PORUKA OD PET MAGIČNIH REČI BILA JE DOVOLJNA DA ME ON... A posle lude noći shvatila sam da NE ZNAM NIŠTA! Milena K. doživela novi šok!

Dragi moji, sigurno se pitate zašto me nije bilo prošle subote. Zamalo da umrem. Bar sam se tako osećala. Imala sam koronu. 

Ne možete da verujete kako je to odvratan osećaj. Sve vas boli, svaka kost u telu, svaki mišić. Temperatura vas lomi, ne možete ruku da podignete... Bukvalno nisam mogla da se pomerim, a ne da vam pišem. Hanu sam poslala kod mojih, a ja sam morala da odbolujem. Ovom prilikom vam se izvinjavam.

Da se vratimo malo u prošlost. Sećate se, rekla sam vam da sam primila poziv sa misterioznog broja, a potom i poslala poruku. 

- A možda sam ipak prava - samo to sam napisala.

Brzinom munje stigao je odgovor.

- Odmah sam provalio. Želim da te upoznam - gledala sam u slova na ekranu. Ovaj ne gubi vreme.

- Čekaj, polako, kako da znam da nisi manijak - otkucala sam, željno iščekujući odgovor.

- Ne možeš da znaš. Možeš samo da veruješ svojoj intuiciji - ufff, kao da je znao da me je kroz život često vodila intuicija. Verujem da imam neki osećaj za ljude, dobro, osim u slučaju onog mog što me je varao sa kumom. Mada, i to sam nekako "osetila".

Ostavila sam telefon. Neka se malo pita gde sam. Bože, Milena, koliko godina imaš, ti sad kao njemu "udaraš čežnju". Smejala sam se samoj sebi. 

Ipak, posle nekoliko minuta, zazvonio je whatsapp.

- Izađi sa mnom u pozorište. Ima dosta ljudi, ako sam manijak, spasiće te neko. Ako nisam, gledaćeš odličnu predstavu. Ako budeš dobra, vodim te posle predstave na piće - napisao je čovek bez imena.

- Inače, ja sam Nikola - kao da mi je pročitao misli.

Informer

Šta da vam kažem, pristala sam. Volim kad čovek ume da muva, kad to radi tako opušteno, prirodno. Dogovorili smo se da se vidimo sutradan.

- Uh, šta ću da obučem - zvala sam moju Milku i kukala joj.

- Šta te briga, ionako te vidi prvi put, šta god da obučeš, za njega će biti novo i nepoznato - izgovorila je "veliku mudrost" moja najbolja drugarica. Nikada nije shvatala koliko je važan izgled na prvom sastanku.

Istovarila sam pola ormana. Napravila sam pravu modnu reviju. Isprobala do poslednje krpice. Zašto se ja toliko trudim oko osobe koju i ne poznajem?! Bar da ima fotku na whatsapp-u... Ipak, na kraju sam odabrala jednostavnu, dugu crnu pamučnu haljinu. Koja na meni izgleda kao milion dolara. 

Dogovorili smo se da se nađemo ispred Ateljea. Predložio je da dođe po mene, ali odbila sam. Ipak bi mogao biti manijak.

On bi trebalo mene da prepozna, ja imam fotku i na viberu i na whatsappu. Za svaki slučaj, dogovorili smo se da ću stajati na ulazu, a on neka se pobrine za ostalo. 

Stigla sam, zapištao je telefon. Pogledala sam, kad tamo...

- E, izvini, neću doći, nešto mi je iskrslo... - odlepila sam. Zinula sam u telefon. Neću ništa da odgovorim. Besno ga ubacujem u torbu, eeeej, spremala sam se pola dana! Ma ja sam mentol što se petljam sa nepoznatima...

Okrećem se onako besno, preda mnom stoji neka osoba sa širokim osmehom. Mahinalno pokušavam da ga obiđem...

- Milena? - kako zna moje ime?! Zastala sam, pogledala ga, sada mu je već situacija baš smešna... Jao, koji sam ja kreten!

- Dobra fora - pokušala sam da delujem opušteno i hladno, uprkos tome što mi se ruka tresla dok sam je pružala. Tip dobro izgleda.

- Izvini, morao sam da se uverim da si to ti - rekao je Nikola koji je bio u crnim farmerkama i elegantnoj jakni. Obožavam to fino "casual" izdanje.

Predstava je bila super. Mada malo više za žene. Sad da me ubijete, ne mogu da se setim kako se zvala, ali priča je o tri udovice koje pričaju o svojim muževima i životima sa njima, u principu je komedija. 

Posle predstave, pozvao me je na piće. Opušteno smo ćaskali o predstavi, životu... Upoznavali se. Primetila sam da izbegava pitanja o privatnom životu, bukvalno nisam mogla da skapiram ništa o njemu. Saznala sam da je iz Zemuna, da se bavi "privatnim biznisom" što je jako širok pojam i da je imao neku dugu vezu, ali da je sada to završeno. Nema dece. Mlađi je nekoliko godina od mene, ali eto, jednostavno, nije se desio brak. 

Pila sam džin tonik. Smejala sam se kao što dugo nisam, on me je posmatrao. Mislim da me je namerno napio. Rešila sam da večeras neće biti ništa. To je poslednje čega se sećam da sam razmišljala. Osetila sam njegovu ruku na mojim leđima, mnogo mi se svideo. Jednostavno ume čovek. 

Probudila sam se sledećeg jutra u svom krevetu. Bila sam u brusu i gaćicama od prethodne večeri. Ležim, razmišljam. Nemam pojma šta se sinoć desilo! Ovo mi se nikad nije dogodilo! Da li je bilo neke akcije? Kako sam se vratila kući?! Da li sam se stvarno toliko napila?! Možda mi je sipao nešto u piće?! Misli se roje, ne mogu da ispratim njihov tok. Umreću! Uzimam telefon i vidim jednu poruku od Nikole...

Uh, umorila sam se od pisanja, dragi moji, a i ne bi bilo zanimljivo da vam sve odmah ispričam. Tako da... Sledeće subote ću vam popuniti ove rupe kojih se i dan danas sećam samo kroz maglu...

Ranije delove Milenine ispovesti pročitajte OVDE.