U ovome Srbi greše prilikom obeležavanja slave! UMESTO KRKANLUKA I PIJANKE ranije se SLAVILO OVAKO!

Sve je više domaćina koji sebi dozvoljavaju planiranje slave po sopstvenom nahođenju, tako da se čitava slava pretvori ni u šta drugo do u sveopšti krkanluk i pijanku. Svetac zaštitnik doma i porodice tako biva potpuno zanemaren, a u prvi plan izbija upravo ljudski greh stomakougađanja, proždrljivosti i neumerenosti u hrani i piću.

Obeležavanje slave u srpskoj tradiciji i pravoslavlju ima svoja osnovna pravila. U vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima svečara. Na obredu osvećenja prisustvuje čitava porodica sa domaćinom.

Čita se molitva, te se svetac – zaštitnik doma moli za zdravlje i blagostanje svih ukućana. Tih dana pred slavu u porodici vlada vedra i duhovna atmosfera, teku pripreme – spremanje kuće i posluženja.

Poznato je da se kod Srba na slavu ne zove. U nekim našim krajevima gosti se pozivaju na poseban način, pa se u kuće gostiju šalje lepinja ili manji hleb koji se peče za slavu.

Moderno doba promenilo je sve, pa su i ovi stari običaji nestali, ili se poštuju radi reda. Na slavu se najčešće zove telefonom, iako je učtivije i prikladnije učiniti to lično i neposredno.

Informer

Zablude o slavi i njenom obeležavanju su mnogobrojne. Mnogi domaćini ne znaju ni gde je u kući mesto slavskoj ikoni, pa je drže okačenu na bilo kom zidu, ili pak na ormanima kao ukrasni detalj.

Ikona se, bez ikakve sumnje, drži okačena na istočnom zidu, jer po pravoslavnom učenju sa istoka dolazi Spasitelj.

Kolač i žito glavna su obeležja slave. U crkvu se nose slavski kolač, kuvano žito, crno vino i sveća. Slavska sveća, ona veća, svečano se pali na dan slave, kad domaćin očita molitvu, neposredno pre rezanja osveštanog slavskog kolača.

Sveštenik u crkvi nad kolačem i žitom čita molitvu u slavu i čast sveca zaštitnika porodice i u spomen na upokojene pretke.

Informer

Ako se pripreme, a nisu osveštani, kolač i žito nemaju nikakav hrišćanski, pravoslavni smisao, kao što je i besmisleno da ih domaćini kupe umesto da ih pripreme u kući.

Ipak, naš narod naročito preteruje u jednom, ne sluteći da tako čini jedan od najvećih smrtnih grehova! Najveća greška našeg naroda je u nepoznavanju značaja i svrhe slavljenja slave.

Oni koji ne nose kolač i žito u crkvu, a zovu goste na slavu, ne poštuju sveca svog doma već prave gozbu namenjenu gostima za obično prejedanje, čašćavanje i vođenje razgovora radi čistog druženja i ništa više.

Gosti se smenjuju od jutra do mraka, domaćice provedu slavu na nogama, služeći jedne, a sklanjajući za drugima.

Neke porodice odlutale su u veri toliko daleko da slave obeležavaju u kafanama i restoranima, uz muziku, sveopšte veselje i trubače. Ovim je osnovni smisao vere i krsne slave doveden do apsurda.

Naročiti je greh kada se krsne slave u vreme velikih postova i posnih dana slave kao mrsne. Svi svečari trebalo bi da poštuju pravilo o posnim slavama i podsećaju se reči patrijarha Pavla: „Bolje je domaćinu da Nikoljdan ne slavi, nego da ga slavi uz mrsnu trpezu“.