TELEGRAMI OTKRILI TAJNU ČUVANU 100 GODINA: Šta su radili s leševima sa Titanika!

Titanik je potonuo pre 108 godina, no detalji ove morske tragedije koja nikad do kraja nije sasvim razjašnjena ne prestaju intrigirati ljude.  Brod je potonuo u noći 14. na 15. aprila 1912. oko 740 kilometara od najbližeg kopna, a prvi brod koji je došao u pomoć stigao je sat i po nakon potonuća, dugo nakon što je i poslednja žrtva u ledenom moru umrla.

Naime, temperatura vode iznosila je 2,2 Celzijusa, pri kojoj ljudsko preživljavanje iznosi tek 15-ak minuta. Živote je izgubilo 1.517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prve klase: spasilo ih se 63 posto.

Na Titaniku se nalazilo 20 čamaca za spašavanje koji su ukupno mogli primiti tek oko 1.100 putnika, polovinu onih koji su se te kobne noći nalazili na brodu, ali i to je bilo u skladu sa zakonskim propisima toga doba te se smatralo dovoljnim.Uprkos tome, tek je 700 putnika uspelo ući u čamce za spašavanje, većina ih je poluprazna napuštala brod te je skoro u svakome još bilo slobodnih mesta.

Istinu o tome skrivaju tajni telegrami, čiji su autori verovali kako nikad neće izaći u javnost. U njima je jasno kako je kapetan jednog od spasilačkih brodova, "Mackay-Bennet", želeo izvući sva tela iz mora. No, ubrzo je shvatio kako je njegov brod premali za 334 tela koliko su ih našli. Tada su doneli kontroverznu odluku: izbaci će leševe putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi im ostalo dovoljno mesta za one iz prve i druge klase.

Naime, mišljenje posade je bilo kako oni imaju veća prava na dostojanstvenu sahranu. Od 334 pronađena tela, iz broda ih je izbačeno čak više od sto, a ona nikad više nisu pronađena u bespućima Atlantskog okeana. Istinu o tome što se dogodilo skrivali su dugo poverljivi telegrami, koje su naknadno istoričari iskopali iz tajnih arhiva.

U prvom telegramu kapetan je napisao "Apsolutno morate dovesti sva tela koja stanu na spasilački brod".

No, sa broda "Mackay-Bennet" ubrzo je odgovoreno:

- Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu nađenu kod tela. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela pokopaju na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodica da ih zadržimo?

Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je kako će se izbaciti tela žrtava siromašnijih putnika, dok će ostaci onih bogatijih biti vraćeni njihovim porodicama.

Kad se "SS Bremen", brod koji je plovio iz Nemačke u Ameriku pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su vrištati. "Bremen" se pridružio brodu "Carpathia", a njihova misija je bila sakupiti ostatke tela koji se mogu pronaći. U daljini su mogli videti bele mrlje, koje su zapravo bile smrznuta tela mrtvih koji su na sebi još uvek imali spasilačke prsluke.

Danima iza potonuća, celo se mesto pretvorilo u ogromnu vodenu grobnicu, s gustom maglom, zvukom zapljuskivanja valova, zaleđenim telima i sveštenikovim rečima koji ih je ispraćao.

- Videli smo ženu u spavaćici s bebom čvrsto prislonjenom na njenim grudima - posvedočila je Johana Stank, putnica "Bremena".

- Bilo je tamo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili odeveni za ples i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama. Jedna žena je imala pojas za spasavanje i dvoje dece u rukama.

Posada je sve zajedno opisala kao "hladno, mokro, jadno i neutešno". Do kraja aprila, kombinacija soli i sunca počela je uništavati pojaseve i tela su počela nestajati u dubinama okeana. U junu iste godine ipak su pronađena dva tela kako plutaju okeanom. Bila su to tela brodskog konobara i kuhinjskog radnika.