Vukašin Mrđić: Danas je dva meseca od kada je naš sin Despot ubijen na ovom mestu!

Tražimo njegov osmeh a bio je njegov zaštitni znak, trazimo njegovu dobrotu a bila je najčistija, trazimo našu ljubav a bila je beskonačna, tražimo našu sreću, a bili smo najsrećniji na svetu.

Zasto?

Despot je samo želeo da sa svojom bakanom izadje iz autobusa, njegove poslednje reci su bile 'Silazimo, bakana' i on i bakana su se čvrsto držali za ruke i na vreme se spremili da ih vozač vidi da žele da izađu iz autobusa. Ali vozač nije GLEDAO. Vrata autobusa u pokretu sa poslednjeg stepenika su ih izbacila napolje, Despota je vozač autobusom vukao po asfaltu, nije stao, nije GLEDAO.

Povrede su fatalne, nijedna mama, nijedan tata ne treba da ima takvu uspomenu na svog sina jedinca. Mi našeg sina nismo zagrlili, nismo poljubili dva meseca, a to smo radili stotinu puta dnevno. A vozač je na slobodi bez imalo kajanja, empatije i ljudskosti. 

Opet zasto?

Bahatost, bezobzirnost, žurba i nebriga su bili preči od odgovornosti na radnom mestu, od obaveze da se poštuje zakon o bezbednosti saobraćaja, od obaveze da poštuje pravilnik gsp-a gde je jasno navedeno koje su obaveze vozača na stajalištu pri izlazku i ulasku putnika, gde je dodatno naznačeno da su oni u obavezi da pomognu osobama sa malom decom. Dokazi jasno ukazuju ko je kriv za ubistvo našeg sina i mi tražimo da krivac bude lišen slobode.