Iran svestan da može sve izgubiti u direktnom ratu sa Izraelom i SAD, ali je odlučio da rizikuje! Naprosto, prisiljen je na akciju!

Udar je, analizira Šahram Akbarzadeh iz Foruma za bliskoistočne studije, označio dramatičnu promenu u iranskim proračunima nakon izraelskih napada na vođe njegovih proksi grupa, Hamas i Hezbolah, i njihove snage u Gazi i Libanu.

Omča se zatvara

Iran tradicionalno svoje borbe prenosi na Hezbolah i Hamas i ne želi da bude uvučen u direktnu konfrontaciju sa Izraelom zbog posledica za vladajući režim  i mogućeg unutrašnjeg nhaosa koji bi svaki rat sa Izraelom mogao da izazove.

Kada je politički lider Hamasa Ismail Hanije ubijen u Teheranu krajem jula, iranski lideri su rekli da će reagovati na odgovarajući način. U osnovi su prepustili Hezbolahu da to uradi. I dok je Izrael poslednjih nedelja intenzivirao svoju vojnu kampanju protiv Hezbolaha u Libanu, druga iranska proksi grupa, Huti pobunjenici u Jemenu, lansirala je projektile i dronove na izraelske gradove i američke razarače u Crvenom moru. Izrael je odgovorio vazdušnim udarima na Jemen.

U ovom kontekstu, sa iranske tačke gledišta, izgledalo je kao da Iran "samo sedi" i ne obavlja svoju lidersku ulogu u obuzdavanju Izraela. Dakle, Iran je u velikoj meri morao da iskoristi svoju ulogu lidera takozvane "osovine otpora" i da se upusti u borbu. Borba protiv Izraela je u velikoj meri stub državnog identiteta Irana. Iranski politički establišment je postavljen na principu izazivanja Sjedinjenih Država i oslobađanja palestinskih zemalja koje je okupirao Izrael.

Te stvari su ukorenjene u iranskom državnom identitetu. Dakle, ako Iran ne postupi po ovom principu, postoji ozbiljan rizik od podrivanja sopstvenog identiteta.

Delikatno balansiranje

Ipak, očigledno postoje ozbiljni rizici za ovu vrstu direktnog napada Irana. 

Na domaćem planu, iranski politički režim pati od ozbiljne krize legitimiteta. Poslednjih godina u Iranu je bilo brojnih narodnih pobuna, poput  onog koji je izbio nakon smrti Mahse Amini u policijskom pritvoru jer navodno nije pravilno nosila svoj hidžab. U Iranu takođe postoji značjno gledište koje dovodi u pitanje antiamerički i antiizraelski državni identitet režima i njegovu posvećenost stalnom sukobu sa obe zemlje.

Dakle, vlasti u Iranu su zabrinute da bi direktna konfrontacija sa Izraelom i SAD ozbiljno ugrozila opstanak režima. Upravo je ova egzistencijalna pretnja sprečila Iran da deluje po svojim principima.

Pored toga, Iran ima novog predsednika Masuda Pezeškijana, koji pripada reformističkom taboru i ima agendu za poboljšanje odnosa Irana sa Zapadom. On je govorio o oživljavanju iranskog nuklearnog sporazuma sa međunarodnom zajednicom, šaljući signale da je Iran spreman da razgovara sa Amerikancima. Ali problem je u tome što se regionalna dinamika potpuno promenila otkako je taj sporazum ispregovaran sa Obaminom administracijom 2015. godine U međuvremenu  pre godinu dana eskalirao je sukob između Izraela i Hamasa.

Od tada, nijedna zapadna zemlja ne smatra da je prikladno ili politički svrsishodno da se uključi u nuklearne pregovore sa Iranom, sa ciljem ublažavanja međunarodnih sankcija režimu u Teheranu. Ne u vreme kada Iran otvoreno poziva na uništenje Izraela, podržavajući Hezbolah i Hamas u njihovim napadima na Izrael, a sada se upuštajući u konfrontacije sa samim Izraelom.

Dakle, trenutak je užasan za Pezeškijanov plan za popravku štete po globalni položaj Irana.

Na kraju, međutim, nije predsednik taj koji odlučuje o Iranu - već vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei i Vrhovni savet nacionalne bezbednosti. Oni razmatraju pitanja rata i mira i odlučuju o pravcu delovanja. Vrhovni vođa je ujedno i šef države i imenuje šefa Korpusa garde islamske revolucije (IRGC).

Generali IRGC-a se zalažu za ozbiljniju i odlučniju akciju protiv Izraela od početka rata u Gazi. I izgleda da je vrhovni vođa konačno poslušao ovaj savet.

Dakle, režim održava delikatan balans ovih faktora: očuvanja državnog identiteta Irana i onoga za šta se on zalaže u regionu, kao i potrebe da se upravlja unutrašnjim neslaganjima i osigura njegov opstanak. U normalnim okolnostima, Iranu je bilo lako da održi ovu ravnotežu. Mogao je da se obračuna sa svojim unutrašnjim protivnicima silom, ali i da zagovara smireniju ili agresivniju spoljnu politiku u regionu.

Sada, vaga je preokrenula. Iz iranske perspektive, Izrael je bio toliko drzak u svojim akcijama da jednostavno nije izgledalo u redu da Iran nastavi da ne preduzima ništa. Za takav Iran je postalo važnije da istakne svoj antiamerički, antiizraelski državni identitet i da se možda suoči sa prihvatljivim nivoom rizika koji dolazi od porasta unutrašnjeg neslaganja.

Netanjahuov plan 

Posle napada na Izrael, Iran je spreman i za još jedan rizik - direktnu odmazdu Izraela i izbijanje opšteg rata. 

Sukob u regionu se zaista odvija prema Netanjahuovom planu. On se zalaže za udar na Iran i za to da Sjedinjene Države ciljaju Iran. Sada, Izrael ima opravdanje da uzvrati Iranu i takođe uvuče Sjedinjene Države u sukob.

Informer

I Iran je takođe sada spreman da vidi kako ceo Persijski zaliv "leti u vazduh", jer bi svaka odmazda Izraela i Sjedinjenih Država učinila američku imovinu u Persijskom zalivu, kao što su mornarički brodovi i komercijalni brodovi. Oni bi bili podložni napadima Irana i njegovih saveznika. A to bi moglo imati velike implikacije na trgovinu i bezbednost u regionu.

Ovo je put kojim stvari idu. Iran je znao da će udar na Izrael izazvati izraelsku odmazdu i da će se ova odmazda verovatno desiti uz podršku SAD. Čini se da je Iran spreman da snosi troškove toga.