UBISTVO MOG OCA JE ZATAŠKANO! Sin Pavla Bulatovića 20 godina od pogibije oca OTKRIVA: Ubica je znao čak i sto za kojim on sedi, ubijen je iz specijalne puške, A PREDMET JE IZGUBLJEN!

Dvadeset godina od ubistva mog oca Pavla Bulatovića navršilo se u petak, a ime ubice, kao ni motiv zločina još nisu otkriveni. Moje sestre Ivana, Jelena i ja i dalje verujemo da će se nešto dogoditi, da će neko progovoriti. Ali, sve se završava samo na nadanju.

Ovako govori Balša Bulatović, sin nekadašnjeg ministra odbrane Savezne Republike Jugoslavije, koji je 7. februara 2000. ubijen u restoranu Fudbalskog kluba Rad u Beogradu.
Ubica je, po zvaničnoj verziji, pretrčao ceo teren Rada, stao, nanišanio i sasuo tri rafala iz "kalašnjikova" u pravcu stola gde je sedeo Bulatović sa general-majorom u penziji Vukom Obradovićem, direktorom "Ju garant banke", i Mirkom Kneževićem, upravnikom restorana. Jedan od metaka za tadašnjeg ministra odbrane bio je fatalan, pogodio ga je, po izveštaju obdukcije, pravo u srce!

OTKRIVENI NOVI DETALJI POKUŠAJA UBISTVA U BEOGRADSKOM HOTELU! Atentat na srpskog zadužbinara i dobrotvora Daku Davidovića, nosi POLITIČKI POTPIS PAVLA BULATOVIĆA!

U pucnjavi je lakše ranjen i Knežević, dok je general-major u penziji Obradović povređen od polomljenog stakla. Istraga je utvrdila da je atentator imao dvojicu saučesnika. Više od toga zvanično nije saopšteno.

Ne zna se ni koliko ljudi je bilo angažovano na praćenju ministra odbrane, jer je očigledno da su atentatori izuzetno dobro poznavali njegove navike i kretanja. Čak i takav detalj na kom mestu za stolom obično sedi. Ono što je do danas najveća misterija jeste motiv ubistva Bulatovića.

- Nemamo nikakve informacije, čak ne znamo ni gde je predmet, da li je u redovnom ili specijalnom tužilaštvu. Pitanje je i da li posle toliko godina može da se pronađe od prašine - kaže Balša Bulatović. 

Informer

Grob Pavla Bulatovića u selu Gornja Rovca, kod Kolašina, ovog 7. februara je bio zavejan, baš kao i tragovi koji vode do ubice. Zbog lošeg vremena čak ni porodica nije mogla da ode na mesto gde je sahranjen.

- Mislio sam da idem, ali nismo mogli da izađemo kolima. Mog oca se sete novinari kad je neka godišnjica i političari pred izbore ako im je potrebna neka senzacionalistička priča za političko nadgornjavanje. Zaista ne znam kome je mogao da smeta. Nemamo nikakva saznanja, niti pretpostavke ko bi mogao da bude ubica. Za čitave dve decenije niko od zvaničnika iz Crne Gore i Srbije nije izdao nijedno zvanično saopštenje, niti se obratio tim povodom - govori Balša Bulatović.

Ubrzo posle sahrane Pavla Bulatovića pronela se vest da su ubice iz Crne Gore. Slučaj je dat sudiji Nebojši Simeunoviću, koji je mesec kasnije pronađen mrtav u Dunavu. Zvanično je saopšteno da je izvršio samoubistvo. Međutim, pojavile su se sumnje da je ubijen i da ga je neko bacio u reku jer sudija nije umeo da pliva.

Savezna skupština je formirala anketni odbor za utvrđivanje istine o ubistvu ministra, koji je u svom izveštaju konstatovao da je ostvarena minimalna saradnja između Uprave bezbednosti, Generalštaba VJ i MUP-a Srbije, dok nije bilo nikakve saradnje sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Crne Gore.

- Bili smo besni na sve. Moj otac je bio prvi civilni ministar odbrane posle Drugog svetskog rata, pa su svi prebacivali loptu na tuđi teren. Policija je govorila da bi istragu trebalo da vodi vojska, a oni da je to posao policije. I jedni i drugi su navodno bili zainteresovani za ovaj slučaj, ali su se pravdali da nije u njihovoj nadležnosti. Stvoren je pravni vakuum. Nasuprot tome, crnogorski MUP je bio potpuno nezainteresovan. Podele koje su i danas na sceni vuku korene od tada. A možda su znali da su akteri iz Crne Gore, pa su tako postupali. Ne znam šta je posredi. Samo nagađam. Ni od aktuelnog crnogorskog rukovodstva nema pomoći, čak i ako znaju nešto teško da bi pričali o tome. Potpuno smo na drugim pozicijama. Mog oca u Crnoj Gori najčešće pominje običan narod - priča Bulatović.

Informer

Skromnog ponašanja i načina života, Bulatović nije želeo da ga prati obezbeđenje. Verovao je da mu nikakva opasnost ne preti. Upitan zašto ne vodi više računa o svojoj bezbednosti, jednom je odgovorio: "Ako bi mene ubili, ni manje štete, ni veće bruke za državu". Nije bio u pravu.

- Nije vodio računa. Nije ni razmišljao da bi nešto moglo da mu se desi. Baš tih dana išao je peške do prodavnice. Ali, možda je nekome trebalo da liči na mafijaška ubistva iz tog vremena da bi se moj otac doveo u vezu sa kriminalcima - seća se Baša.

On je imao 23 godine kada mu je ubijen otac.

- Tata je bio običan čovek koji je imao posao kome je bio posvećen. Sa nama je provodio preostalo vreme. Nažalost, nije ga imao mnogo. Žao mi je što nije bilo vremena da se bolje upoznamo. Bio je netipičan funkcioner, vodio je normalan život, i socijalni i porodični - priča Bulatović.

Izveštaj na 1.000 STRANA

Savezna vlada i vladajuće političke partije saglasile su se da je likvidacija teroristički čin naručen iz inostranstva. Skupština SRJ poverila je lideru radikala Vojislavu Šešelju predsedavanje anketnom odboru koji je ispitivao ubistvo. Odbor je saslušao tridesetak osoba, između ostalih i generale Branka Krgu, Acu Tomića, Dragoljuba Ojdanića, Radomira Markovića, Nebojšu Pavkovića, zatim visoke čelnike DB i policije Gorana Petrovića, Vlajka Stoiljkovića, Dušana Mihajlovića, političara Momira Bulatovića...

Zaključak obimnog izveštaja, čiji su rezultati stali u knjigu od 1.000 strana, bio je da je Bulatović likvidiran jer je pokušao da spreči mahinacije prilikom nabavke vojne opreme. Veća tadašnje Savezne skupštine nisu prihvatila izveštaj, uz ocenu da su prekoračena ovlašćenja u radu odbora i da je odbor preuzeo ulogu pravosudnih organa.

- Saslušali smo velikih broj političara, policajaca, oficira, ali je malo njih pokazalo iskrenu volju da se istina o ubistvu Bulatovića sazna. To pokazuje kolike su bile razmere zavere. Naš zaključak je bio da iza ubistva stoji mafijaški klan koji se bavio nabavkom medicinske i ratne opreme za vojsku - izjavio je Šešelj za "Novosti". 

Informer

- Nedavno sam sreo vozača RTS, koji mi je rekao da me je upoznao u Rovcima na sahrani Pavla Bulatovića. Upitao sam ga otkud on tamo, odgovorio mi je da je morao celu noć da vozi od Rovaca do Beograda da bi snimak stigao za treći Dnevnik, jer Televizija Podgorica nije htela da im prosledi snimak, što je inače tehnička usluga koja se čini svakome. Iz toga što nisu hteli da im učine tu uslugu i najveći amateri mogu da naslute šta su oni o tom ubistvu mislili - kaže akademik Matija Bećković, koji je kao Bulatovićev blizak rođak u ime porodice govorio na njegovoj sahrani.

Bećković smatra da je velika sramota to što ubica ministra odbrane nije otkriven.

- Nisam primetio ni da ga traže - kaže Bećković. - Smrtonosni metak ispaljen je iz specijalne puške i znalo se koliko njih ume tom puškom da rukuje. Ali, u Beogradu su pretresali babe po autobusima tražeći ubicu. Kad su delili resore, Pavle je prihvatio resor bezbednosti i odbrane i to je jedini greh koji je načinio. A među tim koje je štitio i branio možda bi trebalo tražiti one koji su ga ubili. Pavle je bio najčestitiji dečko koji se može zamisliti. Nije mu padalo na pamet da bi mogao da bude ubijen i bilo ga je sramota da kroz svoj narod ide sa obezbeđenjem.