(VIDEO) POBEGAO JE IZ CIVILIZACIJE U ŠUMU, 30 godina živi u šupljem drvetu, hoda bos, leči se VATROM I VODOM i svim ljudim savetuje da urade JEDNU STVAR!

Radio je kao mehaničar na velikim brodovima kada je, kako kaže, izuo cipele, rešio da hoda bos i otisnuo se u divljinu. 

Maturirao je na Kubasaki srednjoj školi u Okinavi, u Japanu. Nikad nije studirao, ali, kaže, voli da čita knjige. Begom u prirodu započeo je,kaže, istraživanje fizičke aktivnosti, a s godinama nestali su njegovi hronični problemi - bol u stopalima i leđima, a i srce mu je jako od kad je postao bosonogi nomad.

- Bolele su me noge. Imao sam kriva, deformirana stopala i noge. Bolelo me tako jako da sam jedva mogao da hodam, a uvek sam šetao i trčao kako bi se nosio sa stresom modernog života, kako bi pronašao smisao u priči modernog sveta u kojoj sam živeo, a prašuma Hoh je moj dom. Otišao sam kući da izlečim noge. Prateći noge iskoračio sam iz izolacije savremenog sveta i sleteo na zemlju. Rezultati su došli brzo. Ne samo da su mi noge ozdravile, bol u leđima, bol u vratu i najbolje od svega, bol u srcu je nestao, više nisam bio u slepoj trci, iskoračio sam iz sedećeg, stresnog, punog sedativa, osiguranog življenja u modernom svetu - kaže Mik Dodž.

On je u prirodi stvorio poseban koncept teretane koji garantuje ekstreman napor, a umesto tegova i skupe opreme koristi kamenje, drveće, pešačenje - čak podučava i učenike osvom stilu života.

MIk živi u šupljem drvetu i kaže da mu moderna civilizacija ne nedostaje.

- Ne nedostaje mi. Ne postoji način da pobegnete od nje. Zato sam razvio telesnu fitnes vežbu kako iskoračiti u nju i iz nje, iskoračiti iz zidova, mašina, elektronike, društvenog žamora na neko vreme, prizemljiti se natrag u prirodni tok zemlje, a zatim se vratiti nazad. Na jednom od mojih dugih trkačkih potraga s mojim golim tabanima u visoravnima Olimpusa, dobio sam lekciju od planine. Bilo je to početkom zime. Pao je sneg i skoro sam izgubio prste na nogama. Nisam imao obuću sa sobom. Hodao sam 30-milja. Rasekao sam svoju kožnu jaknu i napravio set mekanih čizama da zaštitim svoje noge. Tada sam shvatio da je bolje promeniti stav i zavet o golim stopalima. To je bila moćna lekcija. Naučio sam značenje i mudrost stare izreke mojih starih: "Nemojte izbaciti bebu zajedno s vodom iz kade".

Informer

On, međutim,kaže da mu zime u divljni ne padaju toliko teško.

- Ne postoji mnogo toga što ja ne jedem. Ja sam svejed, mogu da jedem raznoliku hranu, što takođe znači da sam naučio kako da postanem sakupljač i dopustio gladi u trbuhu da me vodi otkrivanju svih vrsta hrane, posebno biljne. Međutim, naišao bih i na losa kojeg je ubila puma. Kad puma ubije losa, cela šuma dođe jesti. Ja sam učinio isto. Često skupim s puta divljač pregaženu automobilima. Mnogi ljudi se boje takve hrane, a ipak jedu sušeno meso… a to je ništa drugo nego osušeno meso na suncu. Dakle, ono što jedem tokom normalne nedelje menja se u zavisnosti od toga na koja ću tri terena da pođem. Ipak, postoji jedna vrlo “duhovna” hrana koju sam pokušao da zadržim u svojim tajnim skladištima – keks s komadićima čokolade. Moja baka me navukla na njih.

Kad se razboli Mik se leči vatrom i vodom.

- Vatra je jedan od elemenata šume s kojim sam naučio kako da razvijem odnos i koristim ga za lečenje. Još jedan ključni element u lečenju je voda. Uostalom, svi smo hodajuće vreće vode. Shvatio sam onda kada sam bio s ljudima iz grada, dobio bih prehladu ili grip. Otišao bih natrag u moju šumu da pijem vodu i potopim celo telo u ledenu vodu. Moj deda je to nazvao “ljubakanje stopala ledenjaka”. Postoje mnoge vrste gljiva, lekovitog bilja, itd. koje se koriste za lečenje...

Poštovanje je, kaže ovaj moderni pustinjak, slaba reč za ono što oseća prema Zemlji.

- Jedna od lekcija koje sam naučio na jednom od mojih dugačkih potraga u divljini bila je da se oslobodimo od polarizacije u savremenom svetu. Ljudi uvek pokušavaju da vas stave u kutiju. Udaljavajući se od nekih udobnosti, navika, fizičkih predmeta kao što su cipele, teknika, zidovi, elektronika, tražio sam šta ima smisla, šta mi odgovara i integracija divljine i pitomosti mi je imala smisla. Dakle, naučio sam da pronalazim i pratim srednji put, srednji način. Nije lako s vremena na vreme pronaći srednji put između modernog sveta i Zemlje. Ali, to je zabavno i avanturistički - kaže Mik.

On modernom čoveku poručuje da "iskorači iz svoje kutije za cipele i prošeta kroz stanište, kroz lokalno područje".

Kada to učinite, možda ćete početi da primećujete neke jednostavne stvari. Šta će se dogoditi kada počnete da sledite svoje noge? Nemam pojma, niko nema. Znam samo svoju priču. Ali, ja isto tako znam ovo: svi smo mi pripovedači, pa se nadam da će ljudi izaći iz cipela dovoljno dugo da osete sećanja, razviju praksu oporavka i započnu obnovu svog hodanja Zemljom.