ODROBIJALA SAM MUŽA 12 GODINA NI KRIVA NI DUŽNA! Potresna ispovest Beograđanke, jedna greška joj život pretvorila u pakao!

Odrobijala sam muža ni kriva ni dužna. Jedna naivna i pogrešna odluka iz 2000. godine da potplatim čoveka da upozori i zastraši mog nasilnog muža Marka Hrvatina (67) završila se kobno i od tog trenutka moj život postaje pakao. U zatvoru sam provela 12 godina, a skoro dve decenije nisam videla sina, priča očajna Ljiljana Hrvatin (66) iz Beograda, koja je osuđena za podstrekivanje na ubistvo muža Marka 11. jula 2000. u porodičnom stanu u Ulici albanske spomenice u Beogradu.

Dijabetes i srce

Ljiljana kaže da je s Markom bila u braku 23 godine do tragičnog događaja u stanu, a tada je njihov sin imao samo tri godine. U početku, kako je rekla, Marko se normalno ponašao, ali je s godinama bio sve agresivniji.

- Marko je radio kao finansijski konsultant, a ja u knjigovodstvu Sportskog društva "Radnički". Zarađivali smo sasvim dovoljno za život, ali je on bivao sve nasilniji. Nije pio alkohol jer je bio srčani bolesnik i imao je dijabetes, ne znam zašto je bio takav... Kad smo nakon 20 godina braka dobili dete, mislila sam da će se smiriti, ali on je tad počeo još češće da me bije i da kontroliše svaki moj korak. Nisam htela da ga prijavljujem policiji, jer smo bili ugledna porodica, ali su za torturu znali moji roditelji, brat, komšije... - priča Ljiljana.

Tako je u junu 2000. dobila jezive batine od muža, pa se požalila komšinici Zlati Bogdanović, koja je bila u društvu svog tadašnjeg dečka Milana Lakića.

- Milan, koga pre toga nisam upoznala, pitao me je da li hoću da on nađe nekog krupnog muškarca koji bi otišao do Marka, predstavio se kao inspektor i upozorio ga da me više ne dira. Meni je batina bilo preko glave, nisam bila u stanju da trezveno razmišljam i pristala sam. Mislila sam da će taj neko samo upozoriti mog muža, nije mi palo na pamet da ga povredi, kunem se... - jada se Ljiljana.
Prema njenim rečima, Zlata joj je nekoliko dana kasnije kazala da će je ona "usluga" koštati 900 nemačkih maraka, ali Ljiljana nije imala toliko novca.

- Setila sam se da je moj sin za treći rođendan dobio 400 maraka od mojih roditelja i rođaka... I dalje sam bila sva zbunjena i očajna zbog torture, pa sam dala Zlati te pare i rekla joj da nemam više. Nisam znala ni koji čovek će glumiti inspektora pred mojim mužem, ni kada će otići do njega - navodi ona.

Skoro mesec dana kasnije, 11. jula 2000, Ljiljana je sa sinom otišla kod rođaka i, kako tvrdi, nije ni slutila da će od te večeri sve krenuti po zlu.

- Vratila sam se iz šetnje i zatekla Marka mrtvog u stanu. Zvala sam pomoć, mislila sam da je umro od srca, nisam imala pojma šta mu se desilo. Brzo su stigle policija i Hitna pomoć, krenuo je uviđaj - priča Ljiljana.

Ona je zatim otišla u Crnu Goru, odakle joj je muž bio poreklom, gde je i sahranjen, i nakon nedelju dana vratila se u Beograd. Pozvali su je da se odmah javi u policiju, gde je saznala da je osumnjičena za naručivanje Markovog ubistva.

- Tad sam saznala da su uhapšeni Zlata, njen dečko, kao i Nenad Ranisavljević, Miša Jovanović i Velizar Tešić, svi iz Kupinova. Od advokata sam zatim čula da su kobne noći Ranisavljević, Jovanović i Tešić došli do našeg stana i pozvonili na vrata. Marko im je otvorio, oni su ga upozorili da me više ne maltretira, ali moj muž je otišao po pištolj i uperio ga u njih. Ova trojica su skočila i pretukla ga, a Marko je umro. U obdukcionom nalazu piše da je umro od lakših povreda. Nemam razloga da pravdam ove momke, ali verujem da njih trojica nisu imala nameru da ga ubiju, Marko je najverovatnije umro tokom napada zbog slabog srca - kazala je Ljiljana.

Ona je zatim prebačena u Okružni zatvor, gde je provela tri godine, a zatim je još devet bila u ženskom zatvoru u Požarevcu.

- Čim sam uhapšena, Markov brat iz Crne Gore je preuzeo mog sina i odveo ga u Crnu Goru, a naš stan u Ulici albanske spomenice je izdao i tako je do dan-danas. Sinu su svašta pričali u Crnoj Gori o meni, sve najgore, isprali su mu mozak. To me strašno boli... Nisam ga nikad više videla, ali su mi vaspitači i upravnici zatvora pomogli da s njim stupim u telefonski kontakt, na tome sam im beskrajno zahvalna - rekla je Hrvatinova.

Izgubili kontakt

Njen sin je, kaže, bio zbunjen u njihovim prvim razgovorima i videlo se da je pod velikim uticajem rođaka u Crnoj Gori, koji su mrzeli Ljiljanu.

- Dok sam bila u zatvoru, dozvoljavali su mi da se čujem sa sinom četiri do pet puta godišnje. I kad sam izašla na slobodu, uspela sam da ga dobijem na telefon nekoliko puta, sve do pre tri godine, kad smo izgubili kontakt. Čula sam da je treća godina studija na Elektromašinskom fakultetu u Podgorici, videla sam neke njegove slike, prelep mi je... Mnogo patim što ne mogu da ga vidim... Ostala sam bez ičega, nemam više ni krov nad glavom, ali samo želim bar jednom da ga vidim, da čuje i moju stranu priče, pa nek sam odluči šta će misliti o svemu - rekla je očajna Ljiljana.
Podsetimo, prema presudi, Ljiljana je plaćenicima, preko Zlate, navodno obećala čak 20.000 maraka da joj ubiju muža, ali da sve izgleda kao pljačka. Porodični nakit je, prema toj sudskoj odluci, pokušala da sakrije kod Zlate i da policajcima prijavi da je nestao. Ljiljana pak tvrdi da je sve to bila laž, što su čak i ostali optuženi potvrdili tokom suđenja. Svi akteri ovog događaja su osuđeni.

Podsetimo, Nebojša Ranisavljević je uhapšen u sredu zbog serije pljački benzinskih pumpi u Beogradu i okolini, o čemu je Informer pisao u broju od petka.