. To je bolan proces odvajanja od izgubljenih osoba i ima svoje faze, koje su tradicionalno obeležene pomenima – četrdesetodnevnim, šestomesečnim, godišnjim… Najteži i najtragičniji oblik tugovanja je tugovanje za izgubljenom decom, koji traje mnogo duže. Tugovanje je u velikoj meri samoisceljujući proces tokom kojeg se osećaj gubitka ne smanjuje, ali život počinje da raste oko toga. Na kraju, tugovanje pomaže da se sačuvaju sećanje i ljubav prema onima kojih više nema. Na kolektivnom nivou, memorijalni centri otelotvoruju zajedničku tugu i sećanje za sve članove zajednice u sadašnjosti, kao i za generacije koje dolaze.

3. Školama, kao institucijama koje su u tragičnim događajima iz maja 2023. bile direktno pogođene traumom neophodna je pomoć i podrška da ponovo uspostave svoje osnovne funkcije – da postanu mesta sigurnosti, učenja, vaspitavanja i druženja sa vršnjacima. Naša procena je da se proces oporavka pogođenih škola razvija u dobrom pravcu. U društvu su se desile očekivane podele i polarizacija, ali je važno da radimo na razvoju saosećanja, solidarnosti i prevenciji u kojoj svako i svaki sistem ima svoju ulogu (ne samo struka).

4. Iako su postignuti određeni napretci, put ka potpunom oporavku je dug i zahteva posvećenost, strpljenje i saradnju mnogo većeg broja aktera u društvu. Pozivamo javnost da nas podrži i da se razume delikatnost vremena u kojem se nalazimo, u nadi da makar oko pitanja mentalnog zdravlja možemo da pokažemo kapacitet i širinu za postizanje nekolicine zajedničih ciljeva, od kojih je jedan ključan: da se našem društvu više nikad ne ponovi 3. i 4. maj 2023 godine.

– Od maja meseca podrška i pomoć je ponuđena svim direktno pogođenim školama (ukupno 11 škola) od kojih se nisu sve izjasnile da im je potrebna dodatna pomoć. Neposredna podrška zaposlenima u OOŠ „Vladislav Ribnikar“ se pruža od maja meseca kroz različite radionice i grupe.

– Psihosocijalno savetovalište osnovano je u Omladinskom pozorištu „Dadov“ od kraja maja meseca, a od septembra meseca se nalazi u Dečjem kulturnom centru Beograd. Pored individualne podrške, uspostavljena je i grupna podrška u svim razredima gde je postojalo interesovanje više od troje roditelja i đaka.

– Pružanje psihosocijalne podrške je organizovano i u Lazarevcu i Kačarevu na poziv škola zbog kriznih događaja u školama. Tokom trajanja letnjeg raspusta pomoć se kontinuirano pružala u Beogradu, Pančevu, Lazarevcu, Mladenovcu, Smederevu i Malom Orašju, van škole u zajednici. Od jeseni pomoć se kontinuirano pruža i u školi u Duboni i Malom Orašju. Ukupan broj svih korisnika psihosocijalne podrške zaključno s decembrom je 1397.

– Od septembra meseca započete su aktivnosti u DKCB za roditelje, „Razgovor sa roditeljima“ je koncipiran kao otvorena psihoedukativna grupa kroz koje je obrađeno 10 tema u periodu od četiri meseca a kojoj je prisustvovalo 201 roditelja.

– U septembru mesecu, Održane su 4 tribine na temu „Povratak u školu-izazovi i dileme“ u Beogradu, Mladenovcu, Smederevu i Duboni a na kojima je prisustvovalo više od 160 ljudi.

– U pet škola u Beogradu i sedam škola u opštini Mladenovac i Smederevo sproveden je polu-struktuirani intervju za procenu stanja traumatizma, ukupan odziv je bio 261 đaka.
– Pripremljene su i u procesu štampanja tri publikacije: „Mentalno zdravlje učenika-zašto je važno, kako prepoznati probleme i kako reagovati“ namenjeno nastavnicima i školskom osoblju po pitanju ranog prepoznavanja znakova i intervencija koje se mogu uraditi u okviru škole; „Prva psihološka pomoć“- materijal za sve koji su uključeni u postupke prve psihološke pomoći, pogotovo onima koji rade s decom i mladima nakon kriznog događaja: „Veštine za psihološki oporavak“- publikacija namenjena stručnjacima, pedagoško-psihološkim službama škole kao i drugima uključenim u postupak pomoći oporavka nakon traumatskog događaja.

– U februaru mesecu 2024. realizovaće se obuka „Unapređenje kompetencija zaposlenih u sistemu obrazovanja u oblasti zaštite mentalnog zdravlja“ u kojem će učestvovati prosvetni savetnici i savetnici spoljnih saradnika zaposleni u školskim upravama kako bi bili obučeni za buduće trenere koji će dalje sprovoditi obuke po školama.

– Tokom leta napisan je predlog „Protokola o postupanju u kriznim situacijama“ koji će (nakon usvajanja) predstavljati osnov za odgovor države na buduće krizne situacije.

– Uspostavljena je profesionalna saradnja sa stručnjacima iz Norveške i Amerike koji su pored redovnih online konsultacija dva puta do sada boravili u Beograd. U oktobru je u saradnji sa međunarodnim ekspertima i UNICEFom održan stručni skup na temu „Trauma kod dece i mladih“ kojem je prisustvovalo 73 učesnika (psiholozi, psihijatri, lekari, socijalni radnici).

– Preuzeti su prvi koraci da se u tekućoj godini realizuje nacionalno istraživanje na temu „Studija prevalencije psihijatrijskih poremećaja kod dece i adolescenata u Republici Srbiji“ kako bi po prvi put imali presek mentalnog stanja dece i mladih u Srbiji i shodno rezultatima izneli određene sistemske preporuke.

Događaji iz maja prethodne godine predstavljaju traumatska iskustva ne samo za decu i roditelje već i za celo društvo. Traumatska iskustva koja su zaista bez presedana. Do te mere izvan okvira očekivanog, da ih čak ni zakonodavac nije predvideo. U psihološkom smislu, za većinu ljudi ubistva u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni teža su od poplava i potresa jer je katastrofa koju je napravio čovek, a ne priroda; teža od bombardovanja i ratova na tuđoj teritoriji jer je to uradio neko ko je bio deo naše zajednice i deo odeljenja. To što su ubijena deca i mladi čini da je ovo za mnoge ljude u psihološkom smislu teže od ranijih masovnih ubistava poput onoga u Velikoj Ivanči iako i sa ljudske i stručne strane ne postoji razlika. Posledice događaja su dugotrajne i poput koncentričnih krugova zahvataju širu društvenu zajednicu, a iskustva (iz drugih zemalja) govore da su za proradu i integraciju ovakvih događaja ponekad potrebne godine. U takvim okolnostima, kada je celo društvo ranjeno, sasvim je očekivano nažalost i da dođe do polarizacije unutar grupe, umesto do većeg zajedništva i solidarnosti. Vidljive posledice sa kojima se već suočavamo je polarizacija javnog mnjenja prisutna kroz oštru retoriku, ljutnju, traženje krivca i predlaganje radikalnih rešenja. U tako polarizovanom polju, ono što nudi struka ponovo i često deluje nedovoljno, jer ne zadovoljava potrebu za radikalnim, nedvosmislenim, jednoznačnim, univerzalno odgovarajućim i brzim odgovorima. Kolektivna žalost posle trauma je najkomplikovaniji dugotrajni proces u društvu. Naime, komplikovane, traumatizirajuće okolnosti nekada dovode do toga da izgleda kao da u društvu koje žali nije moguće u isto vreme zadovoljiti različite etičke principe, vrednosti ili potrebe. Što je stepen traumatizacije veći, to smo naravno emotivno i reaktivniji i teže je otvoriti i održati konstruktivan dijalog unutar društva koji bi doveo do rešenja koje će biti zadovoljavajuće za sve strane kako bi proces isceljenja otpočeo. Zbog svega navedenog je važno da se kreira prostor unutar kojeg će se čuti različita osećanja, razumeti bol i snagu žrtava, ranjivost i snagu preživelih. Konstruktivan dijalog je moguć samo ako budemo tolerantniji, strpljiviji, da nastojimo da razumemo šta je traumatsko iskustvo, izbegavamo eskalaciju tenzije, te da podstičemo empatiju, solidarnost, uvažavamo poziciju najvulnerabilnijih.

U procesu saniranja posledica tragičnih iskustava i oporavka direktno i posredno pogođenih pojedinaca, grupa i šire društvene zajednice neophodno je razumeti šta se dogodilo. Zbog toga ćemo u daljem tekstu pokušati da detaljnije pojasnimo šta je trauma i proces tugovanja,

1. TRAGIČNI TRAUMATSKI DOGAĐAJ I OČEKIVANJA JAVNOSTI Priroda tragičnog, traumatskog događaja u javnosti izaziva očekivanja da se situacija mora „odmah rešiti“, „da je struka zakazala u mogućnosti da se tragedija predvidi i spreči“, „da struka mora da ima precizne odgovore oko toga kako treba postupati“. Na žalost, suočili smo se sa nedoumicama i učenja kroz iskustvo u novoj i za našu sredinu nepoznatoj situaciji i sa značajnim i složenim stručnim, etičkim i socijalnim izazovima. Kroz konsultacije sa kolegama iz inostranstva (Amerika, Norveška) razumeli smo da ovo iskustvo nije odraz nekompetentnosti i nestručnosti, već da je neminovno, da je na žalost ovakve tragične događaje najčešće nemoguće predvideti, kao i da uprkos iskustvima iz drugih zemalja svaka sredina ima svoje specifičnosti. Zbog kompleksnosti i specifičnosti svakog pojedinačnog traumatskog iskustva nemoguće (a i neprofesionalno) dati odgovore tipa „mora baš tako, to je siguran put i sl“. Naime, potrebno je da procenimo i ranije iskustvo, mi smo visoko traumatizovano društvo kroz decenije iza nas – ova trauma je dala materijala da se pokrenu sve ranije traume. Važno je, dakle, koja su i kakva bila sva ranija traumatska iskustva. Potom, koje resurse taj neko ima i unutar sebe i oko sebe. Koliko i kako te resurse koristi, kolika je neka prirodna otpornost na stres, koji je taj neko tip osobe, koliko je bio izložen / ugrožen, koliki je bio stepen kontrole, da li je postojala mogućnost za beg i borbu, da li je bio sam ili sa nekim podržavajućim, koliko je trajalo, kako se završilo. Ovo su samo neka od pitanja koja bi trebalo uzeti u obzir i to je samo početak. Svaka od ovih tema utiče na to kako će neko reagovati i šta je ono što toj osobi treba za oporavak. To je razlog zašto je u javnosti često izgledalo kao da svi različito govorimo.

2. REAKCIJE NA TRAUMATSKI DOGAĐAJ Kada se desi traumatski događaj (posebno neki ovolike snage), skoro svi imamo barem neku emocionalnu, telesnu, misaonu ili ponašajnu reakciju. Te reakcije, obično se vezuju za jedan od naših biološki datih odgovora na stres i traumu: beg, borbu, zaleđenost ili podređenost.

Beg ili borba

Kada su odgovor na traumu beg ili borba, aktivan je simpatički deo nervnog sistema i mi osećamo visok stepen pobuđenosti – emocije su preplavljujuće, ne možemo da prestanemo da mislimo o onome što se dogodilo, nameću nam se slike kako je to sve izgledalo, imamo noćne more i sl. Tako pobuđeni, ubrzano ćemo razmišljati i imati jak poriv da odmah nešto uradimo da se svega toga rešimo. U borbenom stanju, pokušavaćemo da vratimo osećaj kontrole i sigurnosti da se ništa slično nikada neće desiti, tražićemo brza rešenja i jasne odgovore „ko, šta, kako i zašto“, bićemo sigurni da znamo kako je najbolje, a one koji ne misle isto videćemo kao nekoga ko direktno ugrožava nas (i naše najbliže). Iz ovog stanja stvari vidimo kao crno-bele, a one koji ne misle isto često opažamo kao neprijatelje i nekoga ko nas ugrožava.

Izbegavajuće stanje

U izbegavajućem stanju imaćemo poriv da izbegnemo sećanje i bilo kakav kontakt sa traumatskim iskustvom – imaćemo potrebu da ne mislimo, da se pravimo kao da se ništa ne dešava, da izbegnemo (pa i uništimo) sve podsetnike na traumatski događaj i sl. Neretko ćemo izbegavati i bilo kakvu vrstu dijaloga na ovu temu.

Zaleđenost

Kad je naša reakcija na traumu zaleđenost, (kada deluje parasimpatički deo nervnog sistema) mi nemamo osećanja već samo neki uopšten osećaj utrnulosti. Neretko imamo utisak da ne možemo ni da mislimo, zaboravljamo, isključujemo se, osećamo neku maglu i tupost. Na nivou ponašanja dominira doživljaj da smo bez energije i klonuli, pa se teško pokrećemo i aktiviramo („najradije bih samo ćutao i gledao u jednu tačku“). Sve pomenute reakcije, iako van našeg uobičajenog načina reagovanja, predstavljaju normalne reakcije na traumatski događaj.

3. POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ ILI OPORAVAK Istraživanja i iskustvo pokazuju da kod velike većine ljudi ovaj tip reakcija traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja (simptome anksioznosti, depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Traumatski događaji ostavljaju traga i menjaju nas, ali to ne znači da nužno izazivaju traumu ili menjaju osobu na gore. Da, kod nekog procenta ljudi (po literaturi 10-20%) može doći do ozbiljnije reakcije poput posttraumatskog stresnog poremećaja (koji se dosta uspešno leči), ali se velika većina odraslih i dece uspešno oporavi. Ne treba da zaboravimo i da kod velikog broja ljudi (50-80%) postoji i nešto što nazivamo „posttraumatski rast“ odnosno, rast proistekao iz traume.

Iako u priči o traumi ima puno biološkog i opšte ljudskog, u razumevanju da li će nešto biti ili neće biti traumatsko iskustvo moramo da napravimo individualnu procenu.

4. TRAUMA I PSIHOOLOŠKA POMOĆ Odmah nakon traumatskih događaja, veliki broj ljudi je potražilo pomoć. Tokom leta je očekivano manje bilo zahteva za podrškom; ljudi su jednostavno manje bili prisutni i nesvesno se očekivalo da će se nešto razrešiti. Međutim, znamo da tuga ide u talasima. Kod većeg broja ljudi je vladalo zatišje tokom leta i neka želja i nada da će nova školska godina doneti nešto novo. Puna svest o gubitku zahteva vreme, a neprolaznost osećanja tuge je to nešto s čim se suočavamo.

Od septembra meseca, važno je napomenuti da se ipak i uprkos svemu većina dece uklopila u novu školsku godinu i nastavila svoj život u školi želeći da sačuvaju svoju okruženje. Vraćanje na poznato i održavanje rutine u dosadašnjim iskustvima i istraživanjma pokazalo se kao jedan od najvažnijih faktora za prevenciju posttraumatskih reakcija. Drugi faktor je socijalna podrška – u ovom slučaju vršnjačka grupa (razred) i nastavnici koji su za mnogu decu bili izvor sigurnosti i podrške.

Uklapanje u novu školsku godinu nikako ne znači da se deca nisu suočila s gubitkom i da se ne suočavaju već da pronalaze način da prežive traumatsko iskustvo i to je proces tokom kojeg stanje oscilira. Isto važi i za decu koja se uklapaju u nove školske sredine. Svedoci smo da se nose i s nečim što nazivamo krivicom preživelih – i naš zadatak je da im pomognemo da izađu na kraj s tim osećanjem- Takođe, svakodnevno suočavanje s gubitkom, suočavanje s odsustvom izgubljenih je nešto s čim se nose i u čemu im pomažemo.

5. ODRAŽAVANJE TRAUME NA FUNKCIONISANJE DECE, RODITELJA I NASTAVNIKA U ŠKOLI U školi postoje problemi sada čini se i više sa decom koja su i pre događaja imala probleme u ponašanju i prilagođavanju. Kod jednog broja ti problemi su se sada intenzivirali, a nastavnici i drugo školsko osoblje čine maksimalne napore da se škola vrati u okvire „normalnog“ funkcionisanja u početku su bili bojažljivi u postavljanju granica ili su išli u drugu krajnost…jer se plaše da nešto ne propuste. Strah roditelja i nastavnika ometala ih je da se ponašaju roditeljski, u skladu sa autoritetom roditelja ili u skladu sa autoritetom nastavnika, što se moglo i očekivati. Kroz različite grupe i radionice razgovarali smo o stilovima vaspitanja, važnosti jasnih i nedvosmislenih poruka…

U svemu navedenom, jedna grupa je pod dodatnim pritiskom, a u pitanju su nastavnici. Sa jedne strane, oni su sami bili neposredne i/ili potencijalne žrtve, a sa druge strane- na njima je da nastave da žive i funkcionišu u školskom kontekstu, pri čemu se od njih puno očekuje, a ujedno autoritet i pozicija im ponekad nažalost nisu u skladu sa tim. U vezi sa navedenim važno je pomenuti i fenomen „žrtvenog jarca“. U okolnostima koje su u ovoj meri traumatizirajuće, sasvim je očekivano da smo svi preplavljeni negativnim emocijama, tugom, strahom, besom, krivicom, doživljajem nemoći… Što su negativne emocije intenzivnije, to nam je teže ne samo da ih tolerišemo, već i da sačuvamo realističan pogled na svet oko nas koji podrazumeva i prihvatanje kompleksnosti sa jedne (puno faktora je dovelo do navedene situacije) i povremene nemoći sa druge strane (možda zaista nismo mogli ništa da učinimo da sprečimo da se ovo dogodi). Tada je prirodna tendencija ljudskog uma da pokuša da kreira jednostavnu sliku sveta u kojoj postoji jedan ključan nosilac odgovornosti. Činjenica da je takva tendencija prirodna i da dovodi do privremenog olakšanja, ne znači i da je ona put ka isceljenju i suštinskom rešavanju problema, naprotiv! Važno je da se razumeju ove pojave u školskoj zajednici i kroz dijaloge na nivou odeljenskih zajednica, roditelja, nastavničkih saveta prepoznaju ove pojave i ukaže na njih. Školama je nakon traumatskih događaja potrebno pristupiti kao ranjenoj i ranjivoj sredini kojoj je potrebna pomoć na svim nivoima i u svim segmentima njenog funkcionisanja.

6. TRAUMA I SOCIJALNE POSLEDICE Pitanje je naravno šta se dešava sa decom u takvim okolnostima? Kako se deca osećaju kada vide da odrasli, koji treba da budu izvor sigurnosti i utehe, ne mogu da se međusobno slože? Takve okolnosti im svakako komplikuju život. Javlja se prostor za osećanje krivice, za konflikt po pitanju lojalnosti, za strah, a što sve zajedno ometa proces isceljenja. Ono što je u svemu navedenom srećna okolnost je činjenica da je i kapacitet za oporavak i rezilijentnost kod mladih zaista ogroman (često mnogo veći no što odrasli to pretpostavljaju). Velika većina je u stanju da i nakon najstrašnijih događaja nađe put ka isceljenju. Povratak u grupu, kao i ponovno uspostavljanje starih rutina su jedan od najboljih načina da im u tome pomognemo. Važno je da mi, kao društvo nastavimo da tražimo načina da pomažemo i onom delu grupe koja želi da „nastavi dalje“ (da preživi), kao i onima za koje je navedena situacija bila u toj meri povređujuća da oni (barem za sada) ne vide kuda i kako dalje. Da bismo u tome uspeli, neophodan preduslov je da nastojimo da kontrolišemo upravo ranije pomenutu sklonost polarizaciji (kao i emocionalnoj hiperreaktivnosti koja je u osnovi).

Smatramo da je vrlo opasno iznošenje u javnost svih podataka i svega što se tiče događaja…samo mali broj građana mogu da razumeju i izdrže sve informacije, da se preisiptuju o tačnosti istih, da budu neutralni i nepolarizovani. Dodatno, stavljanje priča o ubicama kao i njihove fotografije na naslovne strane može da izazove retraumatizaciju kod pojedinih ljudi ali i da dovede do efekta „zaraze“ što je ono čega se kao struka najviše bojimo, to jeste, situacija ponavljanja događaja i uvek su obeležavanja, godišnjice i slične situacije one koje nose s sobom rizik da se događaj ponovi.

Uvažavajući ovakve preporuke posebno treba da razumemo ideju ljudi koji su izgubili svoje najbliže da će biti zaboravljeni, jer postoji strah da kad se tugovanje smanji da će se desiti zaborav – ali to je velika zabluda. Tugovanje se pretvara u sećanje koje može da se materijalizuje na nivou društva – kroz različite društveno odgovorne aktivnosti sećanja na žrtve (različite nagrade po imenu dece, ulice u gradu, memorijalni centri, edukativni programi, radionice i sl). Potpuno smo svesni da će uvek biti i tužno i bolno i da živimo s tugom i bolom koja treba da bude pokretač podrške ovakvim inicijativama.

Imamo potrebu i obavezu da vas upoznamo sa našim promišljanjima i dilemama, jasno nam je da su mnogi procesi van domašaja stručnih intervencija i da pripadaju domenu lične, socijalne i moralne odgovornosti. S druge strane moć ili nemoć struke jeste u rukama stručnjaka ali i onih koji podršku traže i čuju one koji žele da budu tu za njih.

Meseci preispitivanja uloga, odluka, nemogućnost egzekutivnosti nekih, osećaj manipulacije strukom i sl. su samo neke od teškoća s kojima se suočavamo na svakodnevnom nivou. Supervizije, promišljanja, analize, izdražavanje svih teških situacije, preispitivanja su svakodnevna. I trajaće. Supervizori projekta: Tija Despotović, Ivanka Dunjić, Desanka Nagulić, Tijana Mirović, Radmila Vujić Bojović, Nevena Čalovska Hercog, Vladimir Borovnica, Zorica Marić

Projektni tim Instituta za mentalno zdravlje

Radna grupa za mentalno zdravlje i sigurnost mladih