Gorštak Nikola živi u divljini - blizu Ostroga: Ljudi su me prevarili, ubio sam 1.200 zmija, a ova zver je stala ispred mene!

Ovaj gorštak odabrao je da provodi dane daleko od ljudi, puta i civilizacije. Katun u kome živi nije prazan. Nikola ima koze i ovce, a neretko nad njegovom kolibom nadleću orlovi i sokolovi koji mu, uz domaće životinje, najčešće prave društvo.

Tišina i samoća Nikoli ne smetaju. Naprotiv.

- Video si kolibe tamo? Tamo sam imao tri tone sena, na ovim ramenima sam ih preneo. Nosim za ovcama u noći. Uhvati me noć, ovim putem sad kuda ste prošli - prva je slika koju je Nikola podelio sa ekipom emisije "Kvadratura kruga" koja ga je posetila na Prekornici.

Duge kose i brade, u iznošenoj odeći, strpljivo odgovara na pitanja. Ono što bi većini ljudi u današnje vreme izgledalo nezamislivo - život bez struje, vode, telefona, ljudi i svakodnevne "čašice razgovora" Nikola je svesno odabrao i to mu očigledno prija. Iako nije "u cvetu mladosti", ne žali se na zdravlje.

Informer

- Zadovoljan sam sad. I to mi godi. U prirodi sam. Bolestan nisam bio do sada. Ništa. Injekcije nisam uopšte primio bez kad sam bio vojnik, nijednu više.

Kaže da se vrlo retko razboli. Možda ponekad mala prehlada.

- Samo me je bolela glava, to sam imao. A to mi je nasledno, došlo mi je po ocu - komentariše Nikola.

Do prvog sela Nikoli je potrebno da pešači sat vremena.

- Sve je ovde napušteno, niko ne živi. Sve su kuće bile tamo, do donje strane. Sve je otišlo dole - setno komentariše.

Na samoću se, kaže, odavno privikao.

- Godine su, stari se. I lakše mi pada, lakše se privikavam. Onda, stalno sam u pokretu. Čoban sam, čuvam stoku.

Informer

Ljude, kaže, retko vida. Tek ponekad, u zimu.

- Poneko nekad navrati. Poneko dođe. Voleo bih da imam svaki dan ponekog da razgovaram, da sedim sa nekim i tako - ne skriva Nikola.

Nikola i dalje voli ljude, iako se u mnoge razočarao, jer su ga više puta prevarili.

- Varali su me, davao sam stoku na čekanje, pozajmljivao pare, sve to. Prvo je propala država, pa onda ljudi, sve je propalo. Više od 150.000 evra sam izgubio. Čak i više - kaže ovaj gorštak bez gorčine u glasu kakva bi pratila ispovest ovog tipa svakoga od nas ko živi u civilizaciji.

Nikola je odrastao u porodici u kojoj su reč i obraz bili svetinja. Zato ne može da prihvati ni novo vreme, niti da se navikne na ljude koje je iznedrilo to vreme.

- Danas pet puta više ima propasti po Crnoj Gori, terora, svakakvih neprijatnih trenutaka narod ima. A pre toga ni stoti deo nije bilo. Danas se svašta radi, svašta se radi - tužno komentariše Nikola.

Na prostoru na kom živi nalazi se i kuća Pavićevića koja je pravljena 1938. godine. Nikola je dva meseca živeo u njoj. Kako je kuća prokišnjavala, tako se Nikola preselio u kolibu svog rođaka Mira.

Planinu Prekornicu ne kune. U njoj, kaže, niko nije poginuo od groma.

- Visoka je 1.920 metara - dodaje gorštak i s ponosom kaže da je on prijatelj i šuma, i prirode, i divljaci, pa i orlova i sokolova koji žive na Prekornici.

Planina mu je, otkriva, dala čistu vodu, čist vazduh i psihički odmor.

- Uzela mi ništa nije, nikada se nisam povredio, nikada me zmija ujela nije u planini. A ubio sam ih 1.200 komada - ponosno kaže.

A kako drugi ljudi gledaju na Nikolu i njegov izbor? Njegov rođak kaže da je Nikola omiljen čovek u ovom kraju.

- Život mu je naporan, težak, živi sam. Imao je i nekih životnih tegoba. Dva brata je izgubio, mlade ljude. Jednoga kao dečka, pa jednu sestru koja je bila udata u Nikšiću. Posle tih tragedija i gubitaka u porodici, Nikola se povukao u sebe i sklonio od ljudi u svoj katun na planini Prekornici. U grad retko kad dolazi, ja ga nisam video godinama da je došao. Živi u toj pustinji gore - komentariše njegov rođak i dodaje da je Nikola naučio da živi teškim životom.

- On je izuzetno bistar i društven. Milo mu je da neko dođe kod njega, milo mu je da ga neko obiđe. Ja sam dolazio kod njega ranije... Mi smo i krvno vezani, jer mi je majka otud iz tih krajeva.

Imao je i "bliske susrete" sa medvedima.

- Vidim koze pobegoše. Gledao sam ima li gde vuka, da ih nije napao. Tako, ja gonim ovce jednim putem, možda 50 metara i idem pravo tamo gde je bila koza. Kad dođoh tamo, nema ništa. Stao sam, vidim iza jednog velikog kamena nešto crno. Šta ovo može da bude? A iza kamena medved! Samo podiže glavu, ovako, i gleda me. Ja mu govorim, medo, medo. On se fino sagnuo, uzeo onu kozu od 30 kila za vrat i odneo je - prepričava Nikola trenutak kad je ostao bez jedne od životinja u katunu.

Ovaj gorštak živi bez struje, bez televizora i telefona, i ne žali mnogo za tim. Jedino žali što češće ne može da ode do manastira Ostrog, koji je od njega udaljen oko pet kilometara.