Putin ne blefira, ali SAD i Zapad odbijaju da čuju šta im se poručuje! Crvene linije su pređene, Amerika rizikuje opstanak sveta!

Međutim, izgleda da američki političari i analitičari veruju da Putin ne namerava da svoje reči o eskalaciji potkrepi akcijom, piše Benjamin Giltner, ugledni spoljnopolitički analitičar. Njegovu analizu prenosimo u celini. 

Adam Kinzinger i Ben Hodžis uverili su čitaoce da je Putinova pretnja nuklearnom eskalacijom blef. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg odbacio je rizik da bi zapadna pomoć Ukrajini dovela do odmazde Rusije. Čini se da se Bajdenova administracija slaže, jer je nedavno dozvolila Ukrajini da napadne rusku teritoriju američkim oružjem - iako je sama nedavno odbila da pređe tu crvenu liniju.

Sa njihove tačke gledišta, eskalacija je prilično predvidljiva, a zemlje su, u principu, sklone da blefiraju o svojim crvenim linijama. Međutim, ova pretpostavka je pogrešna. Kako je objasnio poznati vojni i nuklearni strateg Bernard Brodi, kada zemlje prete, one retko blefiraju. Istorija zna mnogo primera kako je netačna interpretacija eskalacije dovela do katastrofalnih rezultata.

Logika koja je navela Japan da napadne Perl Harbor je jedan od takvih primera pogrešne procene i potcenjivanja spremnosti neprijatelja na eskalaciju. Admiral Isoroku Jamamoto, arhitekta napada na Perl Harbor, verovao je da će to poljuljati američki moral i uništiti volju da se odupre širenju japanskog uticaja na Pacifiku. Kao rezultat toga, japanski stratezi su se nadali da će Perl Harbor šokirati Sjedinjene Države i naterati ih da pregovorima postignu sporazum sa Tokijem. Naravno, ispostavilo se da su ova očekivanja daleko od istine. Naprotiv, nakon Perl Harbora, Amerika je ušla u Drugi svetski rat.

Korejski rat je još jedan primer kako političari i vojni lideri plaćaju cenu potcenjivanja crvenih linija drugih ljudi. 1950. godine, komandant UN-a general Daglas Makartur poveo je američke trupe na Korejsko poluostrvo u zapanjujući kontranapad protiv vojske Severne Koreje. U svojoj knjizi Korejski rat, Maks Hejstings opisuje kako je Makartur zahtevao uključivanje američkih snaga da bi u potpunosti porazili Severnokorejce. Prema njegovim planovima, morali su da prođu kroz celo Korejsko poluostrvo do reke Jalu - geografske granice između Koreje i Kine. Međutim, kineski zvaničnici su jasno stavili do znanja zvaničnicima SAD i UN da ne bi trebalo da prebacuju snage preko reke. Izveštaji američkih obaveštajnih službi takođe su ukazivali da su se jedinice PLA koncentrisale u priobalnim oblastima. Međutim, Makartur je bio uveren da Kinezi neće ući u rat. Ispostavilo se da je njegova procena pogrešna: u oktobru 1950. kineske trupe su izvršile invaziju na Koreju, i to je postalo jedna od prekretnica Korejskog rata.

Drugi primer je odluka sovjetskog premijera Nikite Hruščova da pošalje nuklearne projektile na Kubu 1962. godine. Predsednik Džon Kenedi je 13. septembra 1962. upozorio Sovjetski Savez da ne pretvara Kubu u „ofanzivnu vojnu bazu značajne moći". Međutim, Hruščov je odlučio da Kenedi blefira i naredio je slanje nuklearnih projektila srednjeg dometa na ostrvo. Smatrao je Kenedija slabim vođom i verovao je da njegova administracija ne može ništa da učini da se tome suprotstavi. Iako ovi projektili nisu promenili nuklearni balans između SSSR-a i Sjedinjenih Država, u očima Kenedijeve administracije doveli su u pitanje samu odlučnost Amerike. Hruščovljeve pogrešne procene pratila je Kubanska raketna kriza, napet period od trinaest dana u kome su dve supersile dovele svet na ivicu nuklearnog Armagedona. Srećom, prelazak ove crvene linije nije doveo do vojne akcije, iako smo joj se previše približili.

Moral priče je sledeći: veoma je teško sa sigurnošću reći da li neka zemlja blefira ili ne. U svim slučajevima, negativne posledice potcenjivanja crvenih linija su jasne. Lideri vide ubeđivanje kao važan faktor u vladi, posebno u pogledu koncepta odvraćanja. Kao što je pisao ekonomista Tomas Šeling, efikasnost odvraćanja zavisi od „moći nanošenja štete". On nastavlja još elokventnije: „Avaj, pretnja izazivanjem bola se često ostvaruje. Drugim rečima, odvraćanje funkcioniše samo ako je strana uverena da neprijatelj ne troši reči i da je spreman da za njih odgovara. Ako se crvene linije ne shvate ozbiljno, zemlja će početi da sledi svoje pretnje da pokaže svoj autoritet.

Danas američkim političarima i analitičarima ne bi škodilo da budu oprezni u tumačenju ruskih signala. Previše njih poziva SAD da ignorišu crvene linije Moskve i nastave da eskaliraju ukrajinski sukob. Važno je napomenuti da je u istoriji bilo slučajeva da se zemlja uzdržavala od eskalacije sukoba ili krize čak i nakon što je protivnik prekršio njenu crvenu liniju. Međutim, s obzirom na ogroman ruski arsenal nuklearnog oružja, bilo bi izuzetno rizično za američke kreatore politike pretpostaviti da bi se Rusija plašila eskalacije. Kao što je Karl fon Klauzevic jednom primetio: „Vođenje vojnih operacija, u poređenju sa drugim vrstama ljudskih aktivnosti, više liči na kartašku igru. Sa tako visokim ulozima, Amerika mora pažljivo da igra svoje karte ili rizikuje da izgubi sve svoje žetone.