U Hladnom ratu su bila dozvoljena sva sredstva, a oni su bili POZNATI PO IZDAJI! Prodali su KGB za alkohol i luksuz!

Dva bloka su se nadmetala svakodnevno, a mediji su svoje rubrike punili skadalima i talasom suđenja špijunima, izdajnicima i aferama koje su poljuljale poverenje u strukturu NATO, za koju se stekao utisak da je nebezbedna.

Ipak, kad se pogleda statistika videlo se da na svakog otkrivenog izdajnika i špijuna na Zapadu dolaze i dva begunca iz Sovjetskog Saveza i drugih istočnoevropskih zemalja.

Onog trenutka kada su Rusi saznali za njihovu izdaju pokretali su niz kontramera kako bi poništili sve one informacije koje je prebeg otkirvao zapadnim službama posebno CIA, Mi6, BND.

Interesantno je da svi ti ljudi koji su odlučili da prebegnu do raspada Sovjetskog Saveza živeli su u konstantnom strahu od pravde koja će ih stići i izreći im sud, ali ne u sudnici već metak ili oštica hladnokrvnog ubice.

Informer

Interesantno je da kada se pogleda istorijat prebega uglavnom su to bili agenti koji su imali minornu važnost. Informacije koje su donosili zapadnim službama imale su ograničenu vrednost za obaveštajce Zapada.

Međutim, svaka informacija koju su oni doneli bila je deo u džinovskoj slagalici o tome kako je funkcionisao KGB. Podaci od prebega obično su upoređivani sa informacijama iz druge ruke i time su utvrđivala njihova tačnost.

Veliku vrednost davali su oficiri sovjetske obaveštajne službe, koji su prelazili u suprotni tabor. 

Slučaj Popov

Godine 1953. CIA je uspela u Moskvi da zavrbuje potpukovnika Jurija Popova, visokog oficira GRU sovjetske vojne obaveštajne službe. Popov je punih pet godina sve dok nije ubijen zahvaljujući izdaji Džordža Blejka, Amerikancima nabavljao šifre i imena 400 svojetskih agenata na Zapadu. Veliki broj njih je identifikovan i uhvaćen.

Informer

Još jedna ličnost se 1960. godine našla na Zapadu. Pukovnik Oleg Penkovski koji je svoj prelazak u sprotivnički tabor objasnio strahom da će tadašnji sovjetski lider Nikita Sergejevič Hruščov uvući svet u nuklearni rat. Razotkrio je na stotine sovjetskih agenata i obaveštajaca u inostranstvu. Među viđenijim agentima koje je razotkrio bio je i Evgeniji Ivanov špijun iz afere "Profjumo". Predao je preko 5.000 dokumenata o sovjetskim vojnim planovima i naoružanju, posebno o raketama. Prvo upozorenje da će se izgraditi Berlinski zid na Zapad stiglo je od njega.

Njegov doprinos bio je u informacijama koje su poslužile kao osnov Kenediju za zauzimanje stava u vezi "Kubanske raketne krize". Ono što Sovjeti nisu znali bilo je da je Penkovski od aprila 1961. izveštavao Vašington o raketnim planovima i sovjetskim odlukama povodom krize. Nekoliko nedelja kasnije Penkovski i njegova britanska veza Grevil Vin su uhapšeni. Na suđenju u Moskvi 1963, Penkovski je osuđen na smrt, a Britanac na osam godina zatvora.

U zatvoru je proveo samo 18 meseci i onda je zamenjen za gorodona Londsdejla, vođu Portlandskog špijunskog kruga. Tokom suđenja Vin je uporno ponavljao da je on samo nedužni biznismen, ali čim se domogao Britanije objavio je čak dve knjige u kojima je sa velikom hvalisavošću opisao svoje špijunske podvige.

Tražio je takođe i 1.000 funti da kupi poklon prijatelju u Moskvi.. Upravo ovi detalji doveli su do toga da se stvori sumnja u uspešnost Penkovskog kao obaveštajca, kao i u Vina. U svojoj knjzi "Gledano iznutra" objavljenoj 1978. u kojoj Pičer Čepmen piše da je on učinio više za Zapad nego Kim Filbi za Moskvu. Međutim kad je 1981. objavljena knjiga "Njihov zanat je izdaja" obaveštajci Mi5 smatrali su da je on zapravo ubačeni sovjetski agent i ključna figura u širenju dezinformacija na Zapadu. Naime sumnjalo se da je knjiga Penkovskog izmišljena, da on nikada nije bio streljan niti je izvršio samoubistvo u ćeliji kao što je Vin tvrdio. Penkovski je zapravo živeo u podmoskovlju u dubokoj ilegali, u pneziji zadovoljna što je obmanuo Zapad. Cilj obmane sa instalacijom balističkih raketa na Kubi je bila maska da se Kuba sačuva od američke invazije i da to ostrvo postane centar ideološke usbverzije za područje Južne Amerike.

Ljaljin je bio oficir sektora 5 KGB-a nadležan za sabotaže i atentate. Njegovo svedočenje je toliko razbesnelo britanskog premijera i ministra spoljnih poslova ser Aleka Daglasa Hjuma da su Moskvi uputili upozorenje da će eventualne sovjetske represalije prema zapadnim diplomatama imati za posledicu veliki broj proteranih sovjetskih diplomata.

Ljalijn je u Lodnon stigao 1969. godine kao zvanični rezident sovjetskog trgovinskog predstavništva sa sedištem u Hajgejtu. Služba bezbednosti ubrzo je otkrila da mu nije nimalo smetalo što je oženjen i ima porodicu u Rusiji da se upusti u vezu sa svojom sekretaricom. Pokazao je i sklonosti ka zapadnom načinu života i  bio je veoma slab na alkohol. 

Informer

Godine 1971. dvojica saobraćajaca zaustavili su njegovo vozilo zbog nepropisne vožnje. Test za otkrivanje alkohola dao je pozitivan nalaz. Lajlin nije imao diplomatski imuniter. U svetlu tih okolnosti predočeno mu je kakve bi to posledice moglo da ima po njega prvo suđenje, a onda povratak u Rusiju.

Kako bi izbegao javnu bruku, Ljaljin je pristao da sarađuje sa Britancima. Pre toga rekao je da ima samo jedan uslov, a to je bio da se nad njim izvrši plastična operacija da se pormeni lik kako nad njim ne bi bio izvršen atentat.

Ljaljin je tad otkrio niz detalja koji su kasnije nazvanai "Organizacija za sabotažu u Ujedinjenom Kraljevstvu". On je izjavio da postoje grupe sabotera koje su promene za 24 sata pre eventualnog napada Zapada na Sovjetski Savez da razore sve britanske komunikacione i radarske stanice.

On je sam priznao da je imao zadatak da digne u vazduh sistem za rano upozoravanje u Jorkširu i mape gde je trebao da se poveže sa sovjetskim komandosima kad se iskrcaju na britanskoj obali- Ljaljin je otkrio i podatak da su avioni Aerofolota prilagođeni za ratne uslove da ispuste morske mine u rukavac Klajd na severozapadu Škotske gde se nalazi najveća baza za britanske nukelarne podmornice.

CIA omiljenija od Mi6

Mnogi sovjetski agenti strahovali su da u redovima britanskih obaveštajaca ima puno sovjetskh kritica pa su mnogi tražili radije da budu prosleđeni CIA i završe u Americi...kao štu su: Igora Gueznka, Anatolija Golicina i Mihaila Golonijevskog.

Vladimir Andrejevič Kuzičkin

Smatran je kao najveći poen Zapada u poslednjih 30 godina. Stigao je u London u oktobru 1982. sa torbom punom sovjetskih tajni. Momentalno je odveden u skorvište u Saseksu i tamo su ga preuzeli američki i britanski islednici. Sovjetski vice-konzul u Teheranu bio je jedan od glavnih KGB obaveštajaca za Srednji istok.

U svom paketu CIA i Mi6 dobili su šifre, idenitete agenata, partnera kao i detalje KGB tajnih operacija.

Napravil isu značajnu pukotinu u sovjetskoj mreži u Zapadnoj Evropi. U javnosti oko Kuzičkina digla se prašina oko slučaja Džefri Prajma.

Informer

U tom trenutku Zapadu je bila preko potrbena protivteza koja je nađena u slučaju Kuzičkin. Nagovešteno je da je on bio britanski agent i da je za Mi6 radio pet godina, a na saradnju za britnasku obaveštajnu službu namamljen je preko prelepe Egipćanke u Teheranu.

Računa se da je njegova informacija za Britance bila onoliko vredna koliko i Filbijeva za Moskvu. Kuzičkin je imao zadatak da sovjetske agente infiltira u iransku komunističku partiju Tudeh i podstakne subverzivne akcije protiv Ajatolaha Ruholaha Homeinija. Britanci su inače u junu 1982. saznali da se sprema likvidacija Kuzičkomg pa su sa iranskom obaveštajnom službom VAVAK napravili dogovor da oni Britancima izruče Kuzičkog, a on Irancima dovoljno dokaza da lidera komunističke partije Tudeh Haseina Zadeha uhapse i uklone. Irnaci su prihvatili i Kuzičkina spoveli do Pariza. Lider Tudeha i stotine njegovig sledbenika je pohapšeno ili likvidirano. U parizu Kuzičkin je predat Britancima. U skladu sa diplomatskim pravilima sovjetski amabasador je zahtevao susret za Kuzičkim, ali ovaj nije pokazao preterano zanimanje za to. Takođe znao je da zbog informacija koje je dao KGB že morati da izvrši reorganizaciju u čak 10 zemalja.