Vesna Zmijanac napisala knjigu, i to kakvu! Iscurilo prvo poglavlje, da li ste znali da je ovako talentovana i za pisanje?

Rodila sam se na dan Svete velikomučenice Anastasije, 4. januara 1957. godine, u Nikšiću, u Crnoj Gori, gde su se moji roditelji, vođeni čudnim i ljudskom umu nespoznatljivim putevima Gospodnjim, obreli tada - i zadržali se kratko - stigavši da se vrlo brzo posle mog rođenja posvađaju i zauvek razvodom raziđu.

Informer

Danas, na Krstovdan, dve hiljade godina posle Hrista, na dan kada počinjem da pišem knjigu o sebi - ne mogu i da svim tim slučajnostima (ako slučajnosti uopšte i postoje!) ne pridam neki viši, nadljudski svakako, a verovatno i nadnaravni, smisao. Jer sam dan mog rođenja i njegova zaštitnica, unekoliko su odredili i moj potonji život. Bila sam jedno dete mojih roditelja, dugo očekivana, s mukom začeta i nošena, i mada sam - po očevim rečima - bila plod velike ljubavi, bila mi je, bar što se detinjstva tiče, suđena i velika detinja patnja. I kao što je sveta Anastasija bila ćerka oca paganina i majke hrišćanke, tako sam i ja bila dete dve po svemu različite osobe, koje je usud spojio (ali i razdvojio) u divljem kolopletu mladosti i strasti, iako je, zapravo, njihova međusobna različitost bila tolika da su u jedva čemu uspevali da budu saglasni.
 
Muke koje sam kao dete imala ne mogu se, naravno, ni vrstom, ni suštinom porediti sa mukama koje je zbog svoje vere pretrpela Anastasija, ali neretko pomislim da sve ono što sam kao dete preživela ( a, bogami, i ono što me je kroz život često pratilo) nosi nekakav pečat žrtve, nekog specifičnog mučeništva, dodeljenog meni i samim danom rođenja.

Informer

Nasuprot tome, samo ime Svetiteljke, u prevodu sa grčkog na naš jezik znači ozdravljenje, vaskrs, ali i isceljenje, uskrsnuće, pobedu duha i duše, oživljavane - što mi se klonuloj, umornoj, razočaranoj i prečesto očajnoj takođe često dešavalo u detinjstvu, a još češće kasnije, kada sam shvatila da život u stvari i, pre svega, jeste stalna, a vrlo neizvesna borba.
 
Već čujem brojne glasove: "E, kad ona počne da priča o svetosti i da nam drži predavanje o celomudrenom životu...". I, priznajem, ima istine u tim rečima. Ali, sačekajte, ne sudite olako i brzo. Ja ne hulim, ne poredim se, ne podučavam, daleko od toga. Pa valjda ja najbolje poznajem sebe i znam sve o sebi. Ako nekada, a naročito u mladosti, svojim ponašanjem i nisam bila baš primer na koji bi se trebalo ugledati, dozvolićete da sam bar sada smogla snage da glasno prozovem ondašnju nedostojanost.

Informer

Informer

Informer

Pričao mi je (nažalost i on sa velikim zakašnjenjem i u vreme kada mi ta priča nije bila ništa drugo do samo bivši bol i svagdanji nemir) - kako me je onako malu (rođena sam sa kilogram i tri stotine grama težine) ljuljuškao i uspavljivao, prepovijao me, nosio kada bih se rasplakala. Pokušavala sam da te dozovem pred oči, ali uzalud; to što sam ja videla nije bio moj otac, niti sam bila ja, već uvek neki drugi ljudi, kojima je sreća bila sklonija. Godine razdvojenosti, godine moje samoće, lišene njegovog prisustva (ako izuzmemo ona sporadična, uglavnom dvogodišnja pojavljivanja), načinila su od nas strance. Ista krv, ista kost, isto meso - a tuđinci.
 
No, zahvaljujući teško obuzdavanoj, a na kraju potpuno neuspešno obuzdanoj povodljivosti moje majke (koja je neposredno po mom rođenju uletela u jednu nepotrebnu, pogrešnu i sasvim besmislenu vezu) - moji roditelji su se razišli. Taj flert, izazvan - kako sam kasnije saznala - željom moje majke da se dokaže (moj otac se tada nalazio na odsluženju vojnog roka), da se i posle porođaja potvrdi kao zanosna i poželjna žena, označio je početak kraja jedne teške, jedva održavane veze dvoje sasvim različitih ljudi, koji su sudbinom bili određeni da mi budu roditelji.

Informer

Samog razvoda se, naravno, ne sećam. Svako od njih dvoje imao je svoju priču o tome, svoju istinu. Ja sam, sa celom svojom jednom godinom života, verovatno imala moju priču i moju istinu.Tada nisam mogla, ni umela da je izgovaram. Nisam mogla ni sebe a ni njih - ni sebi a ni njima - da pojasnim. Nisam mogla da ih na sebe (ali ni na njih same!) podsetim. Bila sam živi paketić oko koga su se, pričali su mi svedoci, dvoje bivših supružnika otimali, nemajući pri tom baš mnogo obzira i ne birajući reči.
 
Sud me je dosudio majci. Tako sam stigla u Kraljevo...