DIČIMO SE SARMOM I ROŠTILJEM, A NISU NAŠI! Evo KOJA jela su tradicionalno SRPSKA, a koja smo preuzeli od drugih zemalja!

Kada se radi o srpskoj kuhinji, mnogi su u zabludi da su pojedina jela, koja su kod nas izuzetno popularana i smatraju se tradicionalnim, poput sarme ili roštilja, zapravo preuzeta iz drugih zemalja. 

S obzirom na to da su se vekovima na ovim prostorima preplitale različite kulture, to se posledično odrazilo i na pripremanje hrane. Stoga je teško tvrditi da su određena jela baš autentično srpska. Međutim, upravo su ih ti uticaji, uz naše namirnice i različit način pripreme, pretvorili u naša.

Dejan Zagorac, urednik edicije o gastronomskoj baštini Srbije, iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, govorio je detaljnije na ovu temu za Informer.rs:

- Što se tiče naše kuhinje, mnogi tvrde da ne postoji, jer je mešavina raznih drugih kuhinja, pre svega orijentalnih, turskih i austrijskih, da je puna tih uticaja. Ja se ne slažem s tim, zato što je baš ta mešavina i uz naše neke dodatke i uz naše gostoprimstvo ono što je karakteristično za srpsku gastronomiju - kaže Dejan i dodaje:

- Ako bismo tražili neko baš autentično srpsko jelo, koje se nigde drugde ne jede, nego samo ovde kod nas, to je vrlo teško, jer slične verzije postoje i u drugim balkanskim ili srednje evropskim zemljama. Kažu da je suva pita sa orasima jedno od naših autentičnih jela. Ja baš nemam takve podatke, ali može da se kaže da je jedno od najautentičnijih jela. Što se tiče pasulja, on je isto autentičan na način na koji ga mi pripremamo - mi ga kuvamo da bude čorbast, sa suvim mesom, samo što je pasulj došao iz Amerike, pa nije toliko tradicionalan - ističe Dejan. 

Informer

Ipak, jedno od jela za koje bi skoro svako iz Srbije rekao da je tradicionalno naše, jeste ajvar. Međutim, Dejan navodi da ni to nije u potpunosti tačno, već da se više radi o vrsti paprika koju mi koristimo:

- Ajvar prave svi balkanski narodi, ali u skladu sa našim podnebljem i našim paprikama, on jeste specifičan. Prave ga i u Makedoniji i u Bugarskoj, Turskoj, sama reč je turskog porekla. Ali ja mislim da naš leskovački ajvar, sa posebnim paprikama iz tog podneblja može da se brendira kao naš specifičan proizvod. Postoje autohtone sorte paprika, kao što je vrtka u Beloj Palanci, pa punjene paprike sa tom vrstom paprike su sigurno jedinstvene u svetu, jer nigde drugde ta vrsta paprike ne uspeva, osim u okolini Bele Palanke. Ili na primer rakije od naših starih sorti tanarike.

Kada se radi o sarmi i roštilju, Dejan potvrđuje da su došle iz drugih krajeva:

- Ono čime smo najponosniji, kao što su sarma, roštilj, to je došlo iz drugih krajeva ili sa orijenta, ali je opet mi drugačije spremamo. U Turskoj je ne spremaju sa svinjskim mesom, u Rumuniji je spremaju sa kiselim mlekom, što kod nas nije običaj, mi pravimo sa suvim mesom. Tako da su te neke varijacije ono što bi bilo tipično naše, ali mislim da ne treba biti ekskluzivan i nekako isključiv, pa tvrditi da je nešto samo naše, već naprotiv. Taj uticaj koji smo primili sa strane, uz našu intervenciju i uz našu domišljatost, a na kraju i uz naše gostoprimstvo i način posluženja i način na koji slavimo i jedemo, da je to ono što je tipično za srpsku gastronomiju i da to treba da se neguje, kao deo nematerijalne kulturne baštine i da država stoji iza očuvanja i brendiranja takvih proizvoda, kao što se to radi i u drugim državama. Naša kuhinja nije možda toliko popularna kao grčka i turska, ali je okolni narodi vole. Stranci koji dođu ovde, uglavnom i dolaze zbog gastronomije, manje zbog kulturno-istorijskih spomenika.

Informer

Međutim, jedno od jela za koje Dejan kaže da se može smatrati autentično srpskim, iako je njegova glavna namirnica došla sa drugog kontinenta, jeste proja:

- Što se tiče proje, ona se pravi od kukuruza koji je došao iz Amerike, ali da, proja bez sira je jedna od specifičnosti. Kada smo imali prezentaciju u Londonu, napravili smo proju sa prazilukom i mislim da se nigde drugde, na taj način ne pravi, a ljudi su bili poprilično oduševljeni - kaže Dejan i zaključuje:

- Mislim da ne treba težiti nekom ekskluzivitetu, nego gajiti ovo naše, kao što mi radimo u zavodu i ja lično. Dakle sakupljamo stare recepte, promovišemo gastronomiju, ali naravno uz sve druge običaje, ne samo recepte, već ih stavljamo u kontekst kulturnog razvoja i nematerijalne baštine, tako da je to vredno očuvanja.