Nova kolumna Ivana Radovanovića! Anđeli i demoni

Ako prihvatimo njihovu potrebu da racionalizuju stvari, bolje reći - da hladno, uz pomoć advokata, sagledaju svoj položaj - ovakav iskaz je jasan. Osuda, u ovom slučaju, znači sigurno i zatvorsku kaznu, i vrlo verovatno ozbiljnu odštetu, gubitak posla, moguć gubitak (oduzimanje) drugog deteta.

Moglo bi se čak reći, koliko god to okrutno zvučalo, da je priča, na neki način, za njih završena, i da sada treba da vide kako da nastave, nekako.

I upravo tu, na tom završetku, počinje košmar.

Počinju pitanja na koja nema odgovora, osim novih pitanja.

Prvo je svakako - da li, koliko, bez obzira na sudsku izjavu, oni misle da su krivi.

Da li je moguće da misle da su krivi? 

Hajde prvo da vidimo o čemu pričamo kada je reč o krivici. 

Kao pravna kategorija, krivica je dosta jasna. Cela priča o njoj, u pravu, zasniva se na tvrdnji da smo mi, u biti, slobodni ljudi, da imamo slobodnu volju, i da možemo da izaberemo. Oni koji izaberu nešto loše, sami, i urade to loše, krivi su, baš zbog toga što su mogli i drukčije.

U filozofiji Jaspers je najdalje otišao razlikujući četiri tipa krivice: prva je ona pravna (krivična odgovornost), druga politička, treća moralna, i četvrta metafizička. Za prve tri postoji neka vrsta sankcije (od sudske presude, preko političke odgovornosti, do društvene osude), dok je četvrta izuzeta od sankcija, svih, osim onih koje sami sebi nametnemo, ako je ikada osetimo. 

Opet, sva ova razmatranja ne govore ništa o samom tom osećaju, o onome što on pokreće, izaziva, o njegovim posledicama.

I tu, odmah da vam kažem, krivicu često precenjujemo. Nje nema u onoj meri u kojoj bi predstavljala ozbiljnu kategoriju, niti ima važnost koju joj pridaju knjige. 

Mnogo je manje krivice među nama, običnim smrtnicima, ona je herojska kategorija, više mit, nego stvarnost. 

Takođe, krivica nije, i ne treba je tako opisivati, neki stalan teret, koji sve vreme nekome visi o vratu.Metafizika je disciplina koju jako mali broj njih upražnjava, a još je manji broj onih koji svoju, ličnu, krivicu, tako tragično dožive.

Pardon, sigurno ima i takvih slučajava, ali oni se, onda, završe tragično i postanu literatura i mit.

Krivica je, više, posetilac, neko ko nam svraća s vremena na vreme, podseća nas, kinji, i vrlo je normalna naša potreba da je se što pre oslobodimo, da nađemo opravdanje, odbranimo se, i pobegnemo od te Furije.

Krivica je tu, što bi rekli, pred spavanje, i sve što želimo je da je prespavamo i probudimo se ujutru bez nje.

Krivica je, na kraju, uvek posledica nekih uzusa, pravila, zakona koji uopšte ne moraju da budu ni dobri ni tačni, pa je krivica, prema tome, i nametnuta, i imamo pravo da se od nje branimo.

Krivica, drugim rečima, najčešće izaziva otpor, retko se prihvata bez pogovora, osim u slučajevima kad to prihvatanje predstavlja katarzu, oslobođenje, i novi život, bez krivice.

Krivica, da podvučemo crtu, traži neko olakšavajuće objašnjenje, razlog u nekom, nečem drugom. Krivica se izbegava, od nje se beži, i, što je veća, teže se s njom ljudi suočavaju.

Opet, ako se nekome učini da je sada odgovoreno na pitanje o krivici, pogrešiće.

Nije. Ovo je bio samo pokušaj, ne bez rezerve, da se razume potreba roditelja dečaka koji je ubio, da ne budu krivi.

Da li ih to spasava od demona koji mogu da ih posete i podsete, ne znam, kao što ne znam ni da li ih posećuju.

Reći da im se to sigurno dešava, da im demoni noću svraćaju u snove, ili ne daju da spavaju, bilo bi, možda, neka vrsta sladostrašća, izazvana željom da budu kažnjeni, na svaki način.

Reći da im se ne dešava, značilo bi da ne postoji nešto veće od prizemne prazne hladnoće, nešto natprirodno, sveto, što brine o balansu, te bi taj stav vodio u beznađe.

Uz to, i dalje ne bi bilo odgovora na pitanja, pa ni na ono najvažnije, koje će, verovatno, zvučati strašno:

Šta je sa krivicom onih čija su deca ubijena?

Sa onom krivicom, koju, još od Jova, oseti svako ko izgubi dete.

Ništa strašnije od toga. Krivica žrtve. Ona koju osećaju oni koje niko ne pita da se izjasne o krivici. Verovatno jedina stalna, sveprisutna krivica.

Prema detetu, prema sebi, prema Bogu. Milion pitanja, šta si uradio, kako, gde, da li si se zamerio, uvredio nekoga, pogrešio, skrivio. Da li si zaslužio?

Strašno je to namešteno, ali je tako: krivci dobiju odgovor, žrtve samo pitanja.

Jedno od njih je, i šta je, tačno, zadovoljenje, u ovom slučaju.

Da li je to priznanje? Priznanje čega? Krivice? Zbog greške? Ili lošeg vaspitanja? Zbog zanemarivanja roditeljskih dužnosti? 

To će, svakako, sud da odluči, ali šta će da odluče roditelji deteta koje je ubilo? Da li su u stanju da odluče?

Kako će da pomognu drugima, i da li će drugi milosrdno da im dozvole da pomognu sebi?

Šta da kažu? 

Jedan prijatelj, odmah posle masakra, rekao mi je da postoji samo jedan odgovor. "Demon", rekao je, "demon je ušao u njega".

Nisam protivurečio. Živimo u civilizaciji koja se bazira na ubeđenju da je neko hodao po vodi, pretvarao kamen u hleb, i potom još i vaskrsao, zašto bi mi demoni bili sumnjivi.

A opet, da li je to dovoljan odgovor? Bog dao, Bog uzeo, i, kao kod Jova, poslao demona da sruši kuću i ubije decu.

Demon koji se oteo svakoj, pa i Božjoj kontroli? Demon koji se naselio u nevino dete, izobličio ga, iskoristio i uništio?

Demon koji će nastaviti da ide od deteta do deteta, da li da ih uopšte puštamo napolje?

Ne znam. Lično, verujem samo u dobre duhove, ubeđen sam da su loše izmislili ljudi, ne bi li se izvukli. Ali to, za ovu priču, uopšte nije važno.

Važno je nešto drugo. Da li za bilo koje objašnjenje, pa i za demone, neko treba da preuzme odgovornost? 

Još preciznije - da li samo roditelji žrtava treba da budu žrtve te mučne krivice, stalnog preispitivanja?

I zar nije to cela svrha, ne suđenja, nego izjašnjavanja. Da se njihova krivica smanji, prihvatanjem svoje. 

Ne da bi se bilo šta izjednačilo, poravnalo, ne zbog pravde, zadovoljenja, ne ni zbog zaustavljanja bola, jer to, sve zajedno, nije moguće, nego zbog toga što je to jedini način da ljudsko bude veće od demonskog. Ko god da je ovo drugo izmislio.

I jako je važno shvatiti da je sud kojim sebi sude žrtve strašniji od onog koji sudi roditeljima deteta koje je ubilo.

Nema žalbe na njemu, on je u stalnom zasedanju, i presudu donosi dnevno, uvek jednu te istu.

Demon koji mu predsedava, ne traži izjašnjenje, ne zna za pomilovanje.

I jedini način da se on smiri jeste pokazivanje elementarne ljudskosti. Onih od kojih je drugi sud zatražio da se izjasne - da li su krivi? Kao ljudi.

I ne moraju to da kažu pred sudom. Ali moraju da kažu. Zbog anđela, i zbog demona.