Ustaške časne sestre davale deci hleb sa staklom! Ispovest čoveka koji je preživeo pakao u logoru za srpsku decu u Hrvatskoj

Jedno ovakvo svedočanstvo podelio je 2018. godine sa svetskom javnošću i Božo Vidačković iz Gradiške u Republici Srpskoj o danima koje je kao dete preživeo u logoru za srpsku decu u Sisku.

Božo Vidačković je jedan od malobrojnih svedoka koji jasno pamte pet ustaških logora, a među njima se posebno izdvaja onaj najgnusniji—dečji logor u Sisku. Njegovu ispovest vam prenosimo u celosti:

- U nemaštini, ali u slozi i ljubavi, osam i po godina živeo sam u potkozarskom selu Cimirotima, sa ocem Stojanom, pomajkom Draginjom, sestrama Petrom i Brankom i braćom Savom i Jovom. U septembru 1941. godine, kao najbolji đak u generaciji, pošao sam u drugi razred osnovne škole u Drageljima. Dva meseca smo pohađali nastavu, a onda je škola zapaljena. Taj dan je, zapravo, označio prekid mog školovanja i početak najtežih i najbolnijih godina mog života

Ubrzo je stigla oštra zima, a s njom i žestoka hrvatsko-ustaška ofanziva na srpska sela. Pred njenim naletom smo izbegli u selo Kijevce, potom u Grbavce i barake u Podgradcima na Kozari gde smo prezimili. Tu smo preživeli bombardovanje, pogibiju mnogo civila.

U junu 1942. na Kozari je započet stravičan pokolj srpskog, slobodarskog naroda. Zarobljeni smo i oterani u logor Stara Gradiška. Nismo znali da je to logor, jer su nam rekli da idemo na prijavljivanje, da ćemo dobiti potvrde i vratiti se kućama. Nije bilo tako. Među zidinama je već bilo mnogo naroda. Odmah su odvojili odrasle muškarce. Odveden je i moj otac. Čuli smo mitraljeze i pucnje drugog oružja. Mislili smo da su sve streljali. A nas su prve noći zatvorili u štale.

Informer

Po vrućini, gotovo bez hrane i vode, u neprekidnom strahu, preživeli smo petnaest dana. Tih dana doživeli smo neopisivo ustaško batinanje i gledali ubijanja. Najveće poniželje bilo je kada su se mladi žitelji Stare Gradiške penjali na zidine logora i gađali nas kamenicama i nekim nedozrelim jabukama, a mi smo ih sakupljali i jeli jer smo bili gladni.

Posle dve sedmice čuli su glasine da se kreće uz Savu prema Jasenovcu. Nismo znali šta je Jasenovac! Dok smo išli kroz selo Gornja Varoš hrvatski seljaci su nas gađali kamenjem, a neki su, čak, prilazili sa kosama da nam seku glave. Ustaše su ih odbile govoreći da je to njihov posao!

Terali su nas preko reka Mali i Veliki Strug i tako smo stigli u selo Jablanac. Onaj ko je usput pokušao da zagrabi vodu iz reke Save više se nije vratio. Pokraj Save videli smo masakrirane civile. Čak smo i mi, starija deca, shvatili da je na delu veliko zlo. Video sam usput i paljenje pravoslavne crkve pune civila u selu Mlaka. Nakon toga je usledio drugi, najteži dan porodične tragedije—nasilno odvajanje dece od majki.

Bio je to najstravičniji prizor. Deca su vrištala, dozivala majke. Sa maćehom Draginjom ostala je sestra Petra, jer je imala oko 12 godina. Šestogodišnja Branka, dve i godinu mlađa braća Savo i Jovo i ja ostali smo zajedno.

Informer

U Jasenovcu smo bili jedan dan i to u dečjem logoru, posebno ograđenim žicom od ostatka logora. Sutradan smo odvezeni vozom, u stočnim vagonima, prepunim drugih mališana.

Stigli smo na poljanu ograđenu žicom. U dečji logor. Saznali smo da se mesto zove Sisak. Časne sestre koje su upravljale logorom bile su užasne, tukle su nas i non-stop šutirale. Davale nam po krišku hleba iz kojih je SIJALO ISTUCANO SITNO STAKLO. Nisam to jeo, ali moji braća i sestra jesu. Davali su i po kutlaču ČORBE ZATROVANE KISELINOM.

Deca su masovno umirala u najgorim mukama. Ili su odvođena na usvajanje ili da budu sluge na imanjima.

Tu, u toj fabrici dečje smrti u Sisku, gde je ubijeno više od 2.000 srpske dece sa Kozare, poslednji put sam video moje Branku, Savu i Jovu. Bili su teško bolesni i znam da su tu zauvek ostali.

Mene je iz dečjeg logora u Sisku uzeo Đuro Altić i poveo bratu Ivanu i snaji Maci. Odveo me je u Novo Selo u kuću na broju 73. Tu sam, radeći, dočekao kraj rata.

Porodica Altić je brinula o meni. Ali, od strahota koje pamtim prošlo je više od 75 godina, a kao da nije. Tu su. Još žive, jasne, stravične. Zbog njih nikog ne mrzim, ali pamtim. I ne dam da se zaboravi. Ne sme! Greh je.

Informer

Iako mi je kršteno ime Bogdan Vidačković, u svim dokumentima piše Božo. Dok me iz logora vodio Altićima, Đuro mi je rekao da ne mogu biti Bogdan već Božo, jer kod katolika ne postoji to ime. A Božo može biti i kod katolika i kod pravoslavaca. Do kraja rata bio sam Božo Altić.

Po oslobođenju smešten sam najpre u Dom za ratnu siročad u Sisku, a potom u Lovran u Istri. Tu sam 1947. saznao da su mi živi otac, sestra Petra i maćeha. Kad sam se vraćao kući najpre sam ugledao brdo Glavicu i njegove cerove. Prišao sam, ugledao me otac. Nije znao ko sam. Kad je shvatio, od siline osećanja nismo mogli prići jedan drugom. Samo smo jaukali. Tek kasnije smo se zagrlili. Saznao sam da je bio interniran u Nemačku, a maćeha i sestra su mi preživele Jasenovac. Sreći nije bilo kraja, ali je porodica gotovo nestala. Pre rata u Cimirotima je bilo 10 kuća Vidačkovića, a sad je samo jedna”.