ČOVEK KOJI JE PIO ČAJ SA TALIBANIMA! Kristijan Iličić je imao iskustvo kakvo nije zamišljao da je moguće - sve je ovo bilo NADREALNO! (FOTO)

Kristijan Iličić je, kako sam sebe opisuje, putnik i pustolov, a posetio je više od 100 država. Na zanimljiv i jedinstven način, praćen fotografijama i snimcima, donosi priče s najrazličitijih dalekih  destinacija, od kojih su neke veoma opasne, poput Avganistana, Somalije i Jemena.

Na svojim društvenim mrežama podelio je iskustva koja je nedavno imao sa talibanima u Avganistanu:

- Krenuli smo iz Bamyana za nacionalni park Band-e Amir. Dok smo se vozili, razmišljao sam o svemu što sam do tog trenutka čuo o talibanima. Puno su mi pričali lokalni ljudi, u neke stvari sam se i sam uverio. Videli ste na storijima, nema nigde više muzike. To nije najstrašnija stvar jer je muzika u Islamu zabranjena, no batine radi toga jesu i dovoljno je bizarna da oslika vrlo neobičan mentalni sklop tih ljudi.

Čuo sam da više ne postoje nikakva službena tela koja bi štitila žene, ako im se išta dogodi, nemaju se gde žaliti. Često se setim Halime, one vrlo hrabre žene koju sam zadnji put upoznao. Bila je u strahu od njihovog dolaska, razmišljala je i o odlasku iz zemlje. Kad se sve ono događalo, nisam nikako uspeo da je dobijem telefonom, niti da se ikako probijem do nje.

Ženama je vrlo limitirano obrazovanje. Škole su za njih uglavnom zatvorene, ima ih tek u pokojoj pokrajini, kao što je Mazar ili Bamyan, no vrlo su loše. Na univerzitetima više nema zajedničkog pohađanja nastave, jedan dan dolaze devojke, drugi mladići, a sama nastava je uglavnom usmerena više na verske, manje na naučne sadržaje.

Zakoni zemlje se baziraju na šerijatu. U praksi to izgleda tako da ako uhvate lopova, odseku mu ruku. Ako uhvate koga u preljubi, biće kamenovan do smrti ili bičevan. Ranije vlasti su ove prestupe kažnjavale sudskim procesom i zatvorom. I nije problem u šerijatu da se razumemo, problem je u njihovom vrlo radikalnom tumačenju, koji je povezan sa nakaradnim tradicijama iz "12. veka". To nije Islam!

Talibani su etnički Paštuni i uglavnom ih je briga samo za Paštune. Manjine nemaju zaštitu. Događaju se napadi na njih. Sada dok sam ja bio, u 3 dana su bila 3 bombaška napada zaredom, a mnogi izražavaju sumnju da iza napada "nepoznatih počinitelja" stoje upravo talibani.

Biću objektivan i prenositi činjenice onakve kakve jesu i to bez ulepšavanja. Mnogi spominju i neke dobre strane talibana. Npr. vrlo su skromni, ne voze luksuzne automobile, ne furaju se na bogate restorane, raskošan nameštaj u kancelarijama, a sve na račun građana. Dovoljan im je čaj i hleb i srećni su.

A ono čemu sam se i sam dosta razveselio: s njima je došla sigurnost na putevima, što je zapravo i logično, budući da su ih oni ranije činili nesigurnima. Sada više nema toliko straha da će vas neko napasti ili oteti, dok se vozite Avganistanom i to je razlog zašto ću celo ovo putovanje proći bez letova.

Sve to mi je bilo u glavi dok smo se približavali prvom "check point-u" izvan Bamyana. Čim smo stigli odlučio sam pitati talibane smem li ih fotografisati! Zanimljivo je da su više nego rado pristali na to i stali pozirati s oružjem. U jednom trenutku su čak izneli i bazuku i još neku jaču artiljeriju, pa nastavili pozirati! Kad je "fotosession" bio gotov, pozvali su me u svoju kućicu na "check point-u", na čaj. Čaj od mente, naravno, nisam odbio.

Seo sam s njima, poželeli su mi dobrodošlicu u državu, izrazili veselje da sam tu, rekli su da ću uživati putujući kroz njihovu zemlju, bili su izrazito prijateljski nastrojeni. Može biti da sad kad su osvojili zemlju, žele ostaviti drukčiji utisak, a može biti i to da je ljudima iz ovog podneblja urođeno da budu gostoljubivi, jednom kad oružje umukne. O ovome ću još promišljati tokom putovanja i na zadnjoj objavi ću vam doneti zaključak.

Započinjem priču s njima, presrećni su što je Amerika izišla iz njihove zemlje, srećni su da su na vlasti. Pitao sam ih šta će preduzeti u vezi napada Islamske države i remećenja mira. Tvrde da su spremni da se bore protiv njih, da će odbraniti Avganistan i da ih je već i sada mnogo manje u državi.

Čaj smo popili, a oni su se opet uhvatili oružja. Sad su mi dali kalašnjikov u ruke i pitali hoću li pucati. Malo mi je bilo smešno, ali i čudno. U jednom sam trenutku naprosto osvestio da se nalazimo na kontrolnoj točki, da su ovi ljudi sada "zakon i red" ove države, dakle, službena vojska ili policija, kako god. I oni nekom totalnom strancu daju kalašnjikov da malo puca iz njega! Toga nema nigde u svetu! Zamislite da vas bilo gde zaustavi policija ili vojska i da vam daju da malo pucate iz njihovog oružja! Ovde sam se prvi put suočio s nečim što sam kasnije primetio tokom putovanja i u nekim drugim situacijama.

Ovi ljudi su opasna, naoružana deca. Naoružana deca sa svim opasnostima koje ta činjenica povlači za sobom. Njihove igračke su puške, igraju se zakona. Ne znaju raditi nikakve zahtevne poslove, gde god je potrebno nekakvo znanje, njih tu nema. Zato sam i bio onako zbunjen na aerodromu. U zgradi aerodroma nema talibana. Samo izvan nje, gde se mogu malo igrati puškama. Ili se slikati s njima!

Sve ovo je bilo nadrealno. Sad sam popio čaj s njima, a prije dve godine, da sam ih sreo, verovatno bi me oteli i ubili.

BONUS VIDEO: