"Za dve godine izgubila sam dva sina!" Tragična sudbina Vesne Zmijanac, u jeku slave doživela najveću bol

Pevačica Vesna Zmijanac je u svojoj autobiografiji "Kad zamirišu jorgovani" opisala bol koju je doživela nakon gubitka dva sina i to oba u sednom mesecu trudnoće. 

Vesna je krivca pronalazila u sebi i stalno se preispitivala zašto se to baš njoj desilo. 

Informer

- Bilo mi je, naime, suđeno da u vreme moje najveće slave spoznam i najveće duhovne muke, da veliku radost zbog velikog uspeha potisnem i isto tolikom (još i većom, zapravo) žalošću, da kroz lako podnošljivu, malu i kratkotrajnu fizičku patnju tela spoznam i onaj ogromni, jedva izdrživi i večno prisutan bol, bol koji gubitak deteta ostavlja u roditelju - opisala je Vesna.

Pevačica je otkrila da je prvo dete izgubila kada je bila u sedmom mesecu trudnoće. 

- Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Spontani pobačaj se dogodio u pauzi koncerta u Mladenovcu. I ne zamerite mi što tu scenu (porođaja koji je iznenada i prevremeno otpočeo i faktički se događao u garderobi iza bine hale u Mladenovcu, a trajao je i u toku puta do Beograda, pa i nekoliko minuta u bolnici) ne mogu da opišem čak ni danas, kada je prilično vremena proteklo. Jer, to je jedan od onih bolova koji još uvek boli, praznina koja još uvek zjapi istom tamom, i kad god se toga setim (a sećam se vrlo često), uvek mi se utroba zgrči, uvek mi se zguti u grlu i uvek sebe kaznim pitanjem (na koje još od onda slutim odgovor) - da li sam i koliko sam ja (načinom svog života, pre svega) kriva za to što se dogodilo? - izjavila je Vesna. 

Vesna je ispričala da se nakon gubitka vratila svom načinu života, ali ju je ponovo zadesio isti scenario. 

- No, život je tekao dalje. Posao je tražio svoje. Ponovo su zakazivana gostovanja otkazana zbog moje nesrećom prekinute trudnoće, a ja sam se svemu tome predala sa još većim žarom, u još bržem (gotovo besomučnom) tempu - želeći, valjda, da bežanjem u rad, u naprezanja i umor, zaboravim i tu neizlečivu ranu na duši (ona telesna, naravno, nije ni vredna pomena). Nisam ni slutila da me, na nesreću, isto to - i još teže i gore jer je ponovljeno i u vrlo kratkom vremenskom razmaku, čeka već nepunu godinu kasnije. Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine - napisala je Vesna.

Informer

Pevačica je nakon toga pronalazila razloge zbog kojih joj se to desilo i preispitivala svoje greške. 

- Pitala sam se i onda, i još uvijek se ponekad zapitam - čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo? Zbrajala sam (i još uvek ih zbrajam) sve moje greške i grehove, sva moja voljna i nevoljna nepočinstva, sve moje besove i posebno izražene mane, sve one ružne pomisli koje sam o nekome ili nečemu imala, sve ono ne baš pohvalno što sam i sebi i drugima učinila, sve ono lepo i dobro što nisam ni sebi ni drugima učinila (a mogla sam ili sam morala), sve one trenutke u kojima sam nekoga (pa makar i nehotice) ovim ili onim, što sam rekla ili uradila, povredila - i tražila u svemu tome korene i razloge takve i tolike kazne koja mi je dosuđena - iskrena je bila Zmijančeva u svojoj autobiografiji.

Posle velike tuge za Vesnu je usledila najveća sreća, u oktobru 1989. godine na svet je donela ćerku Nikoliju. Celu trudnoću je preležala na jednoj zagrebačkoj klinici.

Naslednica je krenula stopama svoje majke, a podarila joj je i dve unuke, Reu i Hanu.