Foto:
Džet set
KRISTINA KOVAČ OBJAVILA FOTOGRAFIJU MAJKE I POTRESLA PRATIOCE: "Godinu dana sam plakala svaki dan"
Čuvena kompozitorka Spomenka Kovač preminula je 2006. godine od raka grlića materice. Iza sebe je ostavila reči pesama koje su postale vanvremenske poput "Ti si mi u krvi", "Ove noći jedna žena", "Zlatni dan"... Stvarala je uglavnom u saradnji sa suprugom Kornelijem Kovačem.
Iza Spomenke su ostale velike pesme i tri ćerke Aleksandra, Kristina i Anja. Kristina, koja poslednjih nekoliko godina živi u Švedskoj, prisetila se majke, objavila je njenu fotografiju iz mladosti uz emotivne reči.
- Godinu dana sam plakala svaki dan. Zdravo, bez zadrške, onako kako je tuga od mene to zahtevala, iz peta. Bilo kakav beg od iste bio bi ispod časti, bio bi nepoštovanje onoga što je ona predstavljala u mom, pa i u drugim životima. Mogla sam da podnesem nekako što je više nema. Mogla sam da podnesem i nekako preživim pomisao na to da nismo stigle da se oprostimo. Da je nisam zagrlila poslednji put. Da sam je tešila glupim i nemoćnim floskulama, neiskrenošću, patetičnim pokušajima optimizma. Mogla sam da izdržim pomisao na to da je više nikada neću dotaći, omirisati, videti, sa njom razgovarati, biti predmet njene neizmerne ljubavi, ma njenog obožavanja; da nikada neće upoznati moju buduću Taru, koju ću roditi tek nekoliko godina kasnije...da neće videti koliko me je jedan moj D. učinio beskrajno sretnom, koliko sam razbila začarani krug koji nekako često generacijama prelazi sa majki na ćerke, kako nisam ponovila njene greške... Sve sam to mogla da podnesem. Ali ono što mi je kidalo utrobu na delove, od čega sam mislila da ću da ispustim dušu, bila je relativno kratka, ali predugačka i nezaslužena, oh, tako jebeno nezaslužena patnja te moje predivne mame, u toj jebenoj bolnici, u tih poslednjih mesec dana njenog života. Njeni bolnički dani bili su bodež koji je pretio da me pocepa na milion delića. Bili su uzrok duboke, jecave tuge iz dubina duše, koja nije mrdala nigde, jako dugo. I tada sam shvatila da je to esencija nesebične ljubavi i da sam dostojna te svoje mame - da ne plačem za njom jer mi treba, jer je sebično želim za sebe, uz sebe, tu, blizu.. Već jer me zauvek progoni patnja koju je, negde tako nekom zlom, okrutnom rukom zapisano, ona takva, tako veličanstvena i zamalo besmrtna, morala da doživi u odlasku sa ovog sveta. Ipak me je nečemu tako perfektno naučila, znala sam u tom trenu - da (je) volim kao da mi je poslednje - napisala je Kristina ispod fotografije majke