Ovo je najtužnija pesma Tome Zdravkovića, A MALO KO JE ZNA!

Toma u ovoj pesmi, naime, peva o njima, o Ciganima, onako kako nikad niko nije pevao. Peva o tom narodu ne kao o zabavljačkom, nego kao o mučeničkom narodu.

Toma je osećao srodnost s Ciganima i zbog jednog ranog obrasca kojeg se nikad nije oslobodio - trajnog osećaja odbačenosti, rane formativne neimaštine i stida. I autsajderstva kao posledice, što je nijedan uspeh ne može izlečiti, zbog fatalizma koji je ličan koliko i širi, onako kako ga nose svi koji nemaju poverenja u to da će život ikada biti lakši, bolji, mirniji.

Pesma o narodu

Od svih njegovih pesama koje u sebi zazivaju ovaj narod bez zemlje - narod, ne zaboravimo, koji nam ujedno prirodno pripada i deo je nas više nego drugde, čak i kad je iza ruba društva i kad ga niko neće - ta jedna pesma, možda i najmanje poznata koju je Toma snimio, nigde ne pominje Cigane. To je jedina pesma gde se Cigani ne dozivaju kao svirači, oni s kojima se druguje dok se lumpuje i trezni. Ali kroz takvo obraćanje, on peva o čitavom narodu, koji je bez zemlje a čija je čitava Zemlja. Peva o njima, o Ciganima, i peva onako kako nikad niko ovde nije pevao - prvi i jedini put u istoriji naše muzike peva se o tom narodu ne kao o zabavljačkom, nego kao o stradalničkom, mučeničkom narodu. Кao što je i pevačev.

Toma je na sto načina, kafanski, u muzičarskom bratstvu i u neposrednom ljudskom iskustvu živeo s Ciganima - ili Romima, ako neko hoće, jer „Romi - to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom", kako je besmrtno napisao pesnik koji nam je ovde važan, i bez koga se ne može.

Tomin vodič za drugačije, poetsko i istorijsko razumevanje braće Cigana, mora da je bio njegov prijatelj Mika Antić. „Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli a da ne peva." Ova rečenica je iz jedne od najlepših i najnežnijih knjiga napisanih na našem jeziku, iz klasične zbirke „Garavi sokak", s proznim prologom naslovljenim „Кad sam bio garav". Mika u njemu priča o svom drugu iz detinjstva, Ciganinu Miletu Petroviću zvanom Mile Dileja, što će znati mnoga bivša deca iz boljeg i ljudskijeg vremena setivši se tih nekoliko kratkih stranica koje spadaju u najdirljivije i najpotresnije u ovom našem malom velikom svetu u kojem smo se rodili mi što govorimo ovaj jezik.

Mika Antić i romske pesme

Mile Dileja, rođeni baksuz i kao hleb dobar ciganski dečak - i „najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu", kako Mika Antić piše - metafora je stradanja Roma u Drugom svetskom ratu, naroda koji je, kao i Mikin i Tomin, ubijan masovno. A u tome stradanju najmanje je priznat do danas. On nije stradao od nekog apstraktnog „univerzalnog" zla, kako se to danas često predstavlja, nego od zla koje ima ime, onog koje nam je radilo o glavi dva puta u sto godina (ako ne i tri puta).

Mile je stradao od, kako jedna američka crna bluz-pesma kaže, „đavola s plavim očima". „Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno", piše Mika o nemačkom vojniku u tom prologu, o onome koji je pesnika kao dete u užasnoj sceni bajonetom kroz nosnicu podigao sa zemlje.

Možda je druženje s Mikom Antićem Tomi dalo osećaj i svest da Cigani ne mogu biti samo romantičarska, pilačka, lutalačka stilska figura. Oni ne mogu biti samo kliše, jer su narod s istorijom, krvavom i mučnom, po čemu ostaje večno vezan s narodom pevačevim. I u jednom jedinom snimku, jednom interpretacijom, napustivši taj stereotip Toma je dao ljudski, stvarni, opipljivi karakter svojoj braći, kako ih je sam nazivao.

Na inače jednom od najpoznatijih Tominih albuma „Umoran sam od života" (u izdanju RTV Ljubljana!), našla se i ta pesma, prva na B-strani ploče: „Za tebe Čavale druže".

Iza neuobičajene reči u naslovu, reči koja bi mogla služiti i kao nečiji nadimak, krije se drugi pojam. Mnogi Jugosloveni koji su gledali film Skupljači perja ili čuli negde Esmu Redžepovu, voleli ili ne, zapamtili su makar par romskih izraza, makar „Čaje šukarije" ili „Čavalen", ili reč „čaje" - odnosno „ćaje" u nesigurnoj transkripciji i pravopisu romskog, reč koja znači „dete". 

No pre razmišljanja o tome kretala je muzika. I to kakva: u molu, nakon fraze padajućih nota gudačkog intra u šesnaestinkama kao u kakvoj dramatskoj šansoni, kreće u brzom tempu uraganski intenzitet velikog narodnog orkestra, istureni gudači i doboši, da bi, pre nego što uđe pevač, samo nakratko zalepršale flaute u tercama.

Toma je snimio ogromnu, raznoliku i prebogatu pesmaricu. Ali, s odgovornošću kažemo - teško će se naći potresnija pesma od ove. Nije sve u njenom glavnom motivu, o temi do koje ćemo doći još. Ono što raznese slušaoca jeste kontrast. Кao da smo navikli, kondicionirani, da u pesmi ovakve teme čujemo baladu, tužbalicu sporog tempa; ovde pak galopirajući je ritam, furiozan tempo, maestralni kompleksni aranžman koji stalno varira, i sinkopiranje u zahtevnim unisima koje neprestano iznenađuje i neočekivanošću ima strahovit učinak.

Melodija nakon toga se menja i kroz gudače i pikoloflautu zazvuči kao soundtrack za film ili seriju iz onoga vremena, da bi gore iznad nje krenula izvedba pevača, s tonom u glasu, s krhkošću, s uživljenošću gotovo potpunom. Onaj pevačev naglašen jecaj u ponovljenom refrenu, u reči „slučajno" (!), gotovo je neizdrživ za slušanje koliko je stvaran. Sve to, ova gotovo nadrealna kombinacija suprotnosti, kao i ono strašno, još neizrečeno, što lebdi iznad pesme, čini „Čavale druže" moguće najtužnije otpevanom pesmom u nas.

O čemu je zapravo pesma

Dok Toma peva, čini se pesma o rastanku drugova, onako kako naslov već sugeriše.

Ali nakon nekoliko slušanja, ako se pažljivije posluša, ako se rastavi tekst, recimo tako da se prepiše na papir i odrecituje, slušalac mora ostati zapanjen, užasnut od spoznaje o čemu je pesma zapravo.

Takav karakter pesme, njena nedoslovnost, odsustvo kiča koji bi inače samo čekao iza ugla kad bi se i u svetskim razmerama pokušavalo pevati na temu, odbijanje da se bude bukvalan i retoričan u iskazu, to skrivanje kroz postepeno, naknadno otkrivanje koje udara tim jače, čini ovu pesmu neuporedivim s bilo čime kod nas. Pesnik uzima kliše, ponovo ga izvrće, a pevač dramatski počinje: