Angelina Topić: NADMAŠIĆU mamin i TATIN USPEH!

Atletičarka Angelina Topić, čudo od deteta, kako su je prethodnih nedelja nazivali, ispisuje nove istorijske uspehe. Sa samo 17 godina već ima zavidan broj medalja, a među poslednjima su one koje je osvojila na Svetskom atletskom prvenstvu za juniore u Kolumbiji, ali i Evropskom prvenstvu za seniore u Minhenu. Iz Nemačke je Angelina došla sa bronzanom medaljom. Kao dete trofejnih sportista Biljane i Dragutina Topića, mlada sportistkinja upoznata je sa bremenom koje poznato prezime nosi, ali i sa velikim očekivanjima javnosti. O osvojenim medaljama, odricanjima, odnosu sa roditeljima, Angelina govori za Ljubav i zdravlje.

Osvojila si prvu medalju u seniorskoj kategoriji na Evropskom prvenstvu. Da li si sada svesna ovog uspeha?
- Tek sada polako shvatam koliko je ovo nestvaran poduhvat, i šta u stvari on znači. Naravno, ovo me samo motiviše da nastavim istim putem i ostvarim zacrtani put ka svetskom vrhu.

Jesi li verovala da ćeš osvojiti medalju?
- Nisam verovala sve do momenta dok nas nije ostalo samo pet na zaletištu. Onda sam shvatila da je ono što mi je trener nagovestio moguće, i da sam stvarno jedna od najboljih na takmičenju. Ostalo je istorija.

Kakve utiske nosiš sa takmičenja u Minhenu?
- Fantastična atmosfera na stadionu od koje sam se povremeno ježila, naročito kada su Nemci frenetično podržavali svoje takmičare, a moram da naglasim da mi se činilo da navijaju i za mene svim srcem. Nezaboravno.

Koliko ova medalja znači tvom samopouzdanju za buduća takmičenja?
- Kao što sam i rekla, shvatam da sam jedna od onih koji će se boriti za visok plasman, i to me izuzetno motiviše za dalju karijeru.

Da li pored treninga i takmičenja imaš vremena za prijatelje i druge aktivnosti poput svojih vršnjaka?
- Dan mi je organizovan tako da imam vrlo malo slobodnog vremena, ali ga rado koristim da ga sa drugaricama provedem u druženju.

Kako izgleda jedan tvoj uobičajeni dan?
- Redovna sam učenica gimnazije "Miloš Crnjanski", tako da svakoga jutra odlazim na časove u 8 ujutru. Škola obično traje do 14 časova, da bih već od 15 časova išla na trening. Nakon treninga se uglavnom malo odmorim, potom učim i ako ostane malo slobodnog vremena provodim ga sa sebi najdražima. Ležem na spavanje oko 23 časa, jer ne bih uspela da se oporavim za naredni trening ukoliko se to poremeti. Kada nije takmičarska sezona, subotom posle podne i nedeljom sam uvek slobodna i tada sam mnogo opuštenija.

Koliko ti je olakšavajuća okolnost na takmičenjima to što je uz tebe tvoj otac?
- Osim što je izuzetan trener, tata ima ogromno iskustvo i njegovi saveti su dragoceni. Trudi se da meni, ali i svima koji treniramo kod njega prenese svoje znanje i iskustvo, nekada kroz neke anegdote, nekada je previše ozbiljan, ali svaki savet je na mestu i sa svrhom.

Koji su najdragoceniji saveti koje si od njega dobila?
- Najviše mi je pomoglo njegovo geslo: Opusti se i uživaj u onome što radiš, igraj se. Na početku mi je smetalo što me porede sa njim, ali sada ne, jer i sama pišem lepe stranice istorije sporta, baš kao što su i moji roditelji činili.

Misliš li da ti je olakšavajuća ili otežavajuća okolnost u karijeri to što si ćerka Biljane i Dragutina Topića?
- Svakako da je prednost kada su vam oba roditelja bivši sportisti, ali ja se trudim da ih nadmašim.

Da li su stroži kao treneri ili roditelji?
- Tata je stroži kao trener jer ne trenira samo mene već mnogo nas, u stvari to nije strogoća već traženje sportske discipline i koncentracija za ono šta radimo na treningu i van njega. Nažalost, tata je uvek u pravu.

Osećaš li pritisak da dostigneš uspehe svojih roditelja? Da li strahuješ da nećeš opravdati njihova očekivanja?
- Nemam nikakav pritisak, uživam u onome šta radim i čemu su me oni naučili.

Šta te najviše motiviše pred velika takmičenja?
- Volim da se nadmećem sa visinama, ne sa protivnicama, motiv mi je da nadmašim samu sebe. Ove godine sam tako i postigla svetski rekord, na šta sam jako ponosna.

Koliko ti je bitno i obrazovanje pored sporta?
- Želim da završim fakultet, jer smatram da obrazovanje nema alternativu.

Koji su tvoji neostvareni snovi kada je reč o sportskoj karijeri?
- Volela bih da se plasiram na Olimpijske igre i da preskočim magičnu granicu od dva metra. Sigurna sam da će mi osim podrške roditelja, trenera, kluba i Saveza u tome ogromna podrška biti i stipendijska podrška kompanije "VODAVODA", ne samo kao finansijski stimulans, već kao osećaj da pripadam još jednoj velikoj porodici koja je uvek uz mene, koja me bodri i raduje se mojim uspesima, i hvala im na tome.