Ipese: Ovogodišnji izbori za EP doneće primetan pomak udesno i pomeriti fokus EU

Sa 373 miliona birača koji biraju 720 poslanika u Evropskom parlamentu, evropski izbori predstavljaju jedan od ključnih političkih događaja čiji će ishod oblikovati svetsku politiku u narednim godinama.

Očekuje se da će ovogodišnji izbori rezultirati značajnim političkim pomakom udesno, što bi moglo da dovede do promena u prioritetima EU, sa većim fokusom na bezbednost i stroži pristup migraciji.

Rezultati izbora odrediće odnos snaga u Evropskom parlamentu i uticati na pravac politike EU, a samim tim i njenih članica, u narednih pet godina, a uprkos tome, princip funkcionisanja evropskih izbora često je nepoznanica kako za one van EU, tako i za mnoge građane zemalja članica.  

Sistem proporcionalne zastupljenosti na kom počivaju evropski izbori osigurava da čak i manje stranke budu ravnopravno zastupljene. 

Izbori za Evropski parlament zapravo nisu jedinstveni izbori na kojim građani biraju svoje parlamentarce, već predstavljaju sistem od 27 nacionalnih izbora koji se održavaju u svakoj od zemalja članica, a izborni proces osmišljen je tako da svaki građanin EU ima pravo glasa o upravljanju Unijom - birači glasaju za političke stranke svoje države, a stranke potom šalju svoje predstavnike u Evropski parlament na osnovu broja preferentnih glasova koje su dobili na izborima.

Političke stranke imaju svoje kandidate za koje birači mogu da glasaju direktno, ali isto tako mogu odlučiti da svoj glas daju samo stranci i u tom slučaju glasovi automatski idu prvom kandidatu na listi.

Iako Evropljani biraju poslanike, a ne predsednika, glasanje ima indirektan uticaj na to ko će postati predsednik tri ključne institucije EU - Evropske komisije, Evropskog saveta i Evropskog parlamenta.

Na Parlament se često gleda kao na najslabiju instituciju EU, ali on i dalje igra ključnu ulogu u zakonodavnom procesu.

Iako evroposlanici nemaju ovlašćenje da predlažu nove zakone, oni mogu da ih izmene kroz pregovore sa Savetom i Komisijom.

Taj proces, poznat kao "trijalog", može biti složen i sporan, ali osigurava da se različite perspektive razmatraju u procesu donošenja zakona. Na kraju pregovora, svi zakoni na glasanje dolaze u Parlament što znači da Parlament ipak igra ključnu ulogu u oblikovanju politika Unije.

Tradicionalno, predsednike Evropske komisije i Evropskog saveta birali su lideri EU na zatvorenim sastancima, nekon čega su imena kandidata bila dostavljena Evropskom parlamentu, čiji bi poslanici morali da potvrde predlog apsolutnom većinom. To je imalo smisla sve dok je predsednik Evropske komisije imao uglavnom birokratsku ulogu.

Ipak, navodi Ipese, tokom proteklih godina, kancelarija predsednika Komisije je izgradila svoj uticaj i stekla značajnu moć.

Predsednik Komisije je zadužen za trgovinsku politiku za celu EU, kao i za sprovođenje zakona o konkurenciji. U svetlu rastućih ovlašćenja, šefovi glavnih političkih grupa u Evropskom parlamentu nastoje da biračima daju veću moć odlučivanja o tome ko će dobiti mandat. Godine 2014. uveden je takozvani Spitzenkandidat, tj. sistem vodećeg kandidata, prema kojem politička grupa koja osvoji najviše glasova na izborima za Evropski parlament može da predloži svog kandidata za predsednika Komisije.

Trenutne ankete ukazuju da će u Evropskom parlamentu doći do promene ka tradicionalnijim političkim opcijama, pri čemu se očekuje da će Evropska narodna partija, kao grupa desnog centra, dobiti na snazi.

Kako se navodi, ključne ličnosti u ovom izbornom procesu su Ursula fon der Lajen ispred Evropske narodne partije, koja traži reizbor, i njen glavni rival Nikolas Šmit ispred Partije evropskih socijalista.

Izlaznost birača na evropskim izborima uglavnom je niža nego na nacionalnim izborima, što često otvara pitanje legitimiteta za EU, međutim, ovogodišnji izbori po mnogo čemu se razlikuju od prethodnih jer su u igri politička pitanja i izazovi od čijeg rešavanja direktno zavise budućnost Unije i kvalitet života svih njenih građana, zaključuje Ipese.