TEŠKO BOLESNI MLADIĆ UMIRE U ZATVORSKOJ BOLNICI U HAGU, A ZDRAVI MAHMULJIN NA "LEČENJU" U TURSKOJ! Hoće li Srbi uspeti da pošalju svoje na lečenje u Rusiju?

Prva asocijacija na ime ovog muslimanskog generala jeste grozomorna fotografija iz Vozuće 1993. Četrdesetak ljudskih tela, žicom vezanih ruku i nogu, leže sklupčana na zemlji. Jedna se, obezglavljena još koprcaju u krvi, druga se nemoćno trzaju dok čekaju na red za odsecanje glave.

Sakib utekao u Stambol!

Žrtve su srpski zarobljenici, a glavoseče - pripadnici ABiH.
      
Nema nikoga da nije zapamtio jezive fotose koji svedoče o svirepom zločinu tokom građanskog rata na nacionalno-verskoj osnovi.
      
Ništa uporedivo nije zabeleženo ni u Srebrenici ni u Keratermu, niti bilo je gde drugo tokom rata u BiH.
       
Zločin su izvršili mudžahedini, islamski interbrigadisti u sastavu Trećeg korpusa ABiH, a pod komandom Sakiba Mahmuljana i njemu nadređenog načelnika generalštaba generala Rasima Delića.
      
Međunarodni aranžman o njihovom uvozu mogao je da ugovori jedino Alija Izetbegović. Ali, u to vrijeme ništa nije moglo da se uradi bez jedine supersile, pa ni da mudžahedini stignu u pomoć muslimanima u Bosni i da ih prihvati baš general Sakib.

Mudžahedini svojim brojem i naoružanjem nisu mogli da preokrenu odnos snaga na ratištu, pa čak ni da spreče ratni poraz tzv. ABiH. Međutim, njihova surovost i verski fanatizam su za Aliju imali funkciju da domaćim „lajt" muslimanima pokažu kako se vodi džihad, odnosno kako se bespoštedno bori za islam. 
      
Rat je bio optimalan kontekst za realizaciju njegovog imperativa reislamizacije muslimana. Vladajuću partiju SDA ionako su vodili  fundamentalisti iz robijške halke, u vojne jedinice su postavljeni imami kao politički komesari, vojnici su ginuli kao šehidi, što će reći u slavu alaha, a na za odbranu domovine. I sve to u okviru „multietničke  ABiH", a uvedene su i muslimanske jedinice, poput iranskih pasdarana. 

Dosledno tome, pošto se Haški tribunal pozabavio Srbima optuženim za ratne zločine i ponekim Hrvatom, muslimanske/bošnjačke slučajeve prepustio je sarajevskom pravosuđu.      
       
Tada je već komentarisano „kao da su lisicu zadužili da čuva kokoši", a tako je, evo, i bilo.
      
Naseru Oriću u višekratno ponovljenim procesima „nije dokazano" da je noću spaljivao srpska sela i ubijao civile oko Srebrenice, a danju se povlačio u zaštićenu zonu, uprkos pisanim svedočanstvima muslimanskih rukovodilaca enklave.    

Mahmuljanu je pak krivica dokazana i presuđena, ali je Sud u BiH saučestvovao u njegovom ilegalnom prebacivanju „na lečenje u Tursku".  Zatim je kasno informisan da se general Sakib nije javio na izdržavanje kazne, pri čemu se isti sud nije obratio Turskoj sa zahtevom za ekstradiciju begunca od pravde. 

Nije pokrenuta ni istraga

Još nije pokrenuta ni istraga ko su personalno organizatori, a bar na saslušanje bi morala biti pozvana i Bisera Turković, koja je vrištala od gneva čim se ratni saborac i suvernik u derviškoj tekiji Sakib našao na optuženičkoj klupi.
      
Nije zabeleženo da joj je u brojnim bilateralnim i multilateralnim kontaktima iko zamerio što osporava naloge Haškog tribunala. Valjda zato što je formalno zajednička ministrica spoljnih poslova BiH u svakoj prilici revnosno ružila Rusiju i Putina.
         
Takođe nije zabeleženo ni da je Šefik Džaferović onomad iskoristio priliku da Erdogana zamoli da pomogne u ekstradiciji ratnog zločinca Mahmuljana. A i kako bi kada je utvrđeno da je kao glavni civilni regionalni bezbednjak u ratnoj Zenici primao vreće sa odsečenim srpskim glavama koje u mudžahedini donosili kao dokaz o svom doprinosu oslobađanju Bosne od ćafira.

Elem, veze aktuelnog bošnjačkog političkog establišmenta sa ratnim zločinima su isuviše duboke i složene, a verovatno i da suviše zna o američkim vezama sa mudžahedinima, da bi bilo realno da se Sakib Mahmuljan vrati u Sarajevo i odleži presuđenih osam godina u zatvoru.