IZAŠLA SAM SA NEPOZNATIM TIPOM, PA ZAVRŠILA U ZATVORU! Devojke, oprez! U Beogradu i ovo može da vam se desi!

Au, dragi moji, šta da vam kažem. A nemojte reći da vam nisam najavila da će biti šokantno. Ono što sam ja proživela u životu... Šta da vam kažem. Koliko sam živela mirnim životom dok sam bila udata, toliko mi je posle nastao haos. Sve sam nadoknadila.

Prošle subote sam vam otkrila samo početak muka koje su me snašle. Prevario me je Nikola, muškarac sa kojim sam išla na blajnd dejt, omamio me je, napio, drogirao, još ne znam tačno šta se dogodilo, u svakom slučaju, iskoristio je moje besvesno stanje da me opljačka. 

A onda je pronađen mrtav.

Inspektor Jović mi je to saopštio putem telefona i rekao da dođem do stanice da porazgovaramo. Znala sam šta to znači. Rekao je da su njegove kolege već stigle ispred moje zgrade i čekaju me. Pobogu, ja sam advokat, krivica je moja specijalnost, nema potrebe za uvijanjem. Ja sam glavna osumnjičena!

Spremila sam se na brzaka, bukvalno navukla farmerke i majicu i strčala dole. Idem da dam izjavu, nisam kriva, šta mi mogu. To je ono što mi se vrzmalo po glavi. Meni, advokatici koja se nagledala svakakvih slučajeva, dogodila se takva greška, da verujem da je nevinost dovoljna. 

Inspektor Jović sada me je gledao na drugačiji način. Onaj dan u stanu jesam bila sluđena, ali primetila sam da je bio ljubazan, tako mi je pristupao. Da prostački kažem, videlo se da bi me... Znate već.

Sada, potpuno druga slika. Profesionalizam na delu. Čovek već veruje da sam kriva! I ja sam okrenula ploču, uozbiljila sam se. Na kraju krajeva, ovde ja dominiram, to mi je profesija. Zauzela sam stav Šeron Stoun iz Niskih strasti, sada mi je žao što nisam nosila suknju kao ona. 

Informer

Ispitivanje u policijskoj stanici

Inspektor me je rešetao pitanjima, na većinu nisam umela da odgovorim, ali sam se držala ponosno. Kao da njega briga kakav je moj stav. Nadala sam se da će moja reputacija biti dovoljna da se poveruje u moju nevinost. Pa nisam za džabe pola života učila i gradila karijeru. Ja nisam ubica. Na kraju njegovog izlaganja, ja sam održala kratak govor.

- Nema potrebe vi mene da ispitujete, bolje bi vam bilo da ste sada na terenu i da tražite ubicu. Znate li vi ko sam ja, pobogu?! Ja sam advokatica poznate advokatske kancelarije, radila sam na svim važnim slučajevima u zemlji. Poznajem podzemlje, znam kako to sve funkcioniše, ko god je ubio tog čoveka već je na putu da pobegne iz države... - zaustavila sam se jer sam shvatila kako ovo zvuči. Ja kao da sama sebi kopam jamu. Kada sam htela da nastavim, inspektor je uskočio sa upadicom.

- Ne zanima nas ko ste, već šta govore dokazi. Mi ovde ne sudimo po imenu i prezimenu, već po činjeničnom stanju. A kako sada stvari stoje... Vodite je - kratko je rekao.

A ha, dobro, puštaju me, konačno. Koračala sam iza dvojice policajaca koji su me i doveli. Pomislila sam da ih pitam da li će me i vratiti kući, ali nema veze, mogu i busem. 

- Gospođo, sada moramo da vam stavimo lisice - MOOOOOLIM?!?!

Gledala sam unezvereno, od šoka nisam ni primetila da su mi oči zasuzile.

ŠTA SE OVO DEŠAVA SA MOJIM ŽIVOTOM?!

Ljudi, samo sam htela da upoznam normalnog muškarca, da živim svoj život, da uživam, da se zaljubim, da volim. Kako sam od blajnd dejta stigla do zatvora?! 

Dok sam se gubila u svojim mislima, već sam se našla u marici. Vozili su me u Centralni zatvor. Dobro mi je poznat, toliko klijenata je išlo tamo... Sada sam postala sama sebi klijent. Moraću da pozovem kolege da me brane. Jao, a Hana, šta će biti sa njom?! Moji roditelji će da odlepe... Jao, koji blaaaam... Glava mi je pucala. 

Izlazim iz kombija, razmišljam sa kim li će me smestiti u ćeliju. Mešaju mi se osećanja, bojim se, ne verujem... Da li ja ovo mogu da preživim?! Moram, imam ljude koji me vole. Zbog njih, izdržaću sve. Toliki ljudi su bili u zatvoru, izašli, mogu ja to, neće biti dugo, samo da nađem neki dokaz. Policija se nije ni potrudila da istraži to kako treba. Sve ću ja to da sredim samo kad se dočepam telefona. Ne možete vi meni da doskočite, ja sam bre Milena, advokatica, ja rasturam u svom poslu. Možda mi u ljubavi ne ide, ali ovde sam na domaćem terenu. Ne ovde, u zatvoru, nego u toj oblasti. 

Informer

Ulazak u zatvor

Potrudila sam se da se saberem dok je kombi parkirao u dvorište zatvora. Oko mene su ograde, zidovi na sve strane. Već osećam da me to guši, a nisam još ni ušla. Uvode me u hodnik, policajci se lepo ophode prema meni, ali nemam snage da razmišljam o tome sad. A onda procedura ulaska u zatvor. Ne znam da li ste se nekad zapitali kako to izgleda. E, pa, ne želite da znate. Čekanje, čekanje, duuuugo čekanje. Uđi ovde, naredili su mi i skinuli mi lisice. Sedim na nekoj klupi sa starijom gospođom lepo odevenom i nekim klošarom. Mislila sam da ću uskoro doći na red, ali... Niko od nas se nije pomerio iz te prostorije u kojoj se nalazila dugačka klupa uza zid i improvizovani toalet iza zidića. Da, to treba videti. Razmišljala sam ko li to koristi, mislim, izgleda kao da tog zida i nema, kao da je toalet nasred prostorije. Međutim, posle nekoliko sati, bila sam prinuđena da idem. Blaaam. Ali ovde blama nema.

Posle šest sati čekanja, došla sam na red za pregled kod doktora. Ispitivao me je da li bolujem od nečega, a nakon nekoliko rečenica konstatovao je da ne delujem kao neko ko je za zatvor. Pitao za šta me optužuju. Briznula sam u plač. Ne mogu više. 

Da vam ne patetišem, ponovo mi suze kreću. Kad sam završila proceduru, uveli su me u ćeliju. Bila sam izmorena, ali nisam mogla da spavam. Stres, nervoza, tuga. 

Kroz glavu mi je prolazila samo jedna misao: Kako sam od blajnd dejta stigla do zatvora?!