"UMESTO DA RADE, VUCARAJU SE PO GRADU I PSUJU DRŽAVU" Savka u 95. godini ne ispušta motiku iz ruku i pita se ko će neradnicima da okrči njivu, možda Dodik?

Ona ga lako i hrabro nosi, boreći se da i u desetoj deceniji doprinese porodici i svom domaćinstvu. 

- Uvažavaju me, poštuju i sin i snaha, unučad i svi ostali… Niko me ne tera da radim, niti bilo šta zahteva od mene. Isto tako, ne mogu me ni sprečiti, ako ja nešto isplaniram,  da uradim, da doprinesem kući i domaćinstvu - ispričala je Savka, raspoložena i uvek spremna za razgovor.

– Srce boli za poslom, žao mi je što sam mnogo propustila i što nisam više stigla da uradim. Uvek sam bila vredna, a tako je i danas. Ne mogu gledati da nešto propada ako to treba i može da se spasi – rekla je Savka Majdanac.

U ovom potkozarskom kraju, kojeg priroda bogato podarila, Savka živi sa snahom Biljanom i sinom Vesom. Kod kuće je najčešće sama jer su njih dvoje zaposleni. Ali, ni baka Savka ne posustaje.

– Nema toga posla kojeg ne radim, svaki moj dan, sat i minut su ispunjeni. Retkost je da sedim ili ležim, osim kada se baš mnogo umorim. Kada snaha i sin  odu za poslom, ostajem sama kod kuće i sve poslove stižem da uradim. Moja obaveza su svinje, ovce, krave, živina… Sve ih namirujem, donosim hranu, pojim… Radim i u bašti, imam mnogo povrća, ne mogu dopustiti da uraste u travu ili izgori na ovoj vrelini – raportira Savka, trudeći se da nam što bolje i više objasni svoje obaveze ali i stavove. Više puta je ponovila da joj je motika najčešće u ruci i dodaje:

– Ništa zbog mene ne trpi. Kada neko dođe kući, ugostim ga, javim se na telefon, spremim ručak, onda kosim oko kuće, krčim međe, a brala sam i trešnje… nema toga posla kojeg ne radim. Po tome sam poznata u selu. Drži me životni optimizam, radujem se svemu, svakom danu i svakom čoveku, svemu dobrome u selu – opisuje Savka svoju svakodnevicu.

– Rano ustajem, u pet ili pola šest, to mi odgovara, nadušem se čistog i svežeg vazduha. Prvo kontrolišem situaciju u domaćinstvu, u štali, u bašti, hranim i pojim stoku. Sama skuvam kafu, posedim i isplaniram dan. Zdravlje me služi, imam jedino visok krvi pritisak ali trošim tablete i nemam problema. Pre nekoliko godina, radeći tako oko kuće, ugrizla me besna mačka pa sam sto muka prošla, bila sam i u bolnici u Banjaluci ali se opet sve dobro završilo – priseća se ova krepka starica napada bijesne mačke.

Mnogo sam se ispatila, veli, zbog ugriza mačke ali sam i to pregurala i idem dalje, ka stotoj.

– Prometnula sam dva rata, odrasla u brojnoj porodici Vukajlović, u istom selu, imala sam sedmoro braće i sestara. Ja sam najstarija ali svi, mlađi od mene su umrli. Ipak, bilo mi je najteže kada mi je umro muž Milovan, pre tridesetak godina – požalila nam se Savka, upoređujući takođe države i vladare koji su se ovde smenjivali u njenom dugom životnom veku.

Savka je rasla oskudno, ali nikada nije bila ljuta na život, borila se, radila, bila optimistična i nasmejana.

– Najlepše sam živela u vreme Titove države, u Kraljevini Jugoslaviji sam bila mlada da bih mogla o tome govoriti. Imala sam 14 godina kada je izbio Drugi svetski rat. Dolazak slobode, 1945. godine, meni je dao novu šansu, osvetleo put. Bili smo sirotinja ali nas je nešto nosilo da gradimo srećniju budućnost. Ta sloboda i taj mir se nikada neće ponoviti – uverena je Savka koju njeni ukućani, pažljivo slušaju a tvrdnje odobravaju.

– Lepo je i danas. Srećna sam što niko od mojih nije stradao u posljednjem ratu ali se žalostim zato što se slabo radi. Kod nas se narod samo svađa, mnogo mržnje uvuklo se u ljude, zavladala je lenost, samo sede u kafanama i vode politiku – kritički je opredijeljena baka Savka koja sve prati, komentariše i predlaže.

– Bila sam skoro u Gradiški, tamo nema praznog mesta u kafani, a na njivi sve prazno… Nigde nikoga. Zarasli su putevi, međe zauzele sve, ne mogu se na putu mimoići dva automobila, njive su se pretvorile u trnjake a domaćini, umesto da rade, vucaju se po gradu i psuju državu. Pitam sve, ko treba da okrči njihove njive, možda Milorad Dodik ili neko drugi, ne znam šta još da kažem. Niko staru babu ne sluša i ne pita, a imao bi šta čuti, samo da hoće – uverena je Savka, koja se već priprema da 27. oktobra, proslavi 95. rođendan.

Muzičari su već obećali svirku i to bez naknade a za pojesti i popiti, biće sasvim dovoljno za sve goste, ukućane, rodbinu i komšije. Priča o poslu, ipak je za Savku, na prvom mestu.

– Mene duša boli za poslom, imam svoju motiku koju nikad ne ispuštam iz ruku, gdje god je kopriva ili trnje, ja sečem i uređujem, ne dozvoljavam da nam kućište i okućnica zarastu u trnju. Moram se potruditi, ne bih volela, na rođendanskoj proslavi da bude bilo šta zapušteno i neuredno – odlučna je i uporna Savka koja o mnogim temama ima šta diskutovati.