NISAM STIGLA DA MU KAŽEM SVE ŠTO SAM ŽELELA! Anđela se rasplakala dok je pričala o tragediji brata!

Životna priča zadrugarke Anđele Đuričić o gubitku životnog rođenog brata, potresla je celu naciju, kao i zadrugare u Beloj kući. Ona je sada, u emisiji "Premijera - vikedn specijal" pričala o ovoj bolnoj temi.

Informer

- To je događaj koji je mnogo promenio i mene i moju porodicu i ceo život - počela je Anđela, pa nastavila:

- Imala sam srećno detinjstvo i pamtiću ga zauvek tako. Mnogo puta sam poželela svoj deci da imaju slično detinjstvo. Toliko sreće, ljubavi i svega, nisu se dešavale neke loše stvari, sve do moje 18 godine, kada se desio veliki preokret i više ništa nije bilo isto, nikako! Gradila sve uspomene sa baš tom osobom, jela, spavala, svađala se i mirila i on je bioneko ko me je štitio. To mi je moj tri godine stariji brat. Braća su tu za sestre, kao i sestre za braću u svakom trenutku. Sad će četiri godine od tog događaja. Što više godina prođe, svaka je teža - rekla je Đuričićeva.

Ona je ispričala kako je došlo do nesreće u kojoj je njen brat izgubio život.

- Sedeli smo u kući, jednu noć, sve je bilo okej. Pričali smo o nekim planovima, večerali. U nekom trenutku je on rekao da ide da se provoza, da sipa gorivo i da se vraća odmah. Međutim, svoju sobu je nekoliko dana pre toga pospremio, što nije nikada do tada. On pođe onako i ne prođe ni pet minuta, zvoni tati telefon. Zove ga komšija da dođe hitno, Nikola je nastradado. Nismo mogli da verujemo, čovek je do malo pre bio tu. Da, imao je saobraćajnu nezgodu na putu do pumpe. Koincidencija je to neka, da se nije desilo, rekla bih da je nemoguće. Na putu do pumpe, duvao je neki jači vetar, nasuo je gorivo. Vraćao se i postoji ta velika krivina, kada je prošao nije bilo ništa, a kad se vraćao, drvo je palo na put baš iza krivine. Pokušao je da izbegne to drvo, jer ga je video i eto, skrenuo je sa strane. Livada je bila, ali je on mislio da nema ništa, a po sred te livade se nalazila ogromna rupa i upao je u nju. Došli smo i zatekli smo strašnom situaciju - pričala Anđela, pa nastavila:

Informer

- Imao je 22 godine u tom trenutku. Nije bilo nade da mu se ukaže pomoć. Mama, tata i ja smo ga izvadili u katastrofalnom stanju. Bio je onesvešćen, ali mu je i dalje kucalo srce. To je najteža slika koju sam videla u životu. Gledali smo da pravimo planove za budućnost, a je to bilo leto kada se planiralo i onda dođe scena kroz pet minuta, koju ću zauvek pamititi - govorila je Anđela kroz suze.

Đuričićeva je otkrila i šta je ono što nije stigla da mu kaže.

- Mnogo toga, iskreno. Mnogo sam puta razmišljala o tome. Imala sam problem sa tim situacijama. Jako teško prihvatam ljude u život, ali se isto tako razdvajam teško i svaki put imam utisak da nisam stigla nešto da im kažem. Koliko god mi volimo braću, sestre, babu, a nikad ne idemo za njima i govorimo im da ih volimo. Prosto, pokažemo šta osećamo. Mislim da sam ja neko ko voljene osobe stavlja ispred sebe. Uvek ostane to da ga mnogo volim. Da sam znala, da dođem i da mu kažem da je najbolji brat na svetu, da je neko koga vredi imati, da sam ponosna, da volim što imam takvog brata u životu. ''Volim te", to su stvari koje nisam stigla da kažem. Dala bih sve na svetu da dođe i da mogu da mu kažem te neke stvari - priznala je zadrugarka, pa nastavila sa prepričavanjem kobne večeri.

Informer

- Bilo leto je i gužva. Dok je došla hitna... Da je došla ranije, možda bi bilo drugačije. Nismo mogli da vozimo, jer ne smemo u tom stanju tela da vozimo tek tako. Čekali smo, sad se ni ne sećam koliko, jer mi je svaki minut kao godina bio. Bilo je najviše desetak minuta, možda je bilo i pet, ali je meni svaki minut bio kao godina. Mi svaki dan od tada ponavljamo jedno drugom porodično da se volimo, da cenimo jedno drugo. Ne znaš koliko voliš nekoga dok ga ne izgubiš. Cenimo svaki momenat i od tada smo povezani kao nikad. Bitno mi je da znam u svakom momentu gde su, ako smo razdvojeni. Ja sve vreme razmišljam, meni je pet minuta promenilo ceo život - plakala je Đuričićeva.

Anđela je onda ispričala i kako je tekao život njene porodice nakon tragedije.

- Imao je dosta želja. On je bio neko ko je tek krenuo da živi, neko iza koga ostaju porodica, devojka, prijatelji i sve ostaje neostvareno. Desila se situacija gde je tata govorio: "Ne može da se stane, mora da se ide dalje". I onda vidim da ni on nema više snage. Mama, koja je rodila to dete. Oni zasita žele da nam pomognu, da nas izvedu, ali ne mogu od te boli, koja ih razara. Ja moram u tom trenutku da se posvetim i frizerskom salonu. U tim trenucima, roditelji su mi na neki način dali odgovornost. Tada je sve, na neki način, spalo na mene. Nema ko nije znao da se to nije dogodilo. U tom trenutku pitanje "Kako si" je bilo najgore.

BONUS VIDEO: