ZAŠTO JE PUTIN OPSEDNUT UKRAJINOM? Zapad misli da je otkrio NJEGOVU TAJNU, rečenica kojom je presekao Amere 2008. godine govori sve!

Ovo je dilema koja ga muči već jako dugo, a koja je uzrokovala neke od najdramatičnijih trenutaka njegove vladavine, uključujući diplomatske krize, dve revolucije i rat koji je dosad odneo preko 14.000 života. A sada se postavlja pitanje da li će Putin da stoji iza najveće invazije koju je Evropa videla od Drugog svetskog rata, prenosi “Jutarnji list” analizu “Telegrafa”.

Obnova Sovjetskog saveza?

Šta je to što potiče Putina na tako velik rizik i zašto Ukrajina, uprkos svim naporima koje Rusija poduzima, izmiče iz tog "zagrljaja" više nego kada je Putin, po preuzimanju vlasti, bio zabrinut zbog toga?

Neki smatraju da je Putin etnički nacionalist koji želi da zauzme ruske zemlje, KGB-ovac odlučan u nameri da ponovo izgradi svoj voljeni Sovjetski Savez. Drugi misle da je on samo još jedan ruski vladar koji želi da zauzme strateške pozicije na granicama Zapada.

Putin takođe smatra da su Rusi i Ukrajinci jedan narod i da su ih zlonamerno razdvojile strane sile, a još dok je bio u KGB-u govorio je o svom očaju zbog raspada Sovjetskog saveza. Nikad nije krio svoj cilj da obnovi status velesile kakvu je Moskva držala tokom tog razdoblja, pa nije pogrešno smatrati da je zveckanje oružjem prema Ukrajini deo plana kako bi se NATO zastrašio i vratio u vreme devedesetih. Ukrajina je tako postala sredstvo za prekrajanje hladnoratovske karte Evrope.

Misticizam Kijeva

Andrej Iljarionov, bivši Putinov ekonomski savetnik, veruje da je on "opsednut" granicom sa Ukrajinom kao i misticizmom koji se uz nju povezuje. Tvrdi da je čak bio prisutan kada je sve počelo, 2002. u Lenjingradu, na važnoj istorijskoj lokaciji srednjovekovne pravoslavne civilizacije Kijevske Rusije.

Iako se istina o tačnom mestu prapočetka civilizacije nikad nije otkrila, veruje se da je to baš Kijev, dok drugi kažu kako se radi o lokaciji u Rusiji, Staraja Ladoga nastaloj 862. godine te da je život ovde pokrenuo viking Rurik, a nakon dvadeset godina njegovi su naslednici došli u današnju ukrajinsku prestonicu. Na 1140. godišnjicu Rurikovog dolaska Iljarionov je hteo da Putin dođe da obiđe arheološke lokalitete i pošalje poruku kako nema nikakve potrebe da se postsovjetska Rusija oseća inferiorno ili necelovito bez Kijeva i Ukrajine. Ali, plan se izjalovio.

- Moja ideja je propala. Okrenuo se prema meni i rekao: “Kijev je bolji”. Kao da se nešto promenilo u njemu, kao da je tada dobio tu ideju koja je vrlo jednostavna - ponovno zauzeti Kijev - rekao je Iljarionov.

Naslednik Kučme

Putinova prva prilika da "učini nešto" u vezi ukrajinskog problema pojavila se 2004. kada je ukrajinski predsednik Leonid Kučma zatražio njegovu pomoć u pronalasku naslednika nakon završetka njegovog drugog mandata. Putin nije bio oduševljen predlogom da se na čelo države postavi Viktor Janukovič, bivši guverner Donjecke regije koji je iza sebe imao i nekoliko krivičnih presuda. Ali, bio je daleko bolji od protivkandidata Viktora Juščenka, koji je bio odan Zapadu i želio je da vidi Ukrajinu u NATO i EU.

Putin je podržao Janukoviča, a čim je ovaj proglasio pobedu a Putin mu čestitao telefonom, na kijevskom Trgu nezavisnosti počeli su da se okupljaju demonstranti, koji su tražili da se ponovo “lažirani izbori”. Do toga je i došlo nakon mesec dana protesta poznatih kao Narandžasta revolucija.

Na ponovljenim izborima predsednik je postao Juščenko.

Nije jasno zašto je Kremlj bio toliko slep oko događaja u Kijevu te zime. U svojoj knjizi iz 2016. ruski politički novinar Mihail Zigar ​otkriva kako su brojni ruski obavještajni operativci Moskvu informisali kako nema razloga za brigu, iako je situacija na terenu bila zabrinjavajuća. Putin je stoga postao uveren da razlog njegovog neuspeha ne leži u uverenjima Ukrajinaca već u radu neprijateljskih stranih sila. Narandžasta revolucija ga je, štaviše, učvrstila u uverenju da su EU i SAD neprijatelji sa kojima mora da se bori za prevlast nad Ukrajinom.

Informer

“To nije stvarna država”

Sledeće četiri godine Moskva i Kijev stalno su se sukobljavali, naročito oko Juščenkovog plana o pristupanju zemlje NATO paktu.

Tako je američkom predsedniku Džordžu Bušu frustrirani Putin na NATO samitu u Bukureštu 2008. rekao: "Morate da razumete, Ukrajina nije stvarna država". Iako te reči nikad nisu zvanično potvrđene, one otkrivaju pozadinu Putinovih namera.

Do idućih izbora 2010. ukrajinska je javnost već bila prezasićena unutrašnjim sukobima u redovima organizatora Narandžaste revolucije a Janukovič, koji je obilato savetovan od strane američkih "spin doktora", u drugom je krugu tesno pobedio dotadašnjeg favorita Juliju Timošenko.

Ali, Putin nije zaustavio ukrajinske prozapadne ambicije. Stranačke izbore Janukovič je, naime, dobio obećavajući savezništvo sa EU. Ipak, ruski lider se nije predavao. Rekao je kako o svemu treba da odluči Ukrajina i da će Rusija poštovati njihov izbor, ali i da su zabrinuti zbog mogućih ekonomskih posledica. Novinarima ipak nije promakla rečenica kako "šta god da se dogodi i gde god da Ukrajina ode, uvek ćemo ostati zajedno jer smo jedna nacija".

Bila je to novost u njegovoj naraciji. Za razliku od javnih intervjua, u privatnim se razgovorima nije suzdržavao od svojih težnji za Ukrajinom.

Majdan

Veruje se da je 9. novembra te godine održao sastanak s Janukovičem i navodno mu pretio sankcijama ako nastavi da pregovara sa EU. Bivši guverner ukrajinske regije Zakarpatije tvrdio je da je Putin direktno pretio Janukoviču da će anektirati deo teritorija, uključujući Krim, one sekunde kad stavi potpis na dogovor o saradnji s EU. Što god da je zaista rekao, imalo je efekta, jer je Janukovič odložio potpisivanje sporazuma.

Na centralnom trgu Majdan odmah se počela okupljati besna masa i započela je nova, ovog puta znatno krvavija revolucija. Puna tri meseca ukrajinska prestonica bila je bojno polje. Ubijeno je i ranjeno mnogo demonstranata, a Janukovič je pobegao iz zemlje.

Putin je reagovao. Za samo nedelju dana ruski vojnici su zauzeli Krim, a na "referendumu o ujedinjenju" je doneta odluka o pripajanju tog dela Ukrajine Rusiji, što je bio proces koji se okončao već do marta. Ruski agenti krenuli su u lobističke akcije na jugu i istoku Ukrajine, gde je uglavnom rusko stanovništvo, a kada je izbio rat Putin je počeo da diktira uslove tadašnjem predsedniku Petru Porošenku.

Tako bi prema mirovnom sporazumu Minsk II Ukrajina ostala celovita, samo bez Krima, ali se obavezuje da promeniti Ustav i da veću autonomiju regijama s ruskim stanovništvom na istoku zemlje. Tako je Putin uz malo zveckanja oružjem dobio ono što je deceniju i po pokušavao diplomatijom - rusku kontrolu nad ukrajinskom spoljnom politikom.

Ili je bar tako mislio, jer osam godina kasnije izgleda da se suočio sa novim neuspehom.

Informer

Lingvističko pitanje

Dva uzastopna ukrajinska predsednika su odbila da prihvate ruske uslove, smatrajući ih političkim samoubistvom. Ugovor sa Evropom je potpisan, a Kijev je napustio ideju o neutralnosti te je ponovno pokrenuo pregovore s NATO o članstvu. Stoga Putin sada preti da će se vratiti s još više oružja kako bi "završio nedovršeni posao", ali pitanje je koliko će u tome da bude uspešan.

On nikada nije živeo ovde, kažu analitičari, i ne poznaje područje, a njegovo razumevanje situacije je bazirano na stavovima Viktora Medvedčuka, ukrajinskog preduzetnika koji je kum njegovoj deci.

Jedno od ključnih pitanja je jezik, jer Kremlj veruje kako će se ruski govornici na jugu i istoku bespogovorno prikloniti ideji ujedinjenja s Rusijom. Ali, stvarna lingvistička karta mnogo je složenija. Čak i u nekim delovima Donbasa govori se ukrajinski ili njegovi dijalekti. Takođe, govorenje nekog jezika ne znači nužno da je ta osoba nacionalnošću vezana ili odana nekoj zemlji.

Velika analiza “Telegrafa” zaključuje se podatkom da je godinu dana od potpisivanja mirovnog sporazuma Minsk II Rusija podigla spomenik Vladimiru Velikom u Moskvi, vladaru Kijeva koji je Ruse na tlu pored današnjeg Kremlja preobratio na pravoslavlje u 9. veku. Svima je bila jasna simbolika ovog gesta.

Neizvesno je da li je Putin spreman da pošalje vojsku na Ukrajinu, ali teško da se može očekivati da će odustati od svoje opsesije, zaključio je “Telegraf”, preneo je “Jutarnji list”.