ŠOKANTNO! NAŠA PLANETA PREPUNA JE CRNIH RUPA! Sve što u njih uđe beži ili umre! A evo gde su...

Vodeća naučnica Sabin Lenger sa Univerziteta u Plejmutu u Engleskoj pridružila se naučnicima iz čitave Velike Britanije i Holandije kako bi proučavali uzorke sedimenata sa dna Arapskog mora. Ono ima najveću poznatu mrtvu zonu na svetu, područje veličine Floride u kojem nema ni traga kiseoniku.  Za zone 'bez kiseonika' u Omanskom zalivu zna se već oko 50 godina, ali tek nedavno naučnici su uspeli da izmere koliko su se povećale poslednjih nekoliko decenija. Rezultati su daleko gori nego što su očekivali i upozoravaju na moguće katastrofalne posljedice.

Sve živo bežalo je od morskih crnih rupa

Bilo je to kasnih osamdesetih godina 20. veka kada je ekološkinja Deniz Breitburg iz Istraživačkog centra za prirodu Smitsonian ronila kod grebena kamenica u zalivu Česapik. Nekoliko sati ranije, dogodilo se nešto zastrašujuće: određena količina morske vode sa jako niskom količinom kiseonika isplivala je iz dubine zaliva na površinu stvarajući, takozvanu „mrtvu zonu“ u plićim delovima gde je Deniz ronila. Morske životinje koje su uspele da izbegnu tu vodenu struju siromašnu kiseonikom ostale su zbijene na malom području blizu obale, a rakovi su se čak popeli na obližnje plutače bežeći prema površini kako bi izbegli "gušenje vodom".

Vode s niskom koncentracijom kiseonika u blizini obale često su posledica povećane količine hranjivih materija, koje algama omogućavaju eksplozivan rast, zatim brzo iscrpljivanje svog kiseonika iz okolne vode za vreme njihovog propadanja i smrt. Mrtve zone bez kiseonika koje alge pritom stvaraju i u slatkoj i u slanoj vodi, poslednjih godina su sve češće. Štaviše, čini se da uloženi volonterski napori za suzbijanje te pojave nisu urodili plodom, a smatra se da tome doprinosi porast temperature vode. Kako ove alge troše više kiseonika i nastavljaju da traže nove izvore kiseonika, mrtva zona raste. 

U opasnosti čak i životi ljudi

Prisutnost anaerobnih bakterija, koje još uvek mogu da "vare" ugljenik u mraku, znači da su ove mrtve zone možda pokazale ugljenikove potpise koji podsećaju na tradicionalne fotosintetske organizme, čime su naučnici doveli u zabludu ukupna merenja tih mrtvih zona, piše Popular Mechanics. Studija koju je predvodio Univerzitet u Plejmautu ustanovila je da procenjena petina celokupne organske materije na morskom dnu potiče od anaerobnih bakterija koje učvršćuju ugljenik u tami mrtvih zona.

Ako je istina da 20 odsto svih detritusa nisu samo bakterije, nego anaerobne bakterije, naučnici sugerišu da to treba uzeti u obzir u bilo kojem obračunu za procenu ili merenje ugljenika u celom svetu. Ako su 20 odsto ugljenika apsorbovali organizmi koji su tako nedovoljno istraženi, ne samo da su proračuni lagano isključeni, već je i količina površine koja je pokrivena mrtvim zonama verovatno potcenjena.  Još uvek znamo relativno malo o svetskim okeanima zbog poteškoće pri prustupu uzorcima. Ekspedicija koja je otkrila pravu veličinu mrtve zone Arapskog mora koristila je autonomne podmornice. Nova studija Univerziteta u Plejmautu pokazuje da ima još puno toga za otkrivanje i potvrđivanje onoga što se nalazi duboko ispod okeana - i kako ti podaci utiču na klimatsku nauku na površini. 

Ove pojave se negativno mogu odraziti i na ljudske zajednice koje žive od mora i morskih organizama. Neke ribarske zajednice ne mogu samo tako da promene svoju lokaciju ukoliko se lokalne populacije morskih organizama smanje ili izumru. 

Smanjenje količine kiseonika u morima takođe može da ubiju koralne grebene što loše utiče na turizam područja koja o njih zavise, kao i na celi ekosistem. Kod rešavanja problema mrtvih zona, naučnici spominju tri strategije - rešavanje uzroka zaprljanja, zaštita morskog sveta kroz uspostavljanje zaštićenih područja i povećanje praćenja područja s niskom količinom kiseonika u okeanima.